Rumunski film na četiri indijska jezika uključujući engleski
Debitantsko ostvarenje Chaitanya Tamhane (i više njegovo ime nećemo ponavljati), Court, pokušaj je da se hiperprodukciji bolivudskog filma parira ostvarenjem više namenjenom festivalskoj publici i onoj zainteresovanoj da sazna kako život u Indiji izgleda s ove strane platna.
Realizovan u hiperrealističkom duhu modernog rumunskog filma i režiran kroz seriju mahom statično postavljenih kadrova, Court je rezultat jednogodišnjeg CT-ijevog muvanja po indijskim sudovima u želji da i sam otkrije kako izgleda i kako funkcioniše pravni sistem njegove zemlje (a, kako sam se spremio za ovaj tekst?!). Očekivani, rezultati nisu nimalo veseli.
Ono što će za nas, kao gledaoce, daleko manje zainteresovane za indijsko pravosuđe, biti daleko zanimljivije jeste ugao pod kojim se CT bavi ovom stvarju.
Na početku filma CT nas upoznaje sa slučajem koji je starijeg indijskog "vudigatrija" doveo pred sud, i to je očekivano bizarno za ovu vrstu filma. Siroti Narayan Kamble, naime, pevao je u nekom kraju poznatom po čistačima hemijskih postrojenja i u svojoj pesmi poručio svima koji žive i rade takve bedne stvari da im je bolje da se ubiju. Par dana kasnije, jedan radnik se zaista ubio. I sada država tereti pevača da je svojim delovanjem inicirao samoubistvo, što je kažnjivo, pored pratećih razornih anti-državnih-destabilizujućih dejstava pesme.
Jedan advokat iz imućne porodice pro bono se prihvata ovog slučaja, jedna tužiteljka iz niže kaste zastupa državu, a CT nas pored njihovog upoznaje i sa privatnim životom nadležnog sudije.
Court nema neku naročitu radnju, a naročito ne ishod. On samo u jednom trenutku staje, a nama ostaje utisak da će suđenje Kambleu, baš kako je i praksa u Indiji, trajati još dugo, uprkos njegovom zdravstvenom stanju.
CT ročišta koristi da osvetli ono malo drugih slučajeva koji prethode ili idu nakon Kambleovog. Svedoci smo sudske prakse koja je potpuno u manipulatu samog sudije. I nakon tih ročišta CT nastavlja privatne priče aktera. Jednom će nas upoznati sa biografijom Kambleovog advokata, socijalnom strukturom koja ide od njegovih roditelja na dole, kao i njegovim "buržoaskim" ekskluzivnim životnim rutinama. Drugi put bićemo svedoci daleko intenzivnijeg i nižeklasnijeg života tužiteljke, a pri kraju filma videćemo da čovek koji deli pravdu zapravo veruje u vračare i magično kamenje. CT nikoga posebno ne osuđuje. Čak šta, deluje da se životi sudskih poslanika nikako ne reflektuju na dinamiku slučaja, već da teku (ključna reč) mimo slučaja, i da, možda baš zato, slučajevi, uprkos povremenim naporima svih, traju i traju i traju predugo.
Najautentičniji i meni najupečatljiviji deo filma bilo je svedočenje žene čoveka koji se ubio. U ono malo njenih replika razbio se sav glamur "slum milionera" i ukazao prototip jednog od stotinu miliona ljudi koji u Indiji žive kao psi u Kini. I upitani koliko godina imaju ne umeju čak ni to da odogovore.
Možda zbog geografske i svake druge udaljenosti, ali ovaj rumunski pristup, u mom slučaju nije baš rezultirao očekivanim glasnim smejanjem komšiji i bojim se da su mi finese promakle usled kulturnih razlika. Otuda mi je Court upečatljivije izgledao kao dokument o jednoj praksi, nego kao njen dramski artefakt.
Dobra vest je i da je sve stalo u manje od dva sata.
SELEKTAH: 6/ 10
Debitantsko ostvarenje Chaitanya Tamhane (i više njegovo ime nećemo ponavljati), Court, pokušaj je da se hiperprodukciji bolivudskog filma parira ostvarenjem više namenjenom festivalskoj publici i onoj zainteresovanoj da sazna kako život u Indiji izgleda s ove strane platna.
Realizovan u hiperrealističkom duhu modernog rumunskog filma i režiran kroz seriju mahom statično postavljenih kadrova, Court je rezultat jednogodišnjeg CT-ijevog muvanja po indijskim sudovima u želji da i sam otkrije kako izgleda i kako funkcioniše pravni sistem njegove zemlje (a, kako sam se spremio za ovaj tekst?!). Očekivani, rezultati nisu nimalo veseli.
Ono što će za nas, kao gledaoce, daleko manje zainteresovane za indijsko pravosuđe, biti daleko zanimljivije jeste ugao pod kojim se CT bavi ovom stvarju.
Na početku filma CT nas upoznaje sa slučajem koji je starijeg indijskog "vudigatrija" doveo pred sud, i to je očekivano bizarno za ovu vrstu filma. Siroti Narayan Kamble, naime, pevao je u nekom kraju poznatom po čistačima hemijskih postrojenja i u svojoj pesmi poručio svima koji žive i rade takve bedne stvari da im je bolje da se ubiju. Par dana kasnije, jedan radnik se zaista ubio. I sada država tereti pevača da je svojim delovanjem inicirao samoubistvo, što je kažnjivo, pored pratećih razornih anti-državnih-destabilizujućih dejstava pesme.
Jedan advokat iz imućne porodice pro bono se prihvata ovog slučaja, jedna tužiteljka iz niže kaste zastupa državu, a CT nas pored njihovog upoznaje i sa privatnim životom nadležnog sudije.
Court nema neku naročitu radnju, a naročito ne ishod. On samo u jednom trenutku staje, a nama ostaje utisak da će suđenje Kambleu, baš kako je i praksa u Indiji, trajati još dugo, uprkos njegovom zdravstvenom stanju.
CT ročišta koristi da osvetli ono malo drugih slučajeva koji prethode ili idu nakon Kambleovog. Svedoci smo sudske prakse koja je potpuno u manipulatu samog sudije. I nakon tih ročišta CT nastavlja privatne priče aktera. Jednom će nas upoznati sa biografijom Kambleovog advokata, socijalnom strukturom koja ide od njegovih roditelja na dole, kao i njegovim "buržoaskim" ekskluzivnim životnim rutinama. Drugi put bićemo svedoci daleko intenzivnijeg i nižeklasnijeg života tužiteljke, a pri kraju filma videćemo da čovek koji deli pravdu zapravo veruje u vračare i magično kamenje. CT nikoga posebno ne osuđuje. Čak šta, deluje da se životi sudskih poslanika nikako ne reflektuju na dinamiku slučaja, već da teku (ključna reč) mimo slučaja, i da, možda baš zato, slučajevi, uprkos povremenim naporima svih, traju i traju i traju predugo.
Najautentičniji i meni najupečatljiviji deo filma bilo je svedočenje žene čoveka koji se ubio. U ono malo njenih replika razbio se sav glamur "slum milionera" i ukazao prototip jednog od stotinu miliona ljudi koji u Indiji žive kao psi u Kini. I upitani koliko godina imaju ne umeju čak ni to da odogovore.
Možda zbog geografske i svake druge udaljenosti, ali ovaj rumunski pristup, u mom slučaju nije baš rezultirao očekivanim glasnim smejanjem komšiji i bojim se da su mi finese promakle usled kulturnih razlika. Otuda mi je Court upečatljivije izgledao kao dokument o jednoj praksi, nego kao njen dramski artefakt.
Dobra vest je i da je sve stalo u manje od dva sata.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment