Možda sve samo izgleda arhaično
Iz miksa koji čine Fleet Foxes, Jonathan Wilson i J(osh)Tillman/ Father John Misty ovaj poslednji je uspeo prvi, a možda i jedini, da se izdvoji. Pre svega svojim pretprošlogodišnjim albumom I Love You, Honeybear (tj istoimenom pesmom još i više). A onda i serijom propratnih duhovitih audio-ispada koje su uključivale obrade Velvet Underground, Taylor Swift (i dalje imam minimalnu predstavu ko je to), zatim pesmama o Donaldu Trumpu i njegovom pilotu. Father John je delovao kao da je u toku sa vremenima svih nas, i kao da povodom toga želi nešto da kaže. Istina, ovo su vrlo pomodna i prigodna "vremena" za takve oblike ponašanja, naročito ako ste tamnije puti, tad sve to postaje i neka vrsta obaveze. Ipak, unutar (bele) indi komune izvođača čiji rad pratim čak i površno, Father John je delovao iskreno. A mislim i duhovito, inspirisano, prilagođeno.
Pure Comedy bi trebalo da bude njegov "krupniji" stejtment glede stanja Amerike i globalnih političkih prilika. Ime albuma, zapravo, rezimira to stanje i Fatherovu predstavu o svemu. Ali da li zapravo muzika ima šta da kaže, doda u okolnostima u kojima sa svih mogućih (liberalnih) medija slušamo manje-više istu pesmu? Kada je tako jasno ko je "bad guy", a ko "najeban guy". Zato mi ta, očigledno Dylanovska, strana ovog izdanja nije (više) zanimljiva. Čak ni na nivou nekih Fatherovih ličnih opservacija, koje možemo da tumačimo kao odraz "globalnog" na "ovo naše malo, privatno". Najviše iz razloga što mi je na tu temu "već sve rečeno" ili imam utisak da znam sve što treba da znam. Ili, najviše, što me i ne zanima da znam više.
Pure Comedy je zanimljiviji zato što je Father Johnovu prvobitnu opsesiju kalifornijskom Amerikanom sada opasno doveo do nivoa baladnog folk-popa koji je obeležio najcenjenija izdanja Eltona Johna. Tome pre svega najviše doprinosi prisutnost klavira, zatim dominantna izolovanost Fatherovog glasa i klavirske pratnje, i potom povremeni i raskošni aranžmani koji rasplamsaju (obično drugi deo) pesme. A Father baš kao i Elton forsira "narativni" ton pevanja, vrlo krhkih melodijskih linija, i ponekad je nemoguće razlučiti gde strofa prerasta u refren, ako refrena uopšte i bude. Iako nisam naročit stručnjak za Eltona, usudio bih se da kažem da deluje da imaju vrlo slične senzibilitete, možda i smisao za humor, u sučeljavanju sa svetom.
Pure Comedy je monolitna celina, teška 75 minuta i sa parom pesama koji čak prebacuje i deset minuta (od kojih je najduža, Leaving LA, možda i najbolja, jednom kada konačno uspete da se opašete njome). I tako mu se i treba prepuštati, u celini. Bez mnogo obaziranja na to kada jedna pesma počinje i gde završava. Pure Comedy je kao nastup koji bez prekida kreira jedinstvenu, toplu atmosferu i traži od vas da se, kako odmiče, sve više privijate uz njega, da budete sve bliže izvođaču, u nadi da ćete na kraju možda postati jedno.
U ovim "striming" vremenima u kojima je i sam Father John pribegao promociji putem lansiranja zasebnih "trekova" koji na kraju nisu završili na albumu, takva snažna "albumska" koncepcija deluje kao jedan od načina za komercijalno samoubistvo. A možda će ispasti baš suprotno.
Iako Pure Comedy ne pokušava da opravda svoj arhaični, skoro "muzejski" zvuk time da je u pitanju osvešćen omaž "zlatnim folk rock sedamdesetim" i svetlim primerima njihovih "protestnih nota", možda će to biti najlakši način da se objasni zašto zvuči kako zvuči, zašto tako malo novih albuma zvuči ovako, kao i zašto to nije loše. Pre svega za našu koncentraciju i slušalačke navike.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Iz miksa koji čine Fleet Foxes, Jonathan Wilson i J(osh)Tillman/ Father John Misty ovaj poslednji je uspeo prvi, a možda i jedini, da se izdvoji. Pre svega svojim pretprošlogodišnjim albumom I Love You, Honeybear (tj istoimenom pesmom još i više). A onda i serijom propratnih duhovitih audio-ispada koje su uključivale obrade Velvet Underground, Taylor Swift (i dalje imam minimalnu predstavu ko je to), zatim pesmama o Donaldu Trumpu i njegovom pilotu. Father John je delovao kao da je u toku sa vremenima svih nas, i kao da povodom toga želi nešto da kaže. Istina, ovo su vrlo pomodna i prigodna "vremena" za takve oblike ponašanja, naročito ako ste tamnije puti, tad sve to postaje i neka vrsta obaveze. Ipak, unutar (bele) indi komune izvođača čiji rad pratim čak i površno, Father John je delovao iskreno. A mislim i duhovito, inspirisano, prilagođeno.
Pure Comedy bi trebalo da bude njegov "krupniji" stejtment glede stanja Amerike i globalnih političkih prilika. Ime albuma, zapravo, rezimira to stanje i Fatherovu predstavu o svemu. Ali da li zapravo muzika ima šta da kaže, doda u okolnostima u kojima sa svih mogućih (liberalnih) medija slušamo manje-više istu pesmu? Kada je tako jasno ko je "bad guy", a ko "najeban guy". Zato mi ta, očigledno Dylanovska, strana ovog izdanja nije (više) zanimljiva. Čak ni na nivou nekih Fatherovih ličnih opservacija, koje možemo da tumačimo kao odraz "globalnog" na "ovo naše malo, privatno". Najviše iz razloga što mi je na tu temu "već sve rečeno" ili imam utisak da znam sve što treba da znam. Ili, najviše, što me i ne zanima da znam više.
Pure Comedy je zanimljiviji zato što je Father Johnovu prvobitnu opsesiju kalifornijskom Amerikanom sada opasno doveo do nivoa baladnog folk-popa koji je obeležio najcenjenija izdanja Eltona Johna. Tome pre svega najviše doprinosi prisutnost klavira, zatim dominantna izolovanost Fatherovog glasa i klavirske pratnje, i potom povremeni i raskošni aranžmani koji rasplamsaju (obično drugi deo) pesme. A Father baš kao i Elton forsira "narativni" ton pevanja, vrlo krhkih melodijskih linija, i ponekad je nemoguće razlučiti gde strofa prerasta u refren, ako refrena uopšte i bude. Iako nisam naročit stručnjak za Eltona, usudio bih se da kažem da deluje da imaju vrlo slične senzibilitete, možda i smisao za humor, u sučeljavanju sa svetom.
Pure Comedy je monolitna celina, teška 75 minuta i sa parom pesama koji čak prebacuje i deset minuta (od kojih je najduža, Leaving LA, možda i najbolja, jednom kada konačno uspete da se opašete njome). I tako mu se i treba prepuštati, u celini. Bez mnogo obaziranja na to kada jedna pesma počinje i gde završava. Pure Comedy je kao nastup koji bez prekida kreira jedinstvenu, toplu atmosferu i traži od vas da se, kako odmiče, sve više privijate uz njega, da budete sve bliže izvođaču, u nadi da ćete na kraju možda postati jedno.
U ovim "striming" vremenima u kojima je i sam Father John pribegao promociji putem lansiranja zasebnih "trekova" koji na kraju nisu završili na albumu, takva snažna "albumska" koncepcija deluje kao jedan od načina za komercijalno samoubistvo. A možda će ispasti baš suprotno.
Iako Pure Comedy ne pokušava da opravda svoj arhaični, skoro "muzejski" zvuk time da je u pitanju osvešćen omaž "zlatnim folk rock sedamdesetim" i svetlim primerima njihovih "protestnih nota", možda će to biti najlakši način da se objasni zašto zvuči kako zvuči, zašto tako malo novih albuma zvuči ovako, kao i zašto to nije loše. Pre svega za našu koncentraciju i slušalačke navike.
SELEKTAH: 7plus/ 10
"Taylor Swift (i dalje imam minimalnu predstavu ko je to)" - i ja tako o Lani Del Rej. A i o Mistiju.
ReplyDeleteLana je studentkinja psihologije i bavi se pevanjem isklucuivo kroz samoanalizu. Misti je bubnjar koji voli podjednako svetlost kamera i velegrada.
ReplyDeletea tejlor?
DeleteSve sto je Tejlor zelela je, da ostari uz snaznog, cutljivog muskarca. Usput mu rodi copor dece. Univerzum je imao drugacije planove za nju.
Deletezadovoljstvo je ugostiti takvog stručnjaka. welcome anytime.
DeleteNegde sam pročitao da je Otac zapravo obradio Rajan Adamsovu obradu Tejlor Swift. Je l to sad obično ironično ili post-ironično (koji je nova iskrenost)?
ReplyDeleteInače, Petar me uputio ovde, pozdrav svima.
neko je morao... welcome.
Delete