Nadam se da mi Dimitrije neće zameriti što sam baš ovaj od "njegovih" filmova na ovogodišnjem FEST- u odabrao da pogledam
Osećam se prevarenim.
Prilično sam siguran da sam video trejler za ovaj film pre dve godine (ili više) i da je ovaj ostavio utisak da me čeka film zanimljivo kombinovane animacije (dakle, nešto što "na srpskom" ne viđamo često!) i "žive radnje". I od tada do ovog FEST-a ja ga čekam i maštam o njemu.
O bubicama i herojima nije film koji sam čekao.
Na početku ovog filma, istina, postoji fenomenalno urađena i fanovima Tool vrlo bliska animirana sekvenca o bekstvu dve bube, bate i seke, iz surovih ralja bubećeg života. Ona traje par minuta i realizacijom je impresivna i sasvim drugačija od dečije naracije koja nas uvede i izvede iz nje. Naslućuje mnogo više jeze.
A onda bube pobegnu u ovaj, uslovno rečeno, "naš" svet. I praktično nestanu. I ostave nas u jednom drugom filmu. Koji, opet, ostavlja utisak da budžeta za viđenu animaciju i dalju eksploataciju naših "junaka" nije bilo, pa je dalja radnja ozbiljno izmenjena da se njima više ne bavi. Sem u par, vrlo kratkih i ne-efektnih trenutaka.
Ako je to, možda, i bio plan, to me čini još nesrećnijim. I još prevarenijim.
Najveća boljka O bubicama i herojima je njegova žanrovska, a onda shodno tome, i stilska neujednačenost. Pretpostavljam da je Petar Pašić (nekima od vas poznat od ranije kao reditelj trećeg dela Anđela) svoje ostvarenje video na istoj polici sa radovima Tima Burtona i Jean-Pierre Jeuneta i drugih, sličnih reditelja koji prave filmove za decu za neodrasle. Filmove u kojima onaj "rutinski" deo bajke zapravo biva podjednako "strašan" kao i onaj strašan. Jer ne plaše samo veštice, već i tate, i mame, i lutke, i kuće...
Pašić svoj film situira u 2012. ("kada su svi pričali o kraju sveta") i u Beograd, koji nije imenovan, ali ga prepoznajemo po "Hotelu Jugoslavija". Međutim, ni ta 2012., ni taj Beograd nisu Beograd koji smo ostavili za sobom, već su stilizovani u jednu turobnu i kišnozimsku sliku Srbije u kojoj "obitavamo već decenijama". Što nije problem. Problem je što Branka Petrić, koja igra vlasnicu doma za nezbrinutu decu, to radi kao da je Poletarac u toku, a što Zoran Cvijanović, pardon, Mile protiv tranzicije igra namćorastog oca glavnog junaka kao da je u Miletu protiv tranzicije, a Ankica Milenković koja igra devojku glavnog junaka to radi kao da je u filmu Olega Novkovića. I to su vam otprilike i tri žanra i stila koja se dosta nezgrapno prepliću u pokušaju da nam ispričaju priču... Ne kažem da to ima veze, ali film potpisuju i trojica scenarista (pored Pašića, to su i Nikola Pejaković i Dimitrije Vojnov).
O bubicama i herojima je o jednom siročetu koje se slučajno sprijatelji sa bivšim i novim čuvarem i dalje razrušenog "Hotela Jugoslavija". Bivši čuvar, u totalno Jeunetovskom setapu (Micmacs, najviše), skriven od sveta pravi neke animirane filmove kojima pokušava da proživi i prevaziđe ostanak bez supruge, dok novi čuvar (moram da kažem, odlični Bojan Dimitrijević) zapravo, a ne pomenuto siroče, prolazi kroz "fazu odrastanja" i od momka koga svi muštraju postaje sam-sebi-heroj, koji osvoji curu. Superheroji se u priči pominju dosta klišeizirano, dok su bubice prišivene na kraju, da opravdaju početak filma, u sceni koju možda i nisam najbolje razumeo: dečak shvata da i bubice mogu da budu heroji, ali zašto je onda tokom celog filma "brifovan" da postane superheroj tj bubice mu nisu pominjane... i tako...
Nerado to kažem, ali ovakvi filmovi vrlo često puno duguju harizmatičnosti glavnih junaka (i glumaca), a bojim se da ovde dečak Ilija nije imao šta da ponudi, dok s druge strane film nije našao načina da se nađe njegovom "defanzivnom" pristupu liku.
O bubicama i herojima je lepo snimljen film, koji može biti uzor i podrška drugim srpskim autorima da insistiraju na željenom vizuelnom izrazu, i "Hotel Jugoslavija" scenografski je vrlo efektno razigran. Sam film, iako u žanrovskom kupusu, deluje ambicioznije i značajnije za "srpski film", jer trasira put ka, silno željenom, "srpskom bioskopskom filmu" koji nam se tako retko desi.
SELEKTAH: 5/ 10
Osećam se prevarenim.
Prilično sam siguran da sam video trejler za ovaj film pre dve godine (ili više) i da je ovaj ostavio utisak da me čeka film zanimljivo kombinovane animacije (dakle, nešto što "na srpskom" ne viđamo često!) i "žive radnje". I od tada do ovog FEST-a ja ga čekam i maštam o njemu.
O bubicama i herojima nije film koji sam čekao.
Na početku ovog filma, istina, postoji fenomenalno urađena i fanovima Tool vrlo bliska animirana sekvenca o bekstvu dve bube, bate i seke, iz surovih ralja bubećeg života. Ona traje par minuta i realizacijom je impresivna i sasvim drugačija od dečije naracije koja nas uvede i izvede iz nje. Naslućuje mnogo više jeze.
A onda bube pobegnu u ovaj, uslovno rečeno, "naš" svet. I praktično nestanu. I ostave nas u jednom drugom filmu. Koji, opet, ostavlja utisak da budžeta za viđenu animaciju i dalju eksploataciju naših "junaka" nije bilo, pa je dalja radnja ozbiljno izmenjena da se njima više ne bavi. Sem u par, vrlo kratkih i ne-efektnih trenutaka.
Ako je to, možda, i bio plan, to me čini još nesrećnijim. I još prevarenijim.
Najveća boljka O bubicama i herojima je njegova žanrovska, a onda shodno tome, i stilska neujednačenost. Pretpostavljam da je Petar Pašić (nekima od vas poznat od ranije kao reditelj trećeg dela Anđela) svoje ostvarenje video na istoj polici sa radovima Tima Burtona i Jean-Pierre Jeuneta i drugih, sličnih reditelja koji prave filmove za decu za neodrasle. Filmove u kojima onaj "rutinski" deo bajke zapravo biva podjednako "strašan" kao i onaj strašan. Jer ne plaše samo veštice, već i tate, i mame, i lutke, i kuće...
Pašić svoj film situira u 2012. ("kada su svi pričali o kraju sveta") i u Beograd, koji nije imenovan, ali ga prepoznajemo po "Hotelu Jugoslavija". Međutim, ni ta 2012., ni taj Beograd nisu Beograd koji smo ostavili za sobom, već su stilizovani u jednu turobnu i kišnozimsku sliku Srbije u kojoj "obitavamo već decenijama". Što nije problem. Problem je što Branka Petrić, koja igra vlasnicu doma za nezbrinutu decu, to radi kao da je Poletarac u toku, a što Zoran Cvijanović, pardon, Mile protiv tranzicije igra namćorastog oca glavnog junaka kao da je u Miletu protiv tranzicije, a Ankica Milenković koja igra devojku glavnog junaka to radi kao da je u filmu Olega Novkovića. I to su vam otprilike i tri žanra i stila koja se dosta nezgrapno prepliću u pokušaju da nam ispričaju priču... Ne kažem da to ima veze, ali film potpisuju i trojica scenarista (pored Pašića, to su i Nikola Pejaković i Dimitrije Vojnov).
O bubicama i herojima je o jednom siročetu koje se slučajno sprijatelji sa bivšim i novim čuvarem i dalje razrušenog "Hotela Jugoslavija". Bivši čuvar, u totalno Jeunetovskom setapu (Micmacs, najviše), skriven od sveta pravi neke animirane filmove kojima pokušava da proživi i prevaziđe ostanak bez supruge, dok novi čuvar (moram da kažem, odlični Bojan Dimitrijević) zapravo, a ne pomenuto siroče, prolazi kroz "fazu odrastanja" i od momka koga svi muštraju postaje sam-sebi-heroj, koji osvoji curu. Superheroji se u priči pominju dosta klišeizirano, dok su bubice prišivene na kraju, da opravdaju početak filma, u sceni koju možda i nisam najbolje razumeo: dečak shvata da i bubice mogu da budu heroji, ali zašto je onda tokom celog filma "brifovan" da postane superheroj tj bubice mu nisu pominjane... i tako...
Nerado to kažem, ali ovakvi filmovi vrlo često puno duguju harizmatičnosti glavnih junaka (i glumaca), a bojim se da ovde dečak Ilija nije imao šta da ponudi, dok s druge strane film nije našao načina da se nađe njegovom "defanzivnom" pristupu liku.
O bubicama i herojima je lepo snimljen film, koji može biti uzor i podrška drugim srpskim autorima da insistiraju na željenom vizuelnom izrazu, i "Hotel Jugoslavija" scenografski je vrlo efektno razigran. Sam film, iako u žanrovskom kupusu, deluje ambicioznije i značajnije za "srpski film", jer trasira put ka, silno željenom, "srpskom bioskopskom filmu" koji nam se tako retko desi.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment