13 July 2018

EXIT 2018: "Forever 41"


Zamolio bih vas da se na kraju teksta setite da sam vam na početku teksta rekao da imate na umu da sam ja sve ovo iz entuzijazma.

Exit, to su #mladi. Mnogo i nerazumno mlađi od mene. I ne prestajem da se samo-fasciniram tom činjenicom svaki put kad imam priliku da se sretnem u njihovom društvu. Srećom i nažalost, preretko.
Kao najupečatljiviji utisak viđanja sa njima nakon ove večeri ostaje mi da su jebene šarene marame vratile u modu. Zapravo, možda ja to konstatujem i na izmaku iste, ali...! Svi ih nose. Neki i preko lica. Iako se u gužvi teško diše i bez njih.
Večeras je previše ljudi ovde (na Mejnstejdžu?) i sasvim dovoljno da počnem da razmišljam da li je sve ovo i dalje za mene. O čemu opširnije kasnije.

Nešto malo posle 1h sat posle ponoći prisustvujem nesvakidašnjem događaju. Na scenu izlaze Migos. Bez mnogo pompe. Skoro kao da su ljudi koji su se muvali s roudijima na sceni do malo pre, jednostavno ostali tu kad su se svetla prigušila. Ili ja mislim da su to Migos. Jer ja Migos jedino znam iz Gloverove Atlante. Kao muzička jedinica oni ulaze i izlaze iz mog života koliko i autobus 75.

Elem, tih nekoliko, 10-12, crno-belih momaka priređuje mi neverovatno iskustvo. Milenijalsko (?). Dvojica od njih puštaju, rečeno mi je- popularne "a la Migos" hitove, sa, nemam sumnje, Winampa sa dva računara, a ostalih deset nam demonstira kako se uz muziku izlazi iz kupatila i šta se tom prilikom radi s peškirom. S ove strane scene, osećaj je kao da vam je neko pustio na velikom ekranu, bez propratnog "suraund" ozvučenja, live-feed sa neke ortaćke žurke i sad vi gledate kako se oni tamo kao-zabavljaju i kako vam odande šalju "podršku".

Ono što me dodatno fascinira jeste da ispred Mejnstejdža nikada nisam bio u većoj gomili. Sem možda na Billy Idolu. Koga sam isto tako batalio kao i ovo.


Elem, publika dok ide Winamp pulsira, luduje i skandira "Migos, Migos", a kad pesma utihne podiže srednji prst i vuče "Uaaaa!"!?!
Da niko, pa ni ja, nije narednih sat vremena ovog programa bacio limenku, flašicu Smirnoffa ("3+1 Free!") ili makar najbližu osobu do sebe na scenu u naporu da obori ove kegle od nastupa, dokaz je da će Vučićeva dogoreti poslednja. Mi smo, jednostavno, jedna vrlo razumna gomila.

Iako je Žozefina želela da vidi Migos i iako ona i prepoznaje hitove koje #mladi oko mene svim srcem recituju u ekrane svojih smartfona u koje zure, negde oko 2-2.15h ja sam u fazonu- mislim da su šanse da će Migos da izađu na scenu sa The Roots bendom i Erykahom Badu na bekvokalima dosta male, a put do Beograda je posut trnjem (zna svako ko je stigao).

Exit 2018 mi izgleda nekako sirovo. Iako je preokićen, baš kao i Mejnstejdž monitorima, nekako deluje kao da je ukršten reklamni blok svih srpskih televizija i Knez Mihajlova. Nikada do sada nisam oko sebe čuo toliko bugarskog, ili makedonskog. Oprostite mi Bugari, ili Makedonci. Deluje mi i agresivno. Ova mladost srlja. Što kad ste i sami mladi ne primećujete. Ni na sebi, ni na drugima. Slažem se sa vama. I nekako je neosvetljen, i dalje na istim mestima. Ali osećaj je da smo na mestu mračnijem nego što treba.

Bio je i vatromet. Svuda oko mene #mladi snimaju vatromet svojim telefonima. Kada i u kojim okolnostima će bilo ko od njih sebi pustiti to u "ha-deu" da proživi taj najlepši i i dalje najbesmisleniji Exit-voski momenat? Kad ga ni tad kad je odigravao nije odgledao.
Ali, ja u tom trenutku (već!) držim kafu i palačinku u rukama i svet je lep kada sanjamo da sanjamo.


Ima u ovom ogavnom, marketinškom svetu jedan termin koji se često koristi- "konvinijans" tj "inkonvinijans" tj, na engleskom "convenience" tj "inconvenience". I on se, između ostalog, često koristi da odmeri meru cimanja koju potrošač treba da uloži u nešto (recimo da učestvuje u nekoj nagradnoj igri ili promocijici na mestu prodaje) da bi za to svoje učešće dobio neku nagradu. Što su uslovi tog učešća lakše izvodljivi, jednostavni, nezamarajući to je šansa da će više ljudi učestvovati, što je i dalje jedno od ključnih merila uspeha u marketingu- participacija budala.

Exit, u tom smislu, ne stoji baš najbolje. Naročito ne sa mojim godinama. Iako mi vi sad lepo poručujete da ja tamo i nemam šta da tražim, moram da vam kažem da mi mesto obezbeđuje baš ta ista sloboda kojom se i vi branite. U ostalom, baš ove godine Exit nosi moje ime.

Elem, da li ste ikada prelazili jednosmerni most od grada ka Petrovaradinu? Nekada je u tom delu bilo još manje svetla nego sada. I Freddy Krueger je tu živeo.

Ali, čemu aerodromska kontrola na ulazu?! Mislim da sam hteo da unesem 500g "bona" ili 117 lizalica sa esidom uradio bih to par nedelja pre početka Exita, a ne bih rizikovao da ih "hirurškim rukavicama" opremljeno osoblje traži po meni kao mutirajući mladež. O seksualnoj diskriminaciji da i ne govorim. Dok curice samo klepeću nanulama i prolaze, u muškoj koloni nema preskakanja redovnog pregleda prostate.
Razumem da je neka "droga je 0, život je 1" kampanja u toku, ali zašto ona mora da odnese više žrtava nego ono protiv čega agituje.

Inkonvinijans se nastavlja i na mestu razmene keša za karticu. Gde normalnom čoveku nije jasno što ne može da plaća svojom karticom, ako je već keš "no-no", nego mora da podigne keš i stavi ga na karticu. Sve nakon druženja i ćaskanja u redu. Za koje vreme život drugih ljudi nastavlja svojim tokom.
Da sam došao zbog Migos večeras, ili zbog ludog zezanja, verovatno se ne bih tangirao time.

Ali Miss Bbkov kaže da su večeras svi prisutni kao iz magazina (ili je rekla kluba?) "Forever 21". Lepi i mladi.
Ja sam, na sreću i/ili nažalost iz kluba (ili magazina?) "Forever 41".


Fever Ray izlaze na scenu nešto manje diskretno nego što su sa nje otišli. Najlepša žena na svetu i ja smo večeras došli da repriziramo druženje sa njom iz februara ove godine.

Iako set strukturno i izborom pesama liči na bečki koncert (samo je za tri pesme bio kraći) i u potpunosti je njegova koreografska i izvođačka repriza, moram da priznam da Fever Ray, otvoreni prostor i ovi #mladi večeras nisu imali najbolji provod jedni s drugima.

Karin je pustila kosicu i više nije ošišana na nulu, već izgleda kao Eminem. Turneja joj očigledno prija s obzirom da deluje bucmastije i punije nego kad je ista počela, ali sa istim samo-zadovoljstvom gura nam pod nos svoj trbuščić, butke i zanosno dupe. Bekvokalistkinje koreografisano asistiraju koliko mogu.

Iako joj bolesni osmeh ne silazi s lica, utisak mi je da je Karin na auto-pilotu, možda i bucmasto svesna da njena afro-elektronika nema masu da se prebaci preko stejdža na desetine hiljada #mladih i mene. Ne bez razloga, upravo baladne teme, gušćeg i neprobojnijeg jezgra, poput Keep The Streets Empty i If I Had A Heart (složiću se da vi ne trpate obe pesme u isti baladni koš), mame bolju reakciju i daju do znanja Karin i Fever ekipi da smo tu i da nam prija.

Čak i skandinavke (prema "skandirati") poput This Country koje imaju energiju i engrilitet Prodigy pesme (koji ovde godinama tradicinalno kidaju, možda ne i istu publiku), ostaju bez centralnog udarca, bez pesnice u naše pleksuse. Bas ne osećamo. Perkusije su previše ambijentalne i traže zatvoreniji prostor koji bi ih okupio i ujedinio. Fever Ray se iz pesme u pesmu raspršava pred našim ušima i lišeni i pokušaja koketiranja (sem par formalnih "thankyous") sa publikom ostaju dekoracija, a ne atrakcija na sceni.

S obzirom da Karin i dalje izgleda kao junakinja American Horror Story i da njena groteska-burleska od trupe parafrazira tipove zabava u kojima je interakcija sa publikom neophodna, zaista čudi da nisu promislili svoj "festivalski" nastup bolje. Da ga nekako nisu formatirali da bude agresivniji, kompaktniji, besniji i konačno da se proliva po publici. Da provocira. Karin je hodala scenom poput tigra koji nam se ruga da mu ne možemo ništa, a mi smo je gledali poput tigra koji je u kavezu. I ne može da divlja.

Poslednja stvar (deluje da je to bila I'm Not Done) samo konceptualno ne iznenađuje kao kraj koncerta. Publika već uveliko skandira "Migos, Migos!" kada se Fever Ray timski okupljaju u centru scene i bržebolje se evakuišu s nje, jer osećaju da nikome nije naročito žao što se to dešava i zato što čuju da nikome nije naročito žao što se to dešava.

Leon je napunio dve godine tog dana. Duvali smo svećice i već tada smo znali da ništa od onoga što sledi ne može biti bitnije. Niti važno.
Ne zamerite.


No comments:

Post a Comment