Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 50/100
The Guardian: **/*****
Mislio sam da ću za vas imati bolje vesti unatoč neveselom rezimeu koji nudi kritičarski skor koji stoji iznad, ali nije sve, baš, beznadežno.
Recimo, Nicole Kidman. Ona je u ovom filmu očajna, smešna, sirota, potpuno uzaludno kastovana. Ali, čikam vas da se nakon gledanja (ili na slepo) ne složite sa mnom da je Nicole, bogami, postala jedna od najinteresantnijih holivudskih glumica- Ej-listerka koja se bez problema (očigledno!) upušta i u najbudalastije projekte, voljna da istražuje sebe i poverene joj karaktere, bez obzira što filmovi ne obećavaju mnogo. Naročito komercijalno.
Kad malo bolje razmislim, fenomenalno je kako se Nicole Kidman uklopila u faux-trash look ovog filma. Možda ne toliko što je tome znatno i sama doprinela.
(Želim da sve napisano sagledavate van činjenice da je u prethodnom ostvarenju Johna Camerona Mitchela, Rabbit Hole, Kidman fasovala i nominaciju za Golden Globe i Oscar).
How To Talk To Girls At Parties, po kratkoj priči Neila Gaimana, je, u izvesnoj meri povratak izvornom ludilu Mitchelovog prvenca, Hedwig and the Angry Inch, u kome su pored ljudi s koji su pali s Marsa i tesni kostimi od kože igrali veliku stvar. Začudo, taj film, evo ni posle 17 godina od njegove premijere nisam završio. Njegov naredni film, Shortbus, odgledao sam samo zato što su Yo La Tengo radili muziku.
U očima je ostao osećaj da Mitchel ima neko zanimljivo ludilo, i to je, verovatno, jedini razlog zašto sam i počeo da ga gledam.
Dakle, u ovoj priči, nekoliko predstavnika različitih svemirskih kolonija, koje su uništile svoja matična staništa, stiže na planetu Zemlju da je izuči, pre nego što stariji predstavnici pojedu svoje mlade u tradicionalnom ritualu koji održava vrste. S druge strane ih "dočekuju" tri tinejdžera koja upravo otkrivaju sve one stvari koje konstituišu "coming of age" film, plus sve se dešava u Engleskoj 1977, na kraljicin "Srebrni jubilej" (tada još niko nije očekivao da će dočekati i "Zlatni"), i u sred ekspanzije panka. Koji nas pljune sa New Rose, The Damned, već na samom početku.
Kičmu filma čini ljubavna veza između pankera Enna (što je najidiotskiji nadimak od Henry) i Zan, radoznale svemirke. Njih dvoje namerno i spontano spoznaju šta pank nudi, koju vrstu slobode traži, i to okruženje Mitchelu obilato koristi da se i bukvalno pozabavi fatalnim društvenim posledicama činjenice da starije generacije daju sve od sebe da pojedu mlade. Naročito njihove snove i planove.
I dok sve to stoji kao poruka i metafora filma, ne baš suptilno data, u skladu s pank estetikom, ostatak filma je neka spilbergizovana verzija Man Who Fell To Earth i sreo pank ekipu, sa kojom se malo promuvao po kraju i čak dobio priliku da nastupi na sceni (u fenomenalnoj izvedbi Eat Me Alive, iza koje Ennu i Zan partnerski pomažu i Xiu Xiu). Mitchel dosta radikalan socijalni krajolik tretira kao da režira dečiju fantaziju sredinom osamdesetih, sa benignim zlicama, slepstik humorom, a onda nju kombinuje sa svojom trejdmark S&M fetišizacijom, ekstenzivnim interesovanjem za penetraciju i pretvaranjem Nicole Kidman u nekakvu Vivienne Westwood koja izgleda kao mix Bowiea iz Labyrinth i Zlice od Opaka iz animirane verzije 101 Dalmatians.
Ovakva stilska šumijada neminovno dovodi do filma koji svoju soc-realističku poruku kompromituje umivenom fantastikom i propušta priliku da bude ili umiljat ili zao na svim nivoima. A manjka i radnjom, koja bi eventualno prevazišla svoju predvidljivu bajkoliku dramsku skicu.
SELEKTAH: 6minus/10
Metacritic: 50/100
The Guardian: **/*****
Mislio sam da ću za vas imati bolje vesti unatoč neveselom rezimeu koji nudi kritičarski skor koji stoji iznad, ali nije sve, baš, beznadežno.
Recimo, Nicole Kidman. Ona je u ovom filmu očajna, smešna, sirota, potpuno uzaludno kastovana. Ali, čikam vas da se nakon gledanja (ili na slepo) ne složite sa mnom da je Nicole, bogami, postala jedna od najinteresantnijih holivudskih glumica- Ej-listerka koja se bez problema (očigledno!) upušta i u najbudalastije projekte, voljna da istražuje sebe i poverene joj karaktere, bez obzira što filmovi ne obećavaju mnogo. Naročito komercijalno.
Kad malo bolje razmislim, fenomenalno je kako se Nicole Kidman uklopila u faux-trash look ovog filma. Možda ne toliko što je tome znatno i sama doprinela.
(Želim da sve napisano sagledavate van činjenice da je u prethodnom ostvarenju Johna Camerona Mitchela, Rabbit Hole, Kidman fasovala i nominaciju za Golden Globe i Oscar).
How To Talk To Girls At Parties, po kratkoj priči Neila Gaimana, je, u izvesnoj meri povratak izvornom ludilu Mitchelovog prvenca, Hedwig and the Angry Inch, u kome su pored ljudi s koji su pali s Marsa i tesni kostimi od kože igrali veliku stvar. Začudo, taj film, evo ni posle 17 godina od njegove premijere nisam završio. Njegov naredni film, Shortbus, odgledao sam samo zato što su Yo La Tengo radili muziku.
U očima je ostao osećaj da Mitchel ima neko zanimljivo ludilo, i to je, verovatno, jedini razlog zašto sam i počeo da ga gledam.
Dakle, u ovoj priči, nekoliko predstavnika različitih svemirskih kolonija, koje su uništile svoja matična staništa, stiže na planetu Zemlju da je izuči, pre nego što stariji predstavnici pojedu svoje mlade u tradicionalnom ritualu koji održava vrste. S druge strane ih "dočekuju" tri tinejdžera koja upravo otkrivaju sve one stvari koje konstituišu "coming of age" film, plus sve se dešava u Engleskoj 1977, na kraljicin "Srebrni jubilej" (tada još niko nije očekivao da će dočekati i "Zlatni"), i u sred ekspanzije panka. Koji nas pljune sa New Rose, The Damned, već na samom početku.
Kičmu filma čini ljubavna veza između pankera Enna (što je najidiotskiji nadimak od Henry) i Zan, radoznale svemirke. Njih dvoje namerno i spontano spoznaju šta pank nudi, koju vrstu slobode traži, i to okruženje Mitchelu obilato koristi da se i bukvalno pozabavi fatalnim društvenim posledicama činjenice da starije generacije daju sve od sebe da pojedu mlade. Naročito njihove snove i planove.
I dok sve to stoji kao poruka i metafora filma, ne baš suptilno data, u skladu s pank estetikom, ostatak filma je neka spilbergizovana verzija Man Who Fell To Earth i sreo pank ekipu, sa kojom se malo promuvao po kraju i čak dobio priliku da nastupi na sceni (u fenomenalnoj izvedbi Eat Me Alive, iza koje Ennu i Zan partnerski pomažu i Xiu Xiu). Mitchel dosta radikalan socijalni krajolik tretira kao da režira dečiju fantaziju sredinom osamdesetih, sa benignim zlicama, slepstik humorom, a onda nju kombinuje sa svojom trejdmark S&M fetišizacijom, ekstenzivnim interesovanjem za penetraciju i pretvaranjem Nicole Kidman u nekakvu Vivienne Westwood koja izgleda kao mix Bowiea iz Labyrinth i Zlice od Opaka iz animirane verzije 101 Dalmatians.
Ovakva stilska šumijada neminovno dovodi do filma koji svoju soc-realističku poruku kompromituje umivenom fantastikom i propušta priliku da bude ili umiljat ili zao na svim nivoima. A manjka i radnjom, koja bi eventualno prevazišla svoju predvidljivu bajkoliku dramsku skicu.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment