11 October 2016

JOURNEY TO THE WEST

Kad Leone i Spielberg nađu zajednički jezik


Journey To The West, koji sam odgledao sa neoprostivim zakašnjenjm od tri godine (vi znate da ja još nisam preslušao novi EP Wolf Parade?), je genijalan.

Kao i u svim najboljim filmovima on počinje razvaljivački neobično, a potom nema nikakve šanse da iko nasluti kuda će se uputiti.
Na kraju, kada završi sa prizorom džinovskog Bude koji se mentorski nadvio nad planetu Zemlju, i kada postane jasno da Stephen Chow ovde problematizuje sudbinu spiritualnog u sve nepodnošljivije zahuktavajućem progresu matice Kine, jasno je kao dan da je ovaj film kao jedan od onih koji su naslovljeni sa Once Upon A Time...

Journey To The West, koji baš i nije morao tako da se zove koliko Once Upon A Time In The East (jeste, ima bugarski film koji se tako zove, now shut the fuck up!), je priča o "neobrijanom monahu" koji se bori protiv demona/ čudovišta i kroz tu borbu pokušava da shvati koji je smisao "svega ovoga".

U uvodnoj sekvenci malu devojčicu, kao i uvek kod Chowa, baš kad ste najmanje očekivali proguta ogromna neman. Pre i posle toga, opsadno je stanje i kurcšlus žanrova i stilova, ljudi i stvari, stvarnog (naturalističkog/ psihološki uverljivog) i nestvarnog (fantastičnog, slepstik, blesavog). Međutim, Chowov film je uvek zabava za gledaoce, uvek pokušaj da nadjača njihovo uzbuđenje. Baš kao i u King Of The Comedy (iz 1999), koji sam, istotakođer u međuvremenu odgledao, on je majstor da iz kadra u kadar potpuno promeni ton priče i u oba slučaja ostane podjednako uverljiv i efektan. U jednoj sceni glavni junak (King Of the Comedy) dobijaće slepstik šamare od tetke, a već u sledećem njegov čemer imaće skoro arthaus aromu dok se sam bude povlačio u osamu svog doma.

Slično je i ovde, Journey To The West, koji bi formalno mogli da okarakterišemo kao "avanturu" ili "kvazi-istorijsku fantaziju", u suštini je priča o pokušaju jednog čoveka da izgura sopstveno viđenje i izviđanje sveta. Iako Chow ovde ne glumi, lik monaha (u odličnoj interpretaciji Zhang Wena) odgovara liku koga je on stvorio u većini ostalih svojih filmova- autsajderu dobrog srca koji je čaplinovski zbunjen hipokrizijom sveta, prvo okrutno kažnjen zbog toga, pre nego što ga ogreje sunce.

U ovom filmu, skoro sumanutih, Singerovskih obračuna (Superman Returns), Chow uzdiže svog junaka do neke vrste "velikomučenika" koji žrtvuje mnogo toga da bi sačuvao "duševnost", kako sebe, tako i sveta. I njegovi neprijatelji nisu samo oličeni u zverima ("kralj majmuna"), već su i poprilično zverske okrutnosti i zlobe. Kroz taj "mitski" sukob, Chow uspeva da provuče i tragičnu ljubavnu priču, kao i par neočekivano hororičnih momenata koji i na površinskom, ali i na simboličnom nivou donose dosta opor Chowov komentar na ljudsku prirodu.

Journey To The West možda na kraju izgleda kao apoteoza "višoj sili" i potrebi za njom, ali ona se ovde javlja kao neotuđivi deo ljudske vere i potrebe, nešto što mora da postoji u sopstvenoj apstraktnosti, jer samo tamo može da sačuva snagu i ostane neokrnjeno ljudima i njihovim manama. Ali, Chow je previše pametan da bi svoj rad stavio u službu bilo čega ili koga. Jer na kraju četiri monaha (apostola?...) izgledaju kao četiri junaka špageti verzije Čarobnjaka iz Oza (minus Doroti) pred kojima je nova avantura i novo pronalaženje "smisla".

Jedva čekam da ga pogledam ponovo.

SELEKTAH: 9plus/ 10

1 comment:

  1. oćel ta jesen samuraja skoro?

    ReplyDelete