Another another great
of Montreal donekle reprezentuju otužnu sliku mojih želja i mogućnosti glede vremena i muzike koju imam.
Ali ne bih o tome.
of Montreal su moji "The Fall". Šta god da urade moram da čujem, imam, volim i, najčešće, obožavam.
A ne znam puno o njima. Evo sad sam proveravao na MMG i izgleda da je ovo prva recenzija koju pišem o nekom njihovom albumu. Znam! (a koliko tek meni zvuči neverovatno!!!)
(Očigledno!) ne hrlim da čitam intervjue sa njihovim frontmenom Kevinom Barnesom, iako se radi o jednom od najzanimljivijih tipova na indi sceni.
Nešto češće čitam recenzije. I baš sam povodom pisanja ove recenzije pročitao šta P4K kaže o svemu, i dosta toga tamo napisanog objektivno odgovara onome što ćete na albumu čuti. Ja nisam baš najbolje skapirao da li se Evanu albumu dopao i da li je 6.3 njegovo subjektivno ili objektivno viđenje (čujenje?) stvari.
Imam jednu bivšu devojku koja mi je kao of Montreal. Ona jednostavno mora da ima mesto u mom životu.
Innocence Reaches je četrnaesti album of Montreal. Valjda vam je jasno da kad slušate nečiji četrnaesti album to verovatno činite iz razloga što vam se većina njihovih prethodnih albuma (ili svi) dopala. (Konačno da i ja probam nešto objektivno)
Najbitnije i najiskrenije što mogu odmah da vam kažem (nakon samo sedam slušanja) jeste da mi se album sa svakim narednim slušanjem sve više dopada. A isprva baš i nisam bio oduševljen (mislim, oduševljenoduševljen).
Kad kažem "moji The Fall" mislim na to da kao u što u slučaju John Peelovog najomiljenijeg benda volite mrmljanje, post-pank na hiljadu i jedan način i ostale hermetičnosti, kod of Montreal volite kombinaciju post-Princeovskog seksipila sa nekakvom glem indi svirkom koja putuje od Bowieja do Becka. Stvari, naravno, nisu uvek bile takve, ali na poslednjih 7-8 albuma jesu.
Kad kažem "The Fall" mislim da sa svakim novim albumom of Montreal pokušavaju nešto drugačije, ne nužno i novo. Ovde pokušavaju da budu nešto plesniji. Na prethodna dva albuma su bili malo više rokerskiji. Pre toga su jedno vreme bili fascinirani Princeom i družili se sa Solange. Pre toga su išli sunčanom stranom meseca tj Radiohead.
Kad kažem "moji" mislim ja zaista i dalje uživam u ovom post-Beckovskom pop-fanku (overite samo Les Chants de Maldoror) koji je taman dovoljno prljav i lenj (kao u Nursing Slopes) da ga nikada ne možete pomešati sa onim zvezde sajentološke crkve. Prija mi Barnesov nesebičan osećaj za dobru pop pesmu sa nedominantnim 80s vajbom (b-boy kraftwerk u uvodnoj Let's Relate), ukusno natopljen sintisajzerima i povremenim neo-Billie Jean ritmovima (kao u My Fair Lady). Iako to nigde ne piše of Montreal nekako impliciraju zavođenje inteligencijom. Aranžmani su pitki, ali možete ih cepkati na sitne delove i ne verovati kako su ukusno sparene stvari. Kao dobra fora. Slušajući of Montreal zavodim samog sebe. (Konačno i ja da kažem nešto subjektivno)
Innocence Reaches je zabavan. Nadam se da ću ikada! ponovo voziti (novi!) bajs pa ću moći da potvrdim i da je idealan za vožnju bajsom (kao skoro svi njihovi albumi, ali ovaj posebno!). A onda u takav elan upadne petominutna Def Pacts koja počinje i traje kao groznica, čiji ton sugeriše pojačanu prepadnutost svetom oko sebe, klizeći iz industrijske noćne more u nekakav hipijevski omaž Flaming Lips, pa natrag u neizvesnost noćne more. Morate malo da se zadržite na pesmama of Montreal, da ih pustite da počnu da se tope na vašim ličnim suncima. Def Pacts na kraju deluje kao neki pra-pra-pra unuk majora Toma.
Na kraju želeo bih da se zahvalim samom sebi i ovoj recenziji, jer da nisam za potrebe pisanja ovog teksta preslušao ovaj album (sad već) više od deset puta, verovatno bih tek za par godina (kada bih konačno pustio svetloplavi vinil koji je pre par dana stigao) otkrio koliko je budalasto dobar.
Na kraju, na kraju, moram da se složim sa Barnesom- it's different for girls. Jer kao što u pesmi tog naslova kaže "they don't have to size up every person they meet/ or create an elite/ or poison the game so no one else can compete".
SELEKTAH: 8plus/ 10
of Montreal donekle reprezentuju otužnu sliku mojih želja i mogućnosti glede vremena i muzike koju imam.
Ali ne bih o tome.
of Montreal su moji "The Fall". Šta god da urade moram da čujem, imam, volim i, najčešće, obožavam.
A ne znam puno o njima. Evo sad sam proveravao na MMG i izgleda da je ovo prva recenzija koju pišem o nekom njihovom albumu. Znam! (a koliko tek meni zvuči neverovatno!!!)
(Očigledno!) ne hrlim da čitam intervjue sa njihovim frontmenom Kevinom Barnesom, iako se radi o jednom od najzanimljivijih tipova na indi sceni.
Nešto češće čitam recenzije. I baš sam povodom pisanja ove recenzije pročitao šta P4K kaže o svemu, i dosta toga tamo napisanog objektivno odgovara onome što ćete na albumu čuti. Ja nisam baš najbolje skapirao da li se Evanu albumu dopao i da li je 6.3 njegovo subjektivno ili objektivno viđenje (čujenje?) stvari.
Imam jednu bivšu devojku koja mi je kao of Montreal. Ona jednostavno mora da ima mesto u mom životu.
Innocence Reaches je četrnaesti album of Montreal. Valjda vam je jasno da kad slušate nečiji četrnaesti album to verovatno činite iz razloga što vam se većina njihovih prethodnih albuma (ili svi) dopala. (Konačno da i ja probam nešto objektivno)
Najbitnije i najiskrenije što mogu odmah da vam kažem (nakon samo sedam slušanja) jeste da mi se album sa svakim narednim slušanjem sve više dopada. A isprva baš i nisam bio oduševljen (mislim, oduševljenoduševljen).
Kad kažem "moji The Fall" mislim na to da kao u što u slučaju John Peelovog najomiljenijeg benda volite mrmljanje, post-pank na hiljadu i jedan način i ostale hermetičnosti, kod of Montreal volite kombinaciju post-Princeovskog seksipila sa nekakvom glem indi svirkom koja putuje od Bowieja do Becka. Stvari, naravno, nisu uvek bile takve, ali na poslednjih 7-8 albuma jesu.
Kad kažem "The Fall" mislim da sa svakim novim albumom of Montreal pokušavaju nešto drugačije, ne nužno i novo. Ovde pokušavaju da budu nešto plesniji. Na prethodna dva albuma su bili malo više rokerskiji. Pre toga su jedno vreme bili fascinirani Princeom i družili se sa Solange. Pre toga su išli sunčanom stranom meseca tj Radiohead.
Kad kažem "moji" mislim ja zaista i dalje uživam u ovom post-Beckovskom pop-fanku (overite samo Les Chants de Maldoror) koji je taman dovoljno prljav i lenj (kao u Nursing Slopes) da ga nikada ne možete pomešati sa onim zvezde sajentološke crkve. Prija mi Barnesov nesebičan osećaj za dobru pop pesmu sa nedominantnim 80s vajbom (b-boy kraftwerk u uvodnoj Let's Relate), ukusno natopljen sintisajzerima i povremenim neo-Billie Jean ritmovima (kao u My Fair Lady). Iako to nigde ne piše of Montreal nekako impliciraju zavođenje inteligencijom. Aranžmani su pitki, ali možete ih cepkati na sitne delove i ne verovati kako su ukusno sparene stvari. Kao dobra fora. Slušajući of Montreal zavodim samog sebe. (Konačno i ja da kažem nešto subjektivno)
Innocence Reaches je zabavan. Nadam se da ću ikada! ponovo voziti (novi!) bajs pa ću moći da potvrdim i da je idealan za vožnju bajsom (kao skoro svi njihovi albumi, ali ovaj posebno!). A onda u takav elan upadne petominutna Def Pacts koja počinje i traje kao groznica, čiji ton sugeriše pojačanu prepadnutost svetom oko sebe, klizeći iz industrijske noćne more u nekakav hipijevski omaž Flaming Lips, pa natrag u neizvesnost noćne more. Morate malo da se zadržite na pesmama of Montreal, da ih pustite da počnu da se tope na vašim ličnim suncima. Def Pacts na kraju deluje kao neki pra-pra-pra unuk majora Toma.
Na kraju želeo bih da se zahvalim samom sebi i ovoj recenziji, jer da nisam za potrebe pisanja ovog teksta preslušao ovaj album (sad već) više od deset puta, verovatno bih tek za par godina (kada bih konačno pustio svetloplavi vinil koji je pre par dana stigao) otkrio koliko je budalasto dobar.
Na kraju, na kraju, moram da se složim sa Barnesom- it's different for girls. Jer kao što u pesmi tog naslova kaže "they don't have to size up every person they meet/ or create an elite/ or poison the game so no one else can compete".
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment