FRIDUME, NE BUDI PIČKA: ON TOUR - Don't It Make You Want To Go Home (Ammonite, 2017)

Dozvolite da se predstavim:
Ja sam možda slušao neki stari EP On Tour. Nije da ga pamtim.
Ivanu, "Smolu", znam još iz dana Intrudera. Ponekad se od svih mesta sretnemo na Dorćolu.
Sa ogromnom rezervom prihvatam srpske bendove koji pevaju na engleskom tj "ne-srpskom" jeziku.

Da im nisam naklonjen (jer su, očigledno, fin svet) primetio bih da:
Album se retro-nostalgično zove Don't It Make You Want To Go Home, a na omotu su članovi benda kostimirani i artdirektovani da izgledaju kao na fotografiji načinjenoj na početku XX veka na nekoj od južnjačkih plantaža u Americi sa koje su baš malo pre pobegli robovi.

Da pišem za "Politiku" možda bih ovako počeo svoju recenziju:
Može li čovek da se vrati domu iz koga nikada nije potekao? I da li je to tema/pitanje/zadatak koji On Tour pred sebe postavljaju samo-amerikanazacijom?
Ili već samo ime benda treba da nam sugeriše da se "turneja" koje se bend prihvatio odnosi i na putovanje kroz vreme, a ne (samo) kroz prostor?

Šta bih voleo:
Voleo bih da čujem blugres na srpskom. (Mrš, bre, i ti i Plava trava zaborava!)
Voleo bih da me pomiluje "srbikana".
Voleo bih da čujem da mi On Tour to prirede. A ne da zamišljam (njima najpogodnije parnjake) Handsome Family kako to rade.

Šta je tu je:
On Tour, očigledno, žele da se bore na svetskom terenu "amerikane", i tu šansu im treba pružiti. Jer kad mogu Norvežani (The White Birch), Argentinci (Lio Dominquez), pa čak i Grenlanđani (Nive & The Deer Children), mogu i Srbi.

Mnogo mi se više dopada kada Smola peva sa nekim od muških kolega, kad duetiraju. I oni i muzika mi deluje opuštenije. Smola ume da vas zagrli svojim glasom. Mada sentiment i način pevanja i dalje šetaju između "rootsa" i mejnstrima (slušajte pažljivije Lorries and Trucks, mnogo bolje u Cry With No Reason nego Gun).

Muziciranje u Safe Way Home je opijajuće. Voleo bih da to mogu da kažem i za "Lanegana".

Možda On Tour prečesto obraćaju pažnju na to da ostanu unutar odabranih žanrovskih kanona umesto da više popuste emocijama. Ja i dalje mislim da je to zato što pevanje na nematernjem jeziku iziskuje posebnu obazrivost. I niko mi ne veruje. Don't Make It... je rekonstrukcija, čini mi se, kako god da mu priđem. Snažna želja autora da nastupe kao tradicionalisti drži me na emotivnoj distanci. Od njihovih tihih čežnji. Jer ogrebotine, a ne lak za poliranje pričaju više o životu nekog antikviteta, da se izrazim metaforično.

I manjka humora, koji omot (makar i nenamerno) sugeriše.

Još par sitnica:
Cry With No Reason napisao je Milutin Petrović Mylutin.
U Safe Way Home gostuje Kanda, Kožda & Nenad Pejović.
U My Little Girl Vladimir ili Marko zvuče kao Mark Lanegan. A možda je i sam Mark Lanegan.

SELEKTAH: 6plus/ 10