Za mlade naraštaje svakako značajniji film od Lejdiprd
Andrew Haigh je režirao masterpis 45 Years i Weekend koji još uvek nisam gledao. Drugarski gledano, deluje da je Lean On Pete njegov pokušaj da napravi "najstrejtaškiji" mogući film i time istestira svoj (stvarni) talenat na terenu koji ne deluje kao da mu je imalo blizak. Lean On Pete je malo film o odrastanju, malo roud muvi, malo vestern, ali jedan od onih bez kauboja i indijanaca. Leon On Pete je i Zimzelen samo za decu (i konje) koja nisu bila voljena. Leon On Pete je, ako sve to uzmete u obzir, jedan ozbiljan i skoro odličan film.
Ne znam da li je istoimeni roman odigrao neku ulogu u životu mladog Andrewa (guglujte, bičiz!), ali Leon On Me zaista ne deluje kao sledeći korak u građenju njegove karijere, koliko u građenju i demonstraciji talenta i sposobnosti da se autorstvo zadrži i na potpuno stranom terenu (a ne samo na romantizaciji sopstvene biografije kao u slučaju popišulje Gerwig). I tu Haigh pokazuje zrelost mnogo iskusnijeg reditelja nego što je on sam (nakon praktično dva filma i jednog koji se zove Greek Pete (što otvara puta meta-tumačenjima ovog filma u kontekstu Haighovog opusa)).
Glavni junak je Charlie, dečak od 15-16 godina koji odrasta samo sa ocem u, rekao bih, čistokrvnoj idili vajt-treša. Mama je zapalila još dok je bio beba, tata praktikuje dovođenje drugih riba, voli pivo, ima neki jadan posao, ali je dobar prema dečaku. Ovaj slučajno postaje pomagač lokalnom konjušaru Delu, koji povremeno svojih šest konja vodi na vašarske trke, krišom ih dopinguje i tako zarađuje bednu kintu. Jedan od Delovih konja se zove "Lean on Pete" i on je, iako relativno mlad (tek mu je pet godina), konj koji tek povremeno pobeđuje. Charlie se vezuje za konja i uprkos njegovim porazima veruje da je ovaj šampion.
I do tog trenutka, koji je istina mogao da traje i kraće (i prođe bez Chloe Sevigny koja povremeno, uprkos ozbiljnim povredama u karijeri, jaše Petea i majčinski se ponaša prema Charlieju) Leon On Pete deluje kao (opet ta reč) čistokrvni žanrovski dečiji film o dečaku i životinji koji će zajedno postati veći od života koji im je ponuđen. Ali onda Haigh uđe u film. I on postane mnogo više od toga.
Roud muvi koji sledi podjednako je priča o odrastanju, koliko i o karakteru. Podjednako je Haighova idealistička vera u dobro, ali i lukavo podilaženje ideji vesterna da Amerika i dalje može da ponudi spas onima koje ne ubije, već ih učini jačim. Ali, uzevši dve neočekivane i neočekivano homo-erotične scene (kada se Charlie kupa u nekom jezercetu i kada skida stvari sa sebe za pranje i izvlači očev kaiš iz pantalona), Leon On Pete je i priča o još jednom "pastuvu" koji u prostranstvu Amerike pokušava da se izbori za svoju slobodu i život. I tu Haigh gradi skoro ikonografsku sliku tihog osvajanja "Divljeg Zapada".
Kako film odmiče stvari po Charlieja postaju sve okrutnije i neizvesnije, ali Haighova romantizacija Amerike ostavlja prostora za par dobrih ljudi koji u Charlieju prepoznaju istu vrstu "preživljavača" kakvi su i oni sami i, ako ništa, barem ne gledaju da mu stanu na put. Mnogo je bitnije da Charliejeva moralna i dobra priroda neprekidno bivaju testirani i da on, u misiji samo-spasavanja, nikada ne odustaje od onoga što mu je važno- predstave o samom sebi i o tome kakav čovek treba da bude. Clint Eastwood bi voleo ovog klinca, iako bi mu se učinio na momente mlohavijim nego što je poželjno.
Što se Petea tiče, tu ne smem da vam spojlujem, ali Pete je katalizator. On nije zvezda ovog filma, on nije Charliejev partner, on je konj koga kauboj jaše. On je pastuv koga je drugi pastuv upoznao i podelio sa njim deo puta. Ali sekvenca u kojoj se rastaju je rediteljski masterpis u jebanju keve našim emocijama i nepripremljenosti na ono što će se desiti, i što život donosi.
Možda bi mogli da kažemo da je Charlie spašen, jer je i sam spasavao. I takvo tumačenje samo je još jedan doprinos vrlo tradicionalističkoj misiji ovoga filma koju, možda, ne bi očekivali od reditelja koji je sam "gay and proud" i koji je svoju filmsku karijeru etablirao ljubavnom gej pričom. Haigh već drugim filmom pokušava da pokaže da je prvoligaški sineasta koji ne želi ni da bude svrstan, niti definisan svojom orijentacijom, niti angažmanima i angažovanostima koju ona nameće. Ne zamerite mi što živimo u svetu u kome to moram da napomenem.
SELEKTAH: 8/10
Andrew Haigh je režirao masterpis 45 Years i Weekend koji još uvek nisam gledao. Drugarski gledano, deluje da je Lean On Pete njegov pokušaj da napravi "najstrejtaškiji" mogući film i time istestira svoj (stvarni) talenat na terenu koji ne deluje kao da mu je imalo blizak. Lean On Pete je malo film o odrastanju, malo roud muvi, malo vestern, ali jedan od onih bez kauboja i indijanaca. Leon On Pete je i Zimzelen samo za decu (i konje) koja nisu bila voljena. Leon On Pete je, ako sve to uzmete u obzir, jedan ozbiljan i skoro odličan film.
Ne znam da li je istoimeni roman odigrao neku ulogu u životu mladog Andrewa (guglujte, bičiz!), ali Leon On Me zaista ne deluje kao sledeći korak u građenju njegove karijere, koliko u građenju i demonstraciji talenta i sposobnosti da se autorstvo zadrži i na potpuno stranom terenu (a ne samo na romantizaciji sopstvene biografije kao u slučaju popišulje Gerwig). I tu Haigh pokazuje zrelost mnogo iskusnijeg reditelja nego što je on sam (nakon praktično dva filma i jednog koji se zove Greek Pete (što otvara puta meta-tumačenjima ovog filma u kontekstu Haighovog opusa)).
Glavni junak je Charlie, dečak od 15-16 godina koji odrasta samo sa ocem u, rekao bih, čistokrvnoj idili vajt-treša. Mama je zapalila još dok je bio beba, tata praktikuje dovođenje drugih riba, voli pivo, ima neki jadan posao, ali je dobar prema dečaku. Ovaj slučajno postaje pomagač lokalnom konjušaru Delu, koji povremeno svojih šest konja vodi na vašarske trke, krišom ih dopinguje i tako zarađuje bednu kintu. Jedan od Delovih konja se zove "Lean on Pete" i on je, iako relativno mlad (tek mu je pet godina), konj koji tek povremeno pobeđuje. Charlie se vezuje za konja i uprkos njegovim porazima veruje da je ovaj šampion.
I do tog trenutka, koji je istina mogao da traje i kraće (i prođe bez Chloe Sevigny koja povremeno, uprkos ozbiljnim povredama u karijeri, jaše Petea i majčinski se ponaša prema Charlieju) Leon On Pete deluje kao (opet ta reč) čistokrvni žanrovski dečiji film o dečaku i životinji koji će zajedno postati veći od života koji im je ponuđen. Ali onda Haigh uđe u film. I on postane mnogo više od toga.
Roud muvi koji sledi podjednako je priča o odrastanju, koliko i o karakteru. Podjednako je Haighova idealistička vera u dobro, ali i lukavo podilaženje ideji vesterna da Amerika i dalje može da ponudi spas onima koje ne ubije, već ih učini jačim. Ali, uzevši dve neočekivane i neočekivano homo-erotične scene (kada se Charlie kupa u nekom jezercetu i kada skida stvari sa sebe za pranje i izvlači očev kaiš iz pantalona), Leon On Pete je i priča o još jednom "pastuvu" koji u prostranstvu Amerike pokušava da se izbori za svoju slobodu i život. I tu Haigh gradi skoro ikonografsku sliku tihog osvajanja "Divljeg Zapada".
Kako film odmiče stvari po Charlieja postaju sve okrutnije i neizvesnije, ali Haighova romantizacija Amerike ostavlja prostora za par dobrih ljudi koji u Charlieju prepoznaju istu vrstu "preživljavača" kakvi su i oni sami i, ako ništa, barem ne gledaju da mu stanu na put. Mnogo je bitnije da Charliejeva moralna i dobra priroda neprekidno bivaju testirani i da on, u misiji samo-spasavanja, nikada ne odustaje od onoga što mu je važno- predstave o samom sebi i o tome kakav čovek treba da bude. Clint Eastwood bi voleo ovog klinca, iako bi mu se učinio na momente mlohavijim nego što je poželjno.
Što se Petea tiče, tu ne smem da vam spojlujem, ali Pete je katalizator. On nije zvezda ovog filma, on nije Charliejev partner, on je konj koga kauboj jaše. On je pastuv koga je drugi pastuv upoznao i podelio sa njim deo puta. Ali sekvenca u kojoj se rastaju je rediteljski masterpis u jebanju keve našim emocijama i nepripremljenosti na ono što će se desiti, i što život donosi.
Možda bi mogli da kažemo da je Charlie spašen, jer je i sam spasavao. I takvo tumačenje samo je još jedan doprinos vrlo tradicionalističkoj misiji ovoga filma koju, možda, ne bi očekivali od reditelja koji je sam "gay and proud" i koji je svoju filmsku karijeru etablirao ljubavnom gej pričom. Haigh već drugim filmom pokušava da pokaže da je prvoligaški sineasta koji ne želi ni da bude svrstan, niti definisan svojom orijentacijom, niti angažmanima i angažovanostima koju ona nameće. Ne zamerite mi što živimo u svetu u kome to moram da napomenem.
SELEKTAH: 8/10
https://youtu.be/mx-LeculiOE
ReplyDelete