03 October 2016

HOUSTON IMAMO PROBLEM

Ziga Virc, imamo problem!


Dok je delovalo da će Houston, imamo problem biti stvarni ili lažni (ili stvarni?) dokumentarac o jugoslovenskom svemirskom programu bio sam spreman da budem impresioniran. I da zažmurim na neke očigledne dramaturške nepotrebnosti (kao što je "privatna" priča o susretu inžinjera Ivana Pavića sa ćerkom Martinom koju nikada nije upoznao) ili mane (Ivan Pavić govori (srpsko-)hrvatski kao da u Americi nije proveo ni 2 dana, a ne skoro 50 godina, zatim daj-šta-daš principi "kontroverzacije" materijala poput susreta sa "narodnom milicijom" ispred bunkera u Bosni).

Ali, kada je Houston poželeo da "gimmick" iz večito maglovite jugoslovenske istorije iskoristi da bi objasnio princip funkcionisanja jedne zemlje, njen raspad, kao i nezasitu želju za konspiraciama njenih stanovnika, koji bi pre poverovali u bilo šta nego u sopstvenu krivicu, malo mi se digao tuki na ovu vrstu pametovanja i film sam sa pozamašnim prezirom ispratio do samog kraja.

Film familije Virc (iz spiska saradnika deluje da je više Vircovih radilo ovde) pre svega kompromituje svoju (ne)verovatnost nastavakom priče o jugoslovenskom svemirskom projektu u Americi, praktičnim kidnapovanjem inžinjera i njihovom deportacijom tamo, a naročito potonjim natezanjem američke i jugoslovenske vlade oko para i nastankom Yuga kao rešenjem za sve. Nije toliko bitno da oni koji su do nekog trenutka verovali da je nešto bilo moguće, sada prestaju, već u tome što je potencijalni sumanuti momenat jedne zemlje (svemirski program) daleko rečitiji (ne samo metaforično) od svega što autori potom, sa očiglednom sprdnjom, spočitavaju toj zemlji.

Dalje, autori previše podrazumevaju da ćemo svi tj da bi svi trebalo da imamo isti odnos spram istorije koja defiluje pred nama. Iako sam u Jugoslaviji proživeo jedva petanestak godina i nikada nisam imao poseban odnos prema njoj ili Titu (čak naprotiv), moram da prizanm da sam bio jebeno impresioniran time da smo živeli u zemlji koja je imala neke podzemne bunkere, planove, avione, rakete... Nešto što nijedna od 6+1 (ako računate Kosovo) njenih bijednih naslednica nema, čak ni u snovima. Zatim, gledajući Tita i njegov nonšalantni tretman svega oko sebe, mogu samo da zavidim toj zemlji na lideru koji je bio "školovan" političar, a ne amater kao ovi naši. Konačno, kada krenu dokumentarni prizori ljudi koji plaču za Titom, nakon njegove smrti, moram da priznam da mi se želudac skupio u grlu. Teško je poverovati da su svi ti ljudi voleli tu neku zemlju, tog nekog Tita, to neko svoje sranje, a, ipak, jesu.
I kada na kraju (lažni inžinjer?) Ivan Pavić ostavi Titov grob i nas rečima "Da se nosi u pizdu materinu i Tito", to nije samo nepotrebno vulgaran gest (ima li stanovnika Jugoslavije koji to nije izgovorio u prethodnih tridesetak godina?), već i neočekivano glupo od strane autora filma. Kriviti Tita ili se pokenjati na njegov grob, nakon prizora kako 24 miliona Jugoslovena i 240 stranih delagacija lije suze nad njim isto je što i pošorati se na neku od egipatskih piramida, jer one stoje kao spomenici nekadašnjim robovlasnicima.

A sve mi deluje kao da su i autori na kraju filma shvatili da su od sjajne početne ideje stigli do bućkuriša koji će sa slašću progutati samo oni koji su sa njima spremni da se uzajamno tapšu po ramenima, pa su uključili zemu Slavoja Žižeka da čitavoj konstrukciji da malo na kredibilitetu ređanjem fraza (koje fundiraju film, ali redukuju gledaočevu slobodu da sam zaključi o čemu se radi) i poentom na kraju da je to što smo gledali (i gutali) laži ne znači da sve to nije bilo istina. Nad kojom bi trebalo da se zamislimo kako su nam autori "preporučili".

Drugim rečima, autori ovog filma smatraju da je za rasvetljavanje "svih laži i nebuloza Jugoslavije" potrebno dodati još laži i nebuloza, a ne- ponuditi neverovatne, ali stvarne činjenice. Da film nije imao pretenzije da se pravi pametan i distancira od "gluposti jedne zemlje", ne bih mu zamerio ni još grči cinizam i sumanutiju postavku, ali ovako, ostajem krajnje neimpresioniran jeftinim, klimavim i pretencioznim postupkom da se demistifikuje nešto tako kompleksno kao što je bila Jugoslavija i Tito. I naše mesto u svemu tome.

SELEKTAH: 4/ 10

No comments:

Post a Comment