Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 83/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****
Mislim da "Black Lives Matter" i svi slični pokreti u Americi nema većeg popkulturnog kuma i ambasadora od Spike Leeja. I to je porfelj koga se ovaj prihvatio verovatno i sa očekivanjima da na tom terenu uskoro bude i krunisan, kao njegov suvereni vladar. Kanom orošeni BlacKKKlansman ("nagrada žirija") trebalo je da bude film kojim Spike najavljuje tu suverenu vladavinu nad "svim crnim kulturnim stvarima" i kreira neku vrstu novog manifesta tog pokreta.
Otuda njegov overdozirani naslov koji traži apsolutno svu pažnju za sebe.
Ali, film koji smo dobili najefektnije bih potkazao tezom da bi (Spikeov "smrtni neprijatelj") Quentin Tarantinov pokidao sa ovim materijalom. I verovatno napravio moćniji film za crnu i svaku drugu kulturu.
Spikeov film se, nažalost, srušio pod silinom i veličinom namere, ponoviću, overdozirano izrečene njegovim naslovom- BlacKKKlansman.
Spike i nije naročito dobar reditelj i prečesto je žrtva svojih histeričnih postmodernih opsesija koje ne ume da kanališe u svoju korist. Za razliku od Quentina. U tom smislu, njegova najbolja ostvarenja najčešće i najverovatnije duguju sve scenariju. BlackKKKlansman je manje-više pravolinijski ispričana priča koju je Spike tek povremeno protkao nekakvim intenzivnijim rediteljskim intervencijama. On kao satirični akcioni film iz sedamdesetih. S tim što Spike najbolje vlada satirom, ne ume da na atraktivniji način dramski iskoristi epohu, a akciju drži na neophodnom minimumu.
Na sve to, premisa BlacKKKlansmana, bazirana na memoarima Rona Stallwortha, deluje dosta idiotski. Naime, Ron putem telefona uspeva da svojim stavovima impresionira lidere lokalne "white power" franšize, ali zbog toga što je Afro-Amerikanac, jedan drugi policajac mora da umesto njega ide na 1na1 sastanke i fizički se infiltira u krimi-namere vajtpaverovaca. Rona igra Denzelov sin John David, sa istom blesavom simpatijom kojom igra američkog fudbalera u Ballers, dok njegovog "belog" partnera, Flipa, igra Adam Driver, rutinskije nego obično.
BlacKKKlansman, iako smešten u epicentar buđenja i ekspanzije "crne kulture" i borbe za prava Afro-Amerikanaca, uspeva da bude samo jedna egzotična i neobična epizoda, koja uspešnije kompromituje neo-naciste kao urnebesnu zbirku budala nego što na poseban način doprinosi novom svetlu na crnom pokretu. Na nivou zapleta, BlacKKKlansman je skoro sumanut, ali nimalo urnebesan kao, recimo, Throw Momma From The Train. Crnom pokretu nedostaje životnijeg kolorita, dok beli deluje skoro neuverljivo zbog imbecilnosti svoje neorganizovanosti i činjenice da (i dan danas) na njegovom čelu sedi ista budaletina, David Duke, koji je u filmu maestralno kompromitovan.
Ne cenim naročito ni činjenicu da Spike svoju publiku tretira kao budale koja predmet njegovog filma neće umeti sama da poveže sa aktuelnim dešavanjima u Trumpovoj Americi (gde pomenuti Duke i dalje ko-organizuje "bele manifestacije"), već sam kraj filma soli kolažom aktuelnih neo-nacističkih protesta, njihovim sukobima sa liberalnim snagama, kao i vrlo potresnim prizorom "mr. mercedes" zločina nad liberalnim protestantima.
BlacKKKlansman je simpatičan film osrednje struktuiran u pogledu povezivanja svojih paralelnih priča, nema neke naročito pamtljive karaktere (čak su epizodisti efektniji) i zaista deluje kao predložak za nešto gde bi Tarantino pokidao jašući na očiglednim devijacijama stvarnosti nemilosrdno sedlajući ljudsku glupost. Nešto od čega se Spike ustegao želeći da ostane na ozbiljnijoj visini svog "kraljevskog", samodopadljivog trijumfa. Čemu je film bio samo neophodno sredstvo, ali ne i cilj.
SELEKTAH: 5minus/10
Metacritic: 83/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****
Mislim da "Black Lives Matter" i svi slični pokreti u Americi nema većeg popkulturnog kuma i ambasadora od Spike Leeja. I to je porfelj koga se ovaj prihvatio verovatno i sa očekivanjima da na tom terenu uskoro bude i krunisan, kao njegov suvereni vladar. Kanom orošeni BlacKKKlansman ("nagrada žirija") trebalo je da bude film kojim Spike najavljuje tu suverenu vladavinu nad "svim crnim kulturnim stvarima" i kreira neku vrstu novog manifesta tog pokreta.
Otuda njegov overdozirani naslov koji traži apsolutno svu pažnju za sebe.
Ali, film koji smo dobili najefektnije bih potkazao tezom da bi (Spikeov "smrtni neprijatelj") Quentin Tarantinov pokidao sa ovim materijalom. I verovatno napravio moćniji film za crnu i svaku drugu kulturu.
Spikeov film se, nažalost, srušio pod silinom i veličinom namere, ponoviću, overdozirano izrečene njegovim naslovom- BlacKKKlansman.
Spike i nije naročito dobar reditelj i prečesto je žrtva svojih histeričnih postmodernih opsesija koje ne ume da kanališe u svoju korist. Za razliku od Quentina. U tom smislu, njegova najbolja ostvarenja najčešće i najverovatnije duguju sve scenariju. BlackKKKlansman je manje-više pravolinijski ispričana priča koju je Spike tek povremeno protkao nekakvim intenzivnijim rediteljskim intervencijama. On kao satirični akcioni film iz sedamdesetih. S tim što Spike najbolje vlada satirom, ne ume da na atraktivniji način dramski iskoristi epohu, a akciju drži na neophodnom minimumu.
Na sve to, premisa BlacKKKlansmana, bazirana na memoarima Rona Stallwortha, deluje dosta idiotski. Naime, Ron putem telefona uspeva da svojim stavovima impresionira lidere lokalne "white power" franšize, ali zbog toga što je Afro-Amerikanac, jedan drugi policajac mora da umesto njega ide na 1na1 sastanke i fizički se infiltira u krimi-namere vajtpaverovaca. Rona igra Denzelov sin John David, sa istom blesavom simpatijom kojom igra američkog fudbalera u Ballers, dok njegovog "belog" partnera, Flipa, igra Adam Driver, rutinskije nego obično.
BlacKKKlansman, iako smešten u epicentar buđenja i ekspanzije "crne kulture" i borbe za prava Afro-Amerikanaca, uspeva da bude samo jedna egzotična i neobična epizoda, koja uspešnije kompromituje neo-naciste kao urnebesnu zbirku budala nego što na poseban način doprinosi novom svetlu na crnom pokretu. Na nivou zapleta, BlacKKKlansman je skoro sumanut, ali nimalo urnebesan kao, recimo, Throw Momma From The Train. Crnom pokretu nedostaje životnijeg kolorita, dok beli deluje skoro neuverljivo zbog imbecilnosti svoje neorganizovanosti i činjenice da (i dan danas) na njegovom čelu sedi ista budaletina, David Duke, koji je u filmu maestralno kompromitovan.
Ne cenim naročito ni činjenicu da Spike svoju publiku tretira kao budale koja predmet njegovog filma neće umeti sama da poveže sa aktuelnim dešavanjima u Trumpovoj Americi (gde pomenuti Duke i dalje ko-organizuje "bele manifestacije"), već sam kraj filma soli kolažom aktuelnih neo-nacističkih protesta, njihovim sukobima sa liberalnim snagama, kao i vrlo potresnim prizorom "mr. mercedes" zločina nad liberalnim protestantima.
BlacKKKlansman je simpatičan film osrednje struktuiran u pogledu povezivanja svojih paralelnih priča, nema neke naročito pamtljive karaktere (čak su epizodisti efektniji) i zaista deluje kao predložak za nešto gde bi Tarantino pokidao jašući na očiglednim devijacijama stvarnosti nemilosrdno sedlajući ljudsku glupost. Nešto od čega se Spike ustegao želeći da ostane na ozbiljnijoj visini svog "kraljevskog", samodopadljivog trijumfa. Čemu je film bio samo neophodno sredstvo, ali ne i cilj.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment