Grace Jones me je do ovog filma samo jednom razočarala. Svojim memoarima I'll Never Write My Memoirs. Isti su bili previše obični, previše konvencionalni, previše su me približili stvarnoj Grace Beverly Jones. I za to sam sam kriv, jer it was written da se ustima svojih idola ne treba približavati.
Na nešto slično bi trebalo da vas upozorim, naročito vas, velike (ima li malih?) fanove miss Jones, pre nego što pogledate ovaj dokumentarac o njoj.
Sophie Fiennes, koja se prihvatila posla, svakako jeste fan i svakako nije bez iskustva (u njenom opusu borave filmovi o/sa podjednako "komplikovanim" autorima poput Slavoja Žižeka i Larsa Von Triera). I Bloodlight And Bami (nazvan po jamajčanskom slengu za crveno svetlo na vratima studija dok traje snimanje i reči za hleb (koja, ne držite me za reč, jeste i nadimak za Grace u familiji)) ima koncept- on je sirov kao i predmet njegovog interesovanja. Do besmisla akajući "fly on the wall" pristup, Sophie je uz Grace, maltene, čak i kad ova ide u vece, ali i kada ide u posetu babi (ili tetki, ili rodbini) i kada babine sise jedva drži neki top i vi nemate kuda (u kadru) sem da gledate u njih, a nimalo vam nije prijatno. Slika je često ispunjena tačkicama i granulama, junaci su van fokusa ili van kadra, Grace nas je pustila da joj priđemo na šiške od miške.
Ali tu leži i moj najveći problem sa ovim filmom- Grace je strava. I "privatno" je ok, ali mislim da bi to trebalo da bude iskustvo koje isključivo i samo neposredno stičemo sa njom. Dakle, ako nam se omakne takva sreća i muvanje oko jezera Komo, Menhetnu ili Švicarskoj, pa je upoznamo i srodimo se sa njom.
Miss Grace Jones, dame i gospodo, za sve ostale kušaje iste, treba da bude samo posredovano, javno, prebudženo, ekstravagantno iskustvo tokom koga se ovoj divimo kao dvonogoj crnoj fantaziji koja nam hebe kevu uzduž i popreko (srca, stomaka, penisa, vagine...).
I tad je ovaj film najbolji- kada prikazuje Grace Jones na sceni, sa svojom galerijom (uredno kreditovanih) šešira, kada nam GBJ prezentuje "Miss Grace Jones" kao božanstveni frikšou, a ne kad bez šminke ili u fazi šminkanja slušamo kako je Sly, Robbie ili neko daaaaleko nebitniji zavlači i drka i troši njene s mukom stečene peneze. Jer Grace nije naročito neobična kada se raspravlja sa njima, ili druži sa rodbinom i prepričava anegdote iz detinjstva, ili sedi u nekoj udžerici u gluvo doba noći i pokazuje svojoj babi neku igru sa čigrama koje se igrala kao mala. Ogoljena Grace Jones ne imponuje onoj Miss, jednostavno.
Ali, kada u punom šiku i glemu, objašnjava francuskom producentu da tokom teve nastupa ne želi da bude kao "madam bordela" oko koje đuskaju polugole, bele Francuskinje, taj kompromis je okej, jer Grace Jones brani imperative i čast Miss Grace Jones. Na stranu što o istom trošku, par minuta ranije, dobijamo jedan od najduhovitijih teve snimaka tokom koga Sophie drži skoro ceo minut kameru na publici u kojoj tinejdžeri, poput milenijalske teladi, bukvalno ne znaju čemu prisustvuju, a oni, malo stariji, evidentno ne znaju kako da se uklope. Dok na sceni La vie en rose trči još jedan maratonski krug po večitoj banalnosti života.
Sledi EXIT. Ne moram da je upoznam, ali želim da na sceni ugledam ostvarenje svojih najluksuznijih snova.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment