Biće bolji film nego što sada jeste
Filmske recenzije?! Koga to još zanima, jel da?! Zato ovo nije filmska recenzija.
Pre nego što nastavim sa ovim tekstom, želeo bih da se u ime Neformalnog udruženja filmskih nekritičara zahvalim Narodnoj miliciji što je tako širokogrudo ustupila ekipi filma Jesen samuraja svoje vozilo/a, svoje uniforme i svoj kontroverzni imidž. Svojevremeno je samo Srđan Dragojević uspevao da na sličan način, i o trošku države, bude u službi naroda, pa treba čestitati mladom Bećkoviću što je i on ostvario sličan rezultat.
Druga stvar, kojom se bavim ovako bezredno odmah na samom početku, jeste Samurajeva neočekivano neukusna homofobija. Pošto (mislim da) znam autora/e, spreman sam da polegnem desnicu u vatru da im tako nešto nije bila namera, naročito ne u tako "in your face" maniru. S druge strane, nikako ne mogu da proniknem u ključ i dekodiram čitavu stvar kao ciničnu kritiku našeg društva, u kome se svi delimo na "one koji puše" i "one kojima se puši". U umetničkom delu, trpim podjednako i anti-gej i pro-gej poruke, ako su i jedne i druge plasirane u funkciji priče i junaka. Moj problem sa Jesen samuraja, koji, ipak, pretenduje da bude nastavljač uspešnog, jugoslovenskog, komercijalnog, bioskopskog filma, je što temu tretira sa bajatošću koja je još u vreme "imate li Vazelin?" bila merilo dobrog ili lošeg ukusa. Od trenutka kada se uspostavi, pa preko nepotrebnog i za emociju i ton filma- vulgarnog insistiranja na "pušenju kurca", preko sto i jedne prilike da se stvar neduhovito povamiri do same tačke kada od lošeg vica postaje metafora za moderno poimanje čojstva i junaštva- sve deluje kao nepotreban paralelni razvoj fore/teme koja nikakve veze nema sa ostatkom filma. Ispravite me ako grešim, ali verujem da ste se i vi tako osećali.
A sad da se pozabavimo filmom.
Jesen samuraja je, zapravo, trebalo bi da bude "žanr" film. Trebalo bi, ali isto tako mogao bi da bude i njegova parodija. A mogao bi, baš kao što nije do kraja uspeo, da bude i atipičan žanrovski krosover drame "palog heroja" i strukture romantične komedije.
Najveći problem Jesen samuraja, kao "žanrovskog filma" je što žanr nikada ne počne. Situacija je tu- imamo "nekad slavnog" karatistu koji se preterano odao porocima, koji se lagano bliži dnu, ali sreće mladu, razvedenu majku koja u njemu probudi želju da bude bolji. Dosta srpskih filmova uspostavi "žanrovske" elemente, a onda samo napravi neku otužnu verziju "kako bi to izgledalo u američkom filmu"-priče. Jesen samuraja ima previše pametne autore za tako nešto.
Dok se romansa između razvedene majke, Snežane, i "samuraja" Vladice relativno rano uspostavlja, "trigger" jeseni se neprekidno odlaže i, iako se film zove Jesen samuraja, ja nisam imao utisak da je jesen ikada počela tj da postoji trenutak u filmu kada bi mogli da kažemo da je do njega došlo- da li je to izbacivanje iz Karate federacije, povratak u rodni kraj, činjenica da mora da radi ponovo s ocem, zapošljavanje u lokalnom klubu na poziciji izbacivača, posrtanje u "ilegalni bloodsport", dublje posrtanje u isti... Jesen samuraja od početka do kraja teče istom dozom, nikada ne staje, ne pravi prelomni trenutak, ne postaje žanr. S druge strane, sve to se može čitati i kao revizija žanra, autentični srpski doprinos sličnim filmovima koji kaže da baš kao što u Srbiji nema autentičnih junaka tj samuraja, tako nema ni autentičnih prelomnih trenutaka za iste. Ali tako nešto bi bilo čitanje iz nužnosti, tj iz najbolje namere u slučaju ovog filma, jer bojim se da on sam nije bio nameren ili nije najbolje sproveo takvu jednu misiju.
A onda moram da priznam da bi za tako nešto bilo očigledno raditi u čistom žanru drame "palog heroja" nego sebi komplikovati miksovanjem sa romantičnom komedijom, za koju moram da priznam da ovde dolazi kao čisto podilaženje publici tj prethodnom uspehu istog ovog tima- Mali Budo.
Kao još jednu manu, u svim potencijalnim varijantama čitanja ovog filma, ubacio bih to što odnos Vladice i Snežaninog sina nema nikakvu gradaciju i nekako ostaje samo narativni pokretač, u prvom slučaju da se stigne do majke, u drugom da junak preko takmičenja na kome dečak učestvuje ostvari nekakvo iskupljenje. Dečak je previše pasivan učesnik i ogromna je propuštena prilika što on nije ostvario odnos sa "dečakom" u Vladici, jer ovaj to, najviše od svega, jeste.
Međutim, ako sam dobro razumeo kraj filma, on daje prostora da se Jesen samuraja čita kao vrlo gorka priča o nepromenljivom "srpskom junaku" koji i kad su mu ukazane sve moguće prilike popušta svojim najgorim nagonima i instrumentalizuje šta god stigne za svoje ciljeve- a tako sam ja video Vladicino, nepotrebnim psovkama natopljeno, navijanje za "svog sina", a protivu dečaka koji je sin žene koja je na početku, u vrlo duhovito elaboriranoj paranoji, bila uzrok Vladicinom društvenom i sportskom stropoštaju. Vladica se, jednostavno, nikada neće promeniti.
Danilo Bećković je film režirao mnogo sigurnije nego Budu i veoma mi se dopalo što u nekim scenama postavljenim da pruže "spotovski" naboj, kao što je borba u ringu od automobila, pred kraj filma, on pre forsira njenu sirovost eksploatišući sam seting. Nešto što je potom propustio da uradi u dosta loše osmišljenoj "Skenderovoj palati", gde sve deluje da je avet niskih budžeta odredila stvari, pre nego njen art direktor i ostali.
Na kraju moram da pomenem i Petra Strugara. On je moje simpatije imao i u Malom Budi. I da sam u prilici posavetovao bih ga da sedne i pogleda ponovo Jesen samuraja, jer u ovom filmu se lepo vide dva potencijlna puta za njegovu dalju karijeru i značaj u srpskoj kinematografiji. Jedan je da postane i i ostane imitacija Nikole Kojoa, a druga je da postane rasan glumac kalibra Dragana Nikolića. Za razliku od mnogih naših filmova u kojima ni scenario, a ni produkcija, ne čalendžuju naše glumce da rade išta sem da krkaju, piju i puše, Strugar ovde mora dosta toga da odglumi telom tj mora da isto pokaže u određenoj formi. I on je besprekoran u tome. Koliko i kad pije i puši. Što istotakođe radi. Međutim, Strugar je impresivan, koliko Gaga kao Popaj u Balkan Ekspresu, recimo, kada mora da progura i gorko i smešno, jedno za drugim ili jedno sa drugim. Njegov raskošan talenat je nešto sa čime reditelji i scenariste moraju da računaju i nešto što je Jeseni samuraja najviše pomoglo da nam zatitra strune. Jer Vladica je svaki mali Srbin i sam srpski narod- nepotrebno kurčevit, potrebno hrabar i malkice glup i naivan, da shvati svoje mesto u društvu. Naročito "svoje najbolje mesto" u društvu.
Mislim da Jesen samuraja neće stariti tako brzo kao Mali Budo koji će, ipak, ostati zarobljen u specifičnim društvenim okolnostima svog nastanka. Priča o Vladici koji ne shvata da (mu) je jesen počela intrigiraće svojom neumoljivošću još dugo srpske naraštaje. Čak i kad apsolutno ne budu razumeli koji kurac se ovaj film toliko navrzao na pedere.
SELEKTAH: 6/ 10
*ovaj tekst baziran je na verziji filma emitovanoj na televiziji Prva.
Filmske recenzije?! Koga to još zanima, jel da?! Zato ovo nije filmska recenzija.
Pre nego što nastavim sa ovim tekstom, želeo bih da se u ime Neformalnog udruženja filmskih nekritičara zahvalim Narodnoj miliciji što je tako širokogrudo ustupila ekipi filma Jesen samuraja svoje vozilo/a, svoje uniforme i svoj kontroverzni imidž. Svojevremeno je samo Srđan Dragojević uspevao da na sličan način, i o trošku države, bude u službi naroda, pa treba čestitati mladom Bećkoviću što je i on ostvario sličan rezultat.
Druga stvar, kojom se bavim ovako bezredno odmah na samom početku, jeste Samurajeva neočekivano neukusna homofobija. Pošto (mislim da) znam autora/e, spreman sam da polegnem desnicu u vatru da im tako nešto nije bila namera, naročito ne u tako "in your face" maniru. S druge strane, nikako ne mogu da proniknem u ključ i dekodiram čitavu stvar kao ciničnu kritiku našeg društva, u kome se svi delimo na "one koji puše" i "one kojima se puši". U umetničkom delu, trpim podjednako i anti-gej i pro-gej poruke, ako su i jedne i druge plasirane u funkciji priče i junaka. Moj problem sa Jesen samuraja, koji, ipak, pretenduje da bude nastavljač uspešnog, jugoslovenskog, komercijalnog, bioskopskog filma, je što temu tretira sa bajatošću koja je još u vreme "imate li Vazelin?" bila merilo dobrog ili lošeg ukusa. Od trenutka kada se uspostavi, pa preko nepotrebnog i za emociju i ton filma- vulgarnog insistiranja na "pušenju kurca", preko sto i jedne prilike da se stvar neduhovito povamiri do same tačke kada od lošeg vica postaje metafora za moderno poimanje čojstva i junaštva- sve deluje kao nepotreban paralelni razvoj fore/teme koja nikakve veze nema sa ostatkom filma. Ispravite me ako grešim, ali verujem da ste se i vi tako osećali.
A sad da se pozabavimo filmom.
Jesen samuraja je, zapravo, trebalo bi da bude "žanr" film. Trebalo bi, ali isto tako mogao bi da bude i njegova parodija. A mogao bi, baš kao što nije do kraja uspeo, da bude i atipičan žanrovski krosover drame "palog heroja" i strukture romantične komedije.
Najveći problem Jesen samuraja, kao "žanrovskog filma" je što žanr nikada ne počne. Situacija je tu- imamo "nekad slavnog" karatistu koji se preterano odao porocima, koji se lagano bliži dnu, ali sreće mladu, razvedenu majku koja u njemu probudi želju da bude bolji. Dosta srpskih filmova uspostavi "žanrovske" elemente, a onda samo napravi neku otužnu verziju "kako bi to izgledalo u američkom filmu"-priče. Jesen samuraja ima previše pametne autore za tako nešto.
Dok se romansa između razvedene majke, Snežane, i "samuraja" Vladice relativno rano uspostavlja, "trigger" jeseni se neprekidno odlaže i, iako se film zove Jesen samuraja, ja nisam imao utisak da je jesen ikada počela tj da postoji trenutak u filmu kada bi mogli da kažemo da je do njega došlo- da li je to izbacivanje iz Karate federacije, povratak u rodni kraj, činjenica da mora da radi ponovo s ocem, zapošljavanje u lokalnom klubu na poziciji izbacivača, posrtanje u "ilegalni bloodsport", dublje posrtanje u isti... Jesen samuraja od početka do kraja teče istom dozom, nikada ne staje, ne pravi prelomni trenutak, ne postaje žanr. S druge strane, sve to se može čitati i kao revizija žanra, autentični srpski doprinos sličnim filmovima koji kaže da baš kao što u Srbiji nema autentičnih junaka tj samuraja, tako nema ni autentičnih prelomnih trenutaka za iste. Ali tako nešto bi bilo čitanje iz nužnosti, tj iz najbolje namere u slučaju ovog filma, jer bojim se da on sam nije bio nameren ili nije najbolje sproveo takvu jednu misiju.
A onda moram da priznam da bi za tako nešto bilo očigledno raditi u čistom žanru drame "palog heroja" nego sebi komplikovati miksovanjem sa romantičnom komedijom, za koju moram da priznam da ovde dolazi kao čisto podilaženje publici tj prethodnom uspehu istog ovog tima- Mali Budo.
Kao još jednu manu, u svim potencijalnim varijantama čitanja ovog filma, ubacio bih to što odnos Vladice i Snežaninog sina nema nikakvu gradaciju i nekako ostaje samo narativni pokretač, u prvom slučaju da se stigne do majke, u drugom da junak preko takmičenja na kome dečak učestvuje ostvari nekakvo iskupljenje. Dečak je previše pasivan učesnik i ogromna je propuštena prilika što on nije ostvario odnos sa "dečakom" u Vladici, jer ovaj to, najviše od svega, jeste.
Međutim, ako sam dobro razumeo kraj filma, on daje prostora da se Jesen samuraja čita kao vrlo gorka priča o nepromenljivom "srpskom junaku" koji i kad su mu ukazane sve moguće prilike popušta svojim najgorim nagonima i instrumentalizuje šta god stigne za svoje ciljeve- a tako sam ja video Vladicino, nepotrebnim psovkama natopljeno, navijanje za "svog sina", a protivu dečaka koji je sin žene koja je na početku, u vrlo duhovito elaboriranoj paranoji, bila uzrok Vladicinom društvenom i sportskom stropoštaju. Vladica se, jednostavno, nikada neće promeniti.
Danilo Bećković je film režirao mnogo sigurnije nego Budu i veoma mi se dopalo što u nekim scenama postavljenim da pruže "spotovski" naboj, kao što je borba u ringu od automobila, pred kraj filma, on pre forsira njenu sirovost eksploatišući sam seting. Nešto što je potom propustio da uradi u dosta loše osmišljenoj "Skenderovoj palati", gde sve deluje da je avet niskih budžeta odredila stvari, pre nego njen art direktor i ostali.
Na kraju moram da pomenem i Petra Strugara. On je moje simpatije imao i u Malom Budi. I da sam u prilici posavetovao bih ga da sedne i pogleda ponovo Jesen samuraja, jer u ovom filmu se lepo vide dva potencijlna puta za njegovu dalju karijeru i značaj u srpskoj kinematografiji. Jedan je da postane i i ostane imitacija Nikole Kojoa, a druga je da postane rasan glumac kalibra Dragana Nikolića. Za razliku od mnogih naših filmova u kojima ni scenario, a ni produkcija, ne čalendžuju naše glumce da rade išta sem da krkaju, piju i puše, Strugar ovde mora dosta toga da odglumi telom tj mora da isto pokaže u određenoj formi. I on je besprekoran u tome. Koliko i kad pije i puši. Što istotakođe radi. Međutim, Strugar je impresivan, koliko Gaga kao Popaj u Balkan Ekspresu, recimo, kada mora da progura i gorko i smešno, jedno za drugim ili jedno sa drugim. Njegov raskošan talenat je nešto sa čime reditelji i scenariste moraju da računaju i nešto što je Jeseni samuraja najviše pomoglo da nam zatitra strune. Jer Vladica je svaki mali Srbin i sam srpski narod- nepotrebno kurčevit, potrebno hrabar i malkice glup i naivan, da shvati svoje mesto u društvu. Naročito "svoje najbolje mesto" u društvu.
Mislim da Jesen samuraja neće stariti tako brzo kao Mali Budo koji će, ipak, ostati zarobljen u specifičnim društvenim okolnostima svog nastanka. Priča o Vladici koji ne shvata da (mu) je jesen počela intrigiraće svojom neumoljivošću još dugo srpske naraštaje. Čak i kad apsolutno ne budu razumeli koji kurac se ovaj film toliko navrzao na pedere.
SELEKTAH: 6/ 10
*ovaj tekst baziran je na verziji filma emitovanoj na televiziji Prva.
No comments:
Post a Comment