Izgubljeno u prevodu
Iako sam njegov La Isla Minima baš voleo, moram da priznam da sam novi film Alberta Rodrigueza ispratio sa dosta napora.
El Hombre... se bavi jednim od najvećih skandala u španskoj modernoj istoriji- bekstvom, a potom i hvatanjem bivšeg policijskog komesara, Luisa Roldana, koji je proneverio silne pare i potom se skoro godinu dana krio "po celom svetu". Sve to omogućio mu je bivši agent tajne službe, Francisco Paesa, koji je zapravo čovek sa hiljadu lica. I njegov prijatelj, pilot Jesus Camaoes.
Ova vrlo interesantna priča koja se odvila tokom devedesetih, na vrlo lepim lokacijama, u Rodrigezovom filmu prosto je ispričana kroz informacioni overdouz koji je potom ubio svaku dramu, a potom skoro i sve likove. Isprva, deluje da će pilot biti bizarni narator čitave priče, "neplanirani svedok", i iako prebrzo, Rodriguez nas zasipa galerijom likova, njihovim profesijama, pozicijama i nepotrebnim informacijama (koje ne prestaju do kraja filma) "kada su tog i tog poslednji put videli". Pored toga što gledalac nenaročito upućen u ova zbivanja ne stiže da upozna ko je ko, Rodriguez sortiranjem ljudi i načinom njihovog predstavljanja stvara potpuno pogrešne predstave o nekim ljudima, koje potom prebrzo razbija. Tako nam je narečni Luis Roldan predstavljen kao ponos policije, nova nada pravde, neko ko će u filmu odigrati sasvim drugi tip glavne uloge, a onda odjednom taj i takav čovek, bez ikakvog objašnjenja, postaje lopov i odmetnik.
Trend upoznavanja sa ljudima, nepotrebnog insistiranja na razigravanju njihovih biografija ili bitnih detalja istih, neprekidno zaustavlja radnju filma, koja sve do pola sata pred kraja, zapravo, nikuda i ne krene. Iako su nam pred očima, manje-više, tri čoveka, mi i ne stižemo da ih upoznamo, a još manje produbimo njihova poznanstva, jer smo neprekidno zatrpani novim ljudima i novim razvojima događaja. S druge strane, čak i kada dođe do neke dramske interakcije (kao kada Paesa "testira" pilota), narator nam i to izinterpretira.
Zbog svega toga i sve izdaje i sva prijateljstva, baš kao i sam "čovek sa hiljadu lica", ostali su bez svog veličanstvenog odraza koji im je istorija ponudila, a film propustio da ga učini besmrtnim.
Što je prava šteta, jer svi glumci deluju da su na visini i daleko dramskijih zadataka, a ne samo da budu statisti u jednom neprekidnom prepričavanju. Lokacije i epoha čine da film izgleda kao blokbaster.
Sklon sam da verujem da je integralna verzija verovatno trajala 5-6 sati. A da je ovo ono što je od nje ostalo nakon prilagođavanja za bioskopsku distribuciju. Nešto što je Richetov Mesrine uspešno izbegao deobom priče u dva filma.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Iako sam njegov La Isla Minima baš voleo, moram da priznam da sam novi film Alberta Rodrigueza ispratio sa dosta napora.
El Hombre... se bavi jednim od najvećih skandala u španskoj modernoj istoriji- bekstvom, a potom i hvatanjem bivšeg policijskog komesara, Luisa Roldana, koji je proneverio silne pare i potom se skoro godinu dana krio "po celom svetu". Sve to omogućio mu je bivši agent tajne službe, Francisco Paesa, koji je zapravo čovek sa hiljadu lica. I njegov prijatelj, pilot Jesus Camaoes.
Ova vrlo interesantna priča koja se odvila tokom devedesetih, na vrlo lepim lokacijama, u Rodrigezovom filmu prosto je ispričana kroz informacioni overdouz koji je potom ubio svaku dramu, a potom skoro i sve likove. Isprva, deluje da će pilot biti bizarni narator čitave priče, "neplanirani svedok", i iako prebrzo, Rodriguez nas zasipa galerijom likova, njihovim profesijama, pozicijama i nepotrebnim informacijama (koje ne prestaju do kraja filma) "kada su tog i tog poslednji put videli". Pored toga što gledalac nenaročito upućen u ova zbivanja ne stiže da upozna ko je ko, Rodriguez sortiranjem ljudi i načinom njihovog predstavljanja stvara potpuno pogrešne predstave o nekim ljudima, koje potom prebrzo razbija. Tako nam je narečni Luis Roldan predstavljen kao ponos policije, nova nada pravde, neko ko će u filmu odigrati sasvim drugi tip glavne uloge, a onda odjednom taj i takav čovek, bez ikakvog objašnjenja, postaje lopov i odmetnik.
Trend upoznavanja sa ljudima, nepotrebnog insistiranja na razigravanju njihovih biografija ili bitnih detalja istih, neprekidno zaustavlja radnju filma, koja sve do pola sata pred kraja, zapravo, nikuda i ne krene. Iako su nam pred očima, manje-više, tri čoveka, mi i ne stižemo da ih upoznamo, a još manje produbimo njihova poznanstva, jer smo neprekidno zatrpani novim ljudima i novim razvojima događaja. S druge strane, čak i kada dođe do neke dramske interakcije (kao kada Paesa "testira" pilota), narator nam i to izinterpretira.
Zbog svega toga i sve izdaje i sva prijateljstva, baš kao i sam "čovek sa hiljadu lica", ostali su bez svog veličanstvenog odraza koji im je istorija ponudila, a film propustio da ga učini besmrtnim.
Što je prava šteta, jer svi glumci deluju da su na visini i daleko dramskijih zadataka, a ne samo da budu statisti u jednom neprekidnom prepričavanju. Lokacije i epoha čine da film izgleda kao blokbaster.
Sklon sam da verujem da je integralna verzija verovatno trajala 5-6 sati. A da je ovo ono što je od nje ostalo nakon prilagođavanja za bioskopsku distribuciju. Nešto što je Richetov Mesrine uspešno izbegao deobom priče u dva filma.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment