Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 83/100
Trebalo bi da svi odgledate ovaj film. Naročito ako vas zanimaju: moderan film, moderan duh, moderna vremena, moderna sjebanost, moderna komunikacija, moderna patetika, moderna osećanja.
Thunder Road uspeva u nečemu što, barem koliko mogu da se setim, nijedan noviji film nije uspeo- a to je da da skoro savršenu sliku vremena u kome nastaje, a u kontekstu nekakvih očekivanja prosečnog (zainteresovanog) gledaoca. Drugim rečima, Thunder Road prikazuje ono što "prosek" danas besomučno guta i odašilja: divlju i(li) simuliranu emociju rijalitija tj divlju i(li) simuliranu emociju socijalnih mreža (kao glavnog kanala komunikacije s drugim ljudima). Thunder Road prikazuje nemogućnost da pokažemo emocije i skoro grotesknu devijaciju njenog prikazivanja, ako se na to odlučimo.
I na sve to je vrlo, vrlo zabavan.
Nesporno, sve što u ovom filmu valja dugujemo njegovom kompletnom autoru (reditelj, scenarista, producent i glavni glumac) Jimu Cummings (ne znam da li je u srodstvu sa Whitney, ali bi lako mogao da bude), koji je nastao prema njegovom kratkom, istoimenom filmu od pre dve godine, a koji je sada poslužio kao uvod i de facto "okidač" ovog filma. Jim vlada ovim filmom. On nas neprekidno tera da nam bude neprijatno, pred njegovim besramnim porinućima u sirove emocije, pred njegovim psihopatičnim buđenjima iz istih, pred njegovim inteligentim čitanjima sopstvenih grešaka. Jim igra policajca Jima skoro kao da stvarni policajac Jim snima jedan dugački selfi o sopstvenom nervnom slomu.
A Thunder Road nije ništa drugo do roud muvi od jednog do drugog Jimovog nervnog sloma. Sve kreće njegovim neartikulisanim ponašanjem na sahrani svoje majke, gde Jim ne samo da ima problem da poveže misli u nešto smisleno i prigodno, već na kraju izvodi nešto nalik baletskoj tački u čast svoje majke. Na zamišljenu muziku Springsteenove Thunder Road. Koja peva o želji da se pobegne, iz malog grada, i velikih muka.
Snimak tog "nastupa" poput crva počinje da srozava (samo)poštovanje u već srozanom životu. Jim se, naime, razišao sa suprugom i njegova ćerka živi sa majkom. Ni jedna, ni druga nemaju neke naročite emocije za Jima. Čini se da je jedini koji ima razumevanja (i vremena) za njega, njegov kolega Nate, ali i on će uskoro postati meta Jimove ljutnje. Jim neprekidno puca i svaka nova pukotina prikazana nam je u velelepnom bezblamnom sjaju koji, između ostalog, preispituje i naše moralne ambicije, kao gledalaca, tj spremnost da takvim trenucima prisustvujemo, i sudimo. Čovek ne zna da li da se Jimu smeje ili da ga zagrli, jer u isto vreme ne zna ni da li će Jim potegnuti oružje (u prvom slučaju) ili ustuknuti zbunjeno (u drugom slučaju), što je otprilike najčešći ishod pokazivanja empatije u današnjem (virtualnom) svetu. Ljudi su skoro odviknuti od razumevanja za druge, a još više od toga od njihovog adekvatnog "zbrinjavanja". Jim je prepušten sam sebi. Možda svom ludilu, možda svom bolu.
Thunder Road može da se interpretira kao post-Spike Jonze-ijevska satira koja koristi "ozbiljan" "Sundance žanr" za sprdanje sa istim, ali u ovom filmu nije sve smešno. A još manje je za smejanje. Jedan čovek pred našim očima muči se da shvati šta mu je činiti. A muči i nas, šta da mi radimo s tim u vezi.
Kraj filma i facijalna transformacija Jima Cummingsa trebalo bi da se izučavaju na akademijama za glumu, režiju i scenario. To što je Jim tu ponudio je suština Citizen Kane u jednom minutu.
SELEKTAH: 9/10
Metacritic: 83/100
Trebalo bi da svi odgledate ovaj film. Naročito ako vas zanimaju: moderan film, moderan duh, moderna vremena, moderna sjebanost, moderna komunikacija, moderna patetika, moderna osećanja.
Thunder Road uspeva u nečemu što, barem koliko mogu da se setim, nijedan noviji film nije uspeo- a to je da da skoro savršenu sliku vremena u kome nastaje, a u kontekstu nekakvih očekivanja prosečnog (zainteresovanog) gledaoca. Drugim rečima, Thunder Road prikazuje ono što "prosek" danas besomučno guta i odašilja: divlju i(li) simuliranu emociju rijalitija tj divlju i(li) simuliranu emociju socijalnih mreža (kao glavnog kanala komunikacije s drugim ljudima). Thunder Road prikazuje nemogućnost da pokažemo emocije i skoro grotesknu devijaciju njenog prikazivanja, ako se na to odlučimo.
I na sve to je vrlo, vrlo zabavan.
Nesporno, sve što u ovom filmu valja dugujemo njegovom kompletnom autoru (reditelj, scenarista, producent i glavni glumac) Jimu Cummings (ne znam da li je u srodstvu sa Whitney, ali bi lako mogao da bude), koji je nastao prema njegovom kratkom, istoimenom filmu od pre dve godine, a koji je sada poslužio kao uvod i de facto "okidač" ovog filma. Jim vlada ovim filmom. On nas neprekidno tera da nam bude neprijatno, pred njegovim besramnim porinućima u sirove emocije, pred njegovim psihopatičnim buđenjima iz istih, pred njegovim inteligentim čitanjima sopstvenih grešaka. Jim igra policajca Jima skoro kao da stvarni policajac Jim snima jedan dugački selfi o sopstvenom nervnom slomu.
A Thunder Road nije ništa drugo do roud muvi od jednog do drugog Jimovog nervnog sloma. Sve kreće njegovim neartikulisanim ponašanjem na sahrani svoje majke, gde Jim ne samo da ima problem da poveže misli u nešto smisleno i prigodno, već na kraju izvodi nešto nalik baletskoj tački u čast svoje majke. Na zamišljenu muziku Springsteenove Thunder Road. Koja peva o želji da se pobegne, iz malog grada, i velikih muka.
Snimak tog "nastupa" poput crva počinje da srozava (samo)poštovanje u već srozanom životu. Jim se, naime, razišao sa suprugom i njegova ćerka živi sa majkom. Ni jedna, ni druga nemaju neke naročite emocije za Jima. Čini se da je jedini koji ima razumevanja (i vremena) za njega, njegov kolega Nate, ali i on će uskoro postati meta Jimove ljutnje. Jim neprekidno puca i svaka nova pukotina prikazana nam je u velelepnom bezblamnom sjaju koji, između ostalog, preispituje i naše moralne ambicije, kao gledalaca, tj spremnost da takvim trenucima prisustvujemo, i sudimo. Čovek ne zna da li da se Jimu smeje ili da ga zagrli, jer u isto vreme ne zna ni da li će Jim potegnuti oružje (u prvom slučaju) ili ustuknuti zbunjeno (u drugom slučaju), što je otprilike najčešći ishod pokazivanja empatije u današnjem (virtualnom) svetu. Ljudi su skoro odviknuti od razumevanja za druge, a još više od toga od njihovog adekvatnog "zbrinjavanja". Jim je prepušten sam sebi. Možda svom ludilu, možda svom bolu.
Thunder Road može da se interpretira kao post-Spike Jonze-ijevska satira koja koristi "ozbiljan" "Sundance žanr" za sprdanje sa istim, ali u ovom filmu nije sve smešno. A još manje je za smejanje. Jedan čovek pred našim očima muči se da shvati šta mu je činiti. A muči i nas, šta da mi radimo s tim u vezi.
Kraj filma i facijalna transformacija Jima Cummingsa trebalo bi da se izučavaju na akademijama za glumu, režiju i scenario. To što je Jim tu ponudio je suština Citizen Kane u jednom minutu.
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment