Make America(n History) Great Again!
Hidden Figures je film o tri Afro-Amerikanke koje su tokom šezdesetih svojim radom pomogle da NASA tj Amerika u svemir lansira ljude i time ostane u apsolutno idiotskoj utakmici sa Sovjetskim Savezom koji je iste stvari radio iz sopstvenih sebičnih razloga. Hidden Figures je film koji se temom bavi skoro na isti način na koji se pre pet godina The Help bavio (trima?) afro-američkim sluškinjama koje su u Misisipiju svojim radom pomogle da bogate bele porodice normalno funkcionišu i ostanu u apsolutno idiotskoj "reprezentativnoj" utakmici sa drugim porodicama.
Ne bih voleo da neko pomisli da imam nešto protiv buđenja filmskih i muzičkih (i drugih) oblika umetnosti koji ukazujući na jeziv istorijski tretman Afro-Amerikanaca danas hrane njihovo pravo i borbu za jednakost. Ali bih voleo da neko pomisli da imam nešto protiv ako se to radi na načine iste ili previše slične onima koji su prikazivali druge rasne grupe i socijalne manjine u svojim mukama.
Hidden Figures je od početka do kraja (sve sa predvidljivim setom fotografija "stvarnih istorijskih ličnosti") nepodnošljivo oskarovski formatiran. I jedine stvari koje nas sprečavaju da se nakon istog ispovraćamo jesu "cookie" gluma Taraji P. Henson (koja ima najveću ulogu u svemirskom programu od njih tri) i (valjda) rediteljsko-scenarističkom senzibilitetu Theodorea Melfija (St Vincent) koji se trudio da istorijskoj rekonstrukciji udahne neki duh i život. I ta stvar je, kao što rekoh, mahom skoncentrisana oko Taraji, nešto malo manje oko malčice previše zanesene Janelle Monae i skoro nikako oko "belog kasta". A naročito ne oko duhovito kastovanog, ali skoro apsurdno jednodimenzionalnog Jima Parsonsa.
Na početku filma u nategnuto komičnoj sceni, u kojoj beli policajac (ne) pomaže trima crnim damama sa kvarom na kolima, shvatamo da su crnci u Virdžiniji nepopularni koliko svemirski program (kao deo nacionalnog ponosa) jeste. Sličan tretman potom se reprizira i varira na najbizarnijim momentima života (poput odvojenog toaleta za "obojene"), ali na načine viđene u svim pređašnjim oskarovskim filmovima- većina ljudi se ponaša ružno, neki od njih krišom ili hrabro pokušavaju da budu drugačiji, onda ovi iz "manjine" urade nešto korisno za "većinu" i kroz taj proces zasluže bolji tretman ili začetak "prihvatanja". I lepe i ružne stvari prikazane su kroz umivene i ni po koga posebno neprijatne slike, koje tek možda humorom žacnu malo više nego što biste očekivali od oskarovskog kandidata.
Tri crne žene na različitim pozicijama demonstriraju svoje znanje iz prirodnih nauka i iz toga kako nam je Melfi to dočarao deluje da dok one nisu došle NASA nije imala skoro nijednog pametnog ili, makar, snalažljivog belca. A kad njih tri dođu, samo oni koji, najbrže ili jedini, primete šta mogu da dobiju od crnih naučničkih diva, deluju kao da poseduju neku inteligenciju. Što je sve zajedno uvredljivo po inteligenciju gledaoca.
NASA tj svemirski program tj "divno vreme" kad je Amerika želela da osvoji svemir, a ne sve na planeti Zemlji ovde je prikazano kao cilj (ili proces) koji se ne dovodi u pitanje i sam po sebi poseduje neki univerzalni ljudski kvalitet. Samim tim učešće crnih predstavnika je, skoro kao na Olimpijadi, prilika da se podsetimo da je svet lep kada sanjamo ili kada želimo da letimo u svemir. Melfi nijednog trenutka ne problematizuje to da je NASA bila finansirana isključivo odlukama da se bude "boljim od Rusa". Što i danas mora izgledati idiotskim i skoro neprijatnim kao činjenica da je neko pravio posebne klonje za crnce.
Hidden Figures je film tako pažljivo osmišljen (ili ne) da u isto vreme zbog svoje teme mora da se dopadne i bude podržan od strane liberalnih krugova, a s druge zbog slavljenja najslavnijih dana Amerike on će nesumnjivo biti lepo primljen i u delovima Amerike gde je za po' koplja Trump pobedio Hillary.
Već u aprilu ovaj film biće nebitan.
SELEKTAH: 4/ 10
Hidden Figures je film o tri Afro-Amerikanke koje su tokom šezdesetih svojim radom pomogle da NASA tj Amerika u svemir lansira ljude i time ostane u apsolutno idiotskoj utakmici sa Sovjetskim Savezom koji je iste stvari radio iz sopstvenih sebičnih razloga. Hidden Figures je film koji se temom bavi skoro na isti način na koji se pre pet godina The Help bavio (trima?) afro-američkim sluškinjama koje su u Misisipiju svojim radom pomogle da bogate bele porodice normalno funkcionišu i ostanu u apsolutno idiotskoj "reprezentativnoj" utakmici sa drugim porodicama.
Ne bih voleo da neko pomisli da imam nešto protiv buđenja filmskih i muzičkih (i drugih) oblika umetnosti koji ukazujući na jeziv istorijski tretman Afro-Amerikanaca danas hrane njihovo pravo i borbu za jednakost. Ali bih voleo da neko pomisli da imam nešto protiv ako se to radi na načine iste ili previše slične onima koji su prikazivali druge rasne grupe i socijalne manjine u svojim mukama.
Hidden Figures je od početka do kraja (sve sa predvidljivim setom fotografija "stvarnih istorijskih ličnosti") nepodnošljivo oskarovski formatiran. I jedine stvari koje nas sprečavaju da se nakon istog ispovraćamo jesu "cookie" gluma Taraji P. Henson (koja ima najveću ulogu u svemirskom programu od njih tri) i (valjda) rediteljsko-scenarističkom senzibilitetu Theodorea Melfija (St Vincent) koji se trudio da istorijskoj rekonstrukciji udahne neki duh i život. I ta stvar je, kao što rekoh, mahom skoncentrisana oko Taraji, nešto malo manje oko malčice previše zanesene Janelle Monae i skoro nikako oko "belog kasta". A naročito ne oko duhovito kastovanog, ali skoro apsurdno jednodimenzionalnog Jima Parsonsa.
Na početku filma u nategnuto komičnoj sceni, u kojoj beli policajac (ne) pomaže trima crnim damama sa kvarom na kolima, shvatamo da su crnci u Virdžiniji nepopularni koliko svemirski program (kao deo nacionalnog ponosa) jeste. Sličan tretman potom se reprizira i varira na najbizarnijim momentima života (poput odvojenog toaleta za "obojene"), ali na načine viđene u svim pređašnjim oskarovskim filmovima- većina ljudi se ponaša ružno, neki od njih krišom ili hrabro pokušavaju da budu drugačiji, onda ovi iz "manjine" urade nešto korisno za "većinu" i kroz taj proces zasluže bolji tretman ili začetak "prihvatanja". I lepe i ružne stvari prikazane su kroz umivene i ni po koga posebno neprijatne slike, koje tek možda humorom žacnu malo više nego što biste očekivali od oskarovskog kandidata.
Tri crne žene na različitim pozicijama demonstriraju svoje znanje iz prirodnih nauka i iz toga kako nam je Melfi to dočarao deluje da dok one nisu došle NASA nije imala skoro nijednog pametnog ili, makar, snalažljivog belca. A kad njih tri dođu, samo oni koji, najbrže ili jedini, primete šta mogu da dobiju od crnih naučničkih diva, deluju kao da poseduju neku inteligenciju. Što je sve zajedno uvredljivo po inteligenciju gledaoca.
NASA tj svemirski program tj "divno vreme" kad je Amerika želela da osvoji svemir, a ne sve na planeti Zemlji ovde je prikazano kao cilj (ili proces) koji se ne dovodi u pitanje i sam po sebi poseduje neki univerzalni ljudski kvalitet. Samim tim učešće crnih predstavnika je, skoro kao na Olimpijadi, prilika da se podsetimo da je svet lep kada sanjamo ili kada želimo da letimo u svemir. Melfi nijednog trenutka ne problematizuje to da je NASA bila finansirana isključivo odlukama da se bude "boljim od Rusa". Što i danas mora izgledati idiotskim i skoro neprijatnim kao činjenica da je neko pravio posebne klonje za crnce.
Hidden Figures je film tako pažljivo osmišljen (ili ne) da u isto vreme zbog svoje teme mora da se dopadne i bude podržan od strane liberalnih krugova, a s druge zbog slavljenja najslavnijih dana Amerike on će nesumnjivo biti lepo primljen i u delovima Amerike gde je za po' koplja Trump pobedio Hillary.
Već u aprilu ovaj film biće nebitan.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment