Anahrona moralna drama koja je s malo humora mogla da bude Coenovski crna komedija i/ili brutalni evropski arthaus
D'Ardennen nije toliko loša, koliko je već viđena priča o već viđenom sukobu. U maniru dokumentarne estetike sa naglašenom ljubavlju prema žanru (etabliranom u La Haine i potom variranom u desetinama evropskih (Francuska, Beneluks i Skandinavija) produkcija) ovo je priča o dva brata "za kojih sreće nema".
Na početku filma svedoci smo pljačke koja se izjalovila i koja je sa slobodne strane zatvora ostavila mlađeg brata i devojku starijeg brata, a sa neslobodne starijeg brata, koji je pored zatvorske kazne od sedam godina na sebe preuzeo i kompletnu krivicu. Dok je on u zatvoru, mlađi brat se sredio i unormalio, baš kao i devojka starijeg brata. Međutim, ono što ovoga neće obradovati kada izađe ranije nego što je trebalo jeste (SPOJLER!) što su se bata i cura smuvali.
U prvencu Robina Pronta odvija se potom predvidljivi "relapse" braće pod još predvidljivijom inicijativom starijeg brata, unutar koga cura mahom figurira kao epizodista i unutar koga majka, koja je ne samo najmarkantniji lik nego i isprva obećava veću ulogu u priči, sasvim isčezava. Stvari postaju nasilnije sve do finalnog obračuna do koga dolazi u mestu Ardenne koji braća u nekom trenutku spominju kao redak primer svog srećnog detinjstva (ili života).
Rutina odnosa, sukoba i ishoda je ono što karakteriše ovaj film, koji, uprkos, tragičnom tvistu na kraju ne uspeva da objasni zašto smo morali da pratimo avanture jednog brata psihopate i jednog brata žrtve. O nekakvom usudu ovde nema reči, karakteri nisu naročiti da bi nas lomile njihove odluke. Junaci su očigledan ljudski škart od koga se i očekuje ova vrsta moralne fleksibilnosti. Čak i u kontekstu aktuelne belgijske produkcije, koja na različite načine promišlja svoj "white trash" (Belgica je poslednji i vrlo sličan primer), D'Ardennen ne donosi ništa posebno relevantno za sliku svoje zemlje.
Jan Bijovet, zvezda Borgman, ima očekivano bizarnu ulogu. Eto, čak i tu nema iznenađenja.
SELEKTAH: 4plus/ 10
D'Ardennen nije toliko loša, koliko je već viđena priča o već viđenom sukobu. U maniru dokumentarne estetike sa naglašenom ljubavlju prema žanru (etabliranom u La Haine i potom variranom u desetinama evropskih (Francuska, Beneluks i Skandinavija) produkcija) ovo je priča o dva brata "za kojih sreće nema".
Na početku filma svedoci smo pljačke koja se izjalovila i koja je sa slobodne strane zatvora ostavila mlađeg brata i devojku starijeg brata, a sa neslobodne starijeg brata, koji je pored zatvorske kazne od sedam godina na sebe preuzeo i kompletnu krivicu. Dok je on u zatvoru, mlađi brat se sredio i unormalio, baš kao i devojka starijeg brata. Međutim, ono što ovoga neće obradovati kada izađe ranije nego što je trebalo jeste (SPOJLER!) što su se bata i cura smuvali.
U prvencu Robina Pronta odvija se potom predvidljivi "relapse" braće pod još predvidljivijom inicijativom starijeg brata, unutar koga cura mahom figurira kao epizodista i unutar koga majka, koja je ne samo najmarkantniji lik nego i isprva obećava veću ulogu u priči, sasvim isčezava. Stvari postaju nasilnije sve do finalnog obračuna do koga dolazi u mestu Ardenne koji braća u nekom trenutku spominju kao redak primer svog srećnog detinjstva (ili života).
Rutina odnosa, sukoba i ishoda je ono što karakteriše ovaj film, koji, uprkos, tragičnom tvistu na kraju ne uspeva da objasni zašto smo morali da pratimo avanture jednog brata psihopate i jednog brata žrtve. O nekakvom usudu ovde nema reči, karakteri nisu naročiti da bi nas lomile njihove odluke. Junaci su očigledan ljudski škart od koga se i očekuje ova vrsta moralne fleksibilnosti. Čak i u kontekstu aktuelne belgijske produkcije, koja na različite načine promišlja svoj "white trash" (Belgica je poslednji i vrlo sličan primer), D'Ardennen ne donosi ništa posebno relevantno za sliku svoje zemlje.
Jan Bijovet, zvezda Borgman, ima očekivano bizarnu ulogu. Eto, čak i tu nema iznenađenja.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment