Sa malo uvek možeš mnogo
Ja baš i nešto nisam uveren da Jafar Panahi ne sme da snima filmove. Ili da je bogznakako zatočen i sprečen da se snimanjem filma bavi.
Ako sam svojevremeno mogao da progutam istinu ili trač da je usb sa kopijom This Is Not A Film iznet iz Jafarove kuće u torti i tako stigao do nekog od festivala, već egzistenciju (neodgledanog, šmrc) Closed Curtain (o, Žozefino, zar su nam deca zaista sve što imamo?!!) i naročito ovog prošlogodišnjeg ne mogu da progutam kao vešto dovijanje i prkošenje odsluženju kazne (ako se dobro sećam, Jafaru je zabranjeno da se filmom bavi 20 godina).
Jer u Taxi Teheran Jafar vozi taksi kroz Teheran. Staje, prima putnike, izlazi iz vozila, ima susrete, sve u sred bela dana. Nije čak ni maskrian, jer ga mušterije prepoznaju.
Drugim rečima, da je iranskoj službi stvarno stalo do toga, ovog filma ne bi bilo. I obrnuto.
Kao što rekoh u ovom filmu Jafar vozi ljudi i snima ih malim kamericama postavljenim na komandnoj tabli, a povremeno se dovija i snimcima načinjenim drugim uređajima u kolima (ajfonom i foto-aparatom). Ako na keca poverujete da je sve izsimulirano, a to iako vrlo izvesno, nije uvek baš najjjjočiglednije,
Ono što je daleko interesantnije jeste da ostaje dovoljno stvari kojima možete da budete impresionirani ako od početka neutrališete svaku spontanost u ovom filmu. Pre svega, mušterije su impresivne. Ako uvodni kombo žene i muškarca, koji raspravljaju o neophodnosti brutalnog fizičkog kažnjavanja ljudi, deluje kao malčice suvoparan danak festivalskim učešćima, kad uđe diler piratskih filmova, a za njim i dve žene sa ribicom u akvarijumu, granica između naturščika i glumca briše se u korist našeg ushićenja. I u tim nedidaktičkim trenucima, baš kao i kada nešto kasnije sretne svog prijatelja koji je imao bizarno iskustvo, Jafar je fenomenalan u onome što njegov film zapravo priča- a to je da filmska magija leži u rediteljevoj veštini baratanja našom percepcijom, načinima na koje nas ubeđuje u neku priču...
Da, Taxi Teheran i najjadnijem srpskom studentu režije stavlja do znanja da je za pravljenje filma potreban samo entuzijazam i, što je JOŠ BITNIJE!!!- ako njega nema, nema ni filma!!! Jafarov film je sav od entuzijazma, truda, dovijanja, snalaženja, jeftinih fora, precizne dramaturgije. I na tom nivou, a u gore narečenim zadatim okolnostima, skidam mu kapu na pitkosti i dovitljivosti, i optimističkom duhu.
Ali, ako sve to ostavimo po strani, i samo poverujemo u to da je jedan reditelj seo u auto i postao taksista i svoj grad dočarao kroz njegove stanovnike tj mušterije tog taksija, povremeno diskutujući meta-filmski o prirodi i tematici samog filma (spradajući se sa cenzorima na temu šta je to "un-broad-cast-able"), Taxi Teheran je izuzetno zanimljiv esej i vrlo zabavan film, koji poseduje sve ono što i prosećan Hitchcockov film, samo poređano i zavedeno na drugi način- humor, misteriju, poteru, zločin, paranoju. I čak u tom dokumentarnom duhu i ne/anti-narativnom toku on uspeva da kod nas isprovocira sve one emocije kao i žanrovski pastuv.
Ne verujem da će mi mnogi od vas poverovati.
SELEKTAH: 8/ 10
Ja baš i nešto nisam uveren da Jafar Panahi ne sme da snima filmove. Ili da je bogznakako zatočen i sprečen da se snimanjem filma bavi.
Ako sam svojevremeno mogao da progutam istinu ili trač da je usb sa kopijom This Is Not A Film iznet iz Jafarove kuće u torti i tako stigao do nekog od festivala, već egzistenciju (neodgledanog, šmrc) Closed Curtain (o, Žozefino, zar su nam deca zaista sve što imamo?!!) i naročito ovog prošlogodišnjeg ne mogu da progutam kao vešto dovijanje i prkošenje odsluženju kazne (ako se dobro sećam, Jafaru je zabranjeno da se filmom bavi 20 godina).
Jer u Taxi Teheran Jafar vozi taksi kroz Teheran. Staje, prima putnike, izlazi iz vozila, ima susrete, sve u sred bela dana. Nije čak ni maskrian, jer ga mušterije prepoznaju.
Drugim rečima, da je iranskoj službi stvarno stalo do toga, ovog filma ne bi bilo. I obrnuto.
Kao što rekoh u ovom filmu Jafar vozi ljudi i snima ih malim kamericama postavljenim na komandnoj tabli, a povremeno se dovija i snimcima načinjenim drugim uređajima u kolima (ajfonom i foto-aparatom). Ako na keca poverujete da je sve izsimulirano, a to iako vrlo izvesno, nije uvek baš najjjjočiglednije,
Ono što je daleko interesantnije jeste da ostaje dovoljno stvari kojima možete da budete impresionirani ako od početka neutrališete svaku spontanost u ovom filmu. Pre svega, mušterije su impresivne. Ako uvodni kombo žene i muškarca, koji raspravljaju o neophodnosti brutalnog fizičkog kažnjavanja ljudi, deluje kao malčice suvoparan danak festivalskim učešćima, kad uđe diler piratskih filmova, a za njim i dve žene sa ribicom u akvarijumu, granica između naturščika i glumca briše se u korist našeg ushićenja. I u tim nedidaktičkim trenucima, baš kao i kada nešto kasnije sretne svog prijatelja koji je imao bizarno iskustvo, Jafar je fenomenalan u onome što njegov film zapravo priča- a to je da filmska magija leži u rediteljevoj veštini baratanja našom percepcijom, načinima na koje nas ubeđuje u neku priču...
Da, Taxi Teheran i najjadnijem srpskom studentu režije stavlja do znanja da je za pravljenje filma potreban samo entuzijazam i, što je JOŠ BITNIJE!!!- ako njega nema, nema ni filma!!! Jafarov film je sav od entuzijazma, truda, dovijanja, snalaženja, jeftinih fora, precizne dramaturgije. I na tom nivou, a u gore narečenim zadatim okolnostima, skidam mu kapu na pitkosti i dovitljivosti, i optimističkom duhu.
Ali, ako sve to ostavimo po strani, i samo poverujemo u to da je jedan reditelj seo u auto i postao taksista i svoj grad dočarao kroz njegove stanovnike tj mušterije tog taksija, povremeno diskutujući meta-filmski o prirodi i tematici samog filma (spradajući se sa cenzorima na temu šta je to "un-broad-cast-able"), Taxi Teheran je izuzetno zanimljiv esej i vrlo zabavan film, koji poseduje sve ono što i prosećan Hitchcockov film, samo poređano i zavedeno na drugi način- humor, misteriju, poteru, zločin, paranoju. I čak u tom dokumentarnom duhu i ne/anti-narativnom toku on uspeva da kod nas isprovocira sve one emocije kao i žanrovski pastuv.
Ne verujem da će mi mnogi od vas poverovati.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment