LOW - Double Negative (Sub Pop)

Ćao, Fridome
Ide mi ovih dana Double Negative na repeat i rekoh da vidim šta
najveći Low fanboy (fanman?) kaže o albumu, kad ono Fridom mesec dana
nakon izlaska albuma ni pesmu u MV da ubaci, ni recenziju da napiše. I
sad me strašno kopka o čemu se tu radi.

Pozdrav,
Marko

Mislim da nema recenzije koja o ovom albumu piše loše. Možda me i nervira što su svi odjednom tako brzo i tako lako skapirali Low na, paradoksalno, jednom od njihovih najneprobojnijih albuma.
Najneprobojnijih za stare ili nove fanove? Ne znam. Podjednako? Hm, možda.
Zapravo, možda je ovaj album lakši za slušanje novim, ako pod tim mislimo- mlađim, slušaocima. Jer je tehnološki usklađeniji sa trendovima, zvukovima i zvučnim potrebama. Pod tim mislim da je Tim Hecker popularan, da je audio minimalizam već godinama (oduvek?) perjanica progresa, kao i da Double Negative odlično pasuje slušanju na slušalicama, što je, rekao bih, danas popularniji način uživanja u muzici, nego ikada pre.

Double Negative je muzika koja izbija iz betona. Kroz pukotine. Morate da naslonite uvo na isti da biste sve čuli.
Double Negative je muzika hiper-urbanog žitelja koji se povukao u sebe. Koji se uvukao u sebe.
Double Negative je muzika koja izbija iz tela. Kroz ranice, ožiljke, pore. Morate da naslonite uvo na isto da biste sve čuli.

Kada sam prvi put čuo ovaj album bio sam impresioniran time da su Low našli (još jedan) novi način da urade isto, da postoje isto, kao do sada, samo "kao nikada pre". I to rešenje je bilo vrlo jednostavno, tako reći, pred ušima im- utopili su se u šum. Brum. Škrgut. Greb. Zvuk. Sebe.

Low već godinama unazad, manje-više, oživljavaju sopstveno postojanje žanrovskim ili produkcijskim intervencijama, od maksimalizacije svog izraza (sa Fridmannom na The Great Destroyer) preko njegove "tradicionalizacije" do granica umetničke konvencionalnosti (sa Tweedy-jem na The Invisible Way) do sve agresivnije ambijentalizacije zvučanja koje je "na novi način" započelo sa prošlim Ones And Sixes, na kome je producent BJ Burton tek počeo da gura bend pod tepih.

Na Double Negative, Low su i dalje Low, jer Low imaju taj nezgodan identitetski problem, da su Low samo kada su Low i tačno se zna šta je Low. Low je kad muzika struji, kada folk, bilo da zapevaju Alan ili Mimi, zvuči kao sneni vapaj (ili vapajni snen), dok bas bruji, a perkusija ima koliko i pucketanja vatre. Na Double Negative sve to postoji, samo što su svi ti elementi na različite načine distorzirani. Prigušeni, iseckani, razvučeni, pojačani.

Double Negative može da se objasni kao da je (bilo koji) Low album ostavljen na onim trakama Williama Basinskog da truli decenijama i potom u zatačenom stanju prebačen u digitalni format. Ostaci organske svirke su i dalje tu, pesme se naslućuju, Low format je praktično netaknut, ali je truljenje učinilo svoje i izmutiralo zvuk, kreiralo ga u nešto malo drugačije.

Zavisi s koje strane zvuka gledate, slušajući Double Negative imate utisak da Low zvuk pokušava da izađe iz neke mase odnosno da neka masa pokušava da izađe iz Low zvuka.

Impresivno je i koliko neprijatni zvuci (sitno naseckani, recimo u "skoro nepodnošljivoj" Always Trying To Work It Out) pasuju, odlično pariraju toplini i klizavom bolu glasova Alana i Mimi. Skoro kao da je često spočitavana "saundtrakičnost" njihovog zvuka sada konačno dobila i "field recordings" tog filma, pa sada ne vidimo samo junake kako po snegu i ledu i vetru hode negde, već čujemo i hrskanje tog snega i ledeni žubor tog vetra. Film nas guta.

Nema smisla izdvajati pesme sa ovog albuma, kao što nema ni puno smisla predavati mu se na komad. On je, da pomenem ponovo onu tehnološlu sinhronizaciju s vremenima, "plejlista" koju treba da prevalite odjednom i u celini. U debeloj tmini noći ili u sred dana ožeženog suncem, mislim da Double Negative može da pokrije svaki miraž. On nije nužno strašan. On samo prodire u šta god mu ponudite.
Poput Roršahovog testa.

U ovom trenutku, baš sada, kad mi srce pucketa jer Leon kad ga ostavim u obdaništu minutama posle viče plačno vaspitačici zovi tatu zovi tatu kad ćeš da zoveš tatu, tad mi prija Low verzija soundcloud repa, Poor Sucker, u kojoj se stihovi roje za Low priličnom brzinom i nešto što zvuči kao audio-glič pravi ritam i ja moram da se udaljim od vrata i ostavim svoje dete unutra uplakano i znam da tako mora i da je tako bolje za njega da se čeliči jer je život ostatak Double Negative i dok koračam poput ponosnog oca koji se oseća kao bednik moj korak prati ritam ove pesme i tenzija raste dok se ne rasprsne u šumi grada koji me sačeka izvan vrtića. Gde se Leonov plač više ne čuje. Ali ostaje na meni kao paučina.

SELEKTAH: 10/10