Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 70/100
The Guardian: ****/*****
Nisam znao da je Justine Frischmann pored toga što je "inicirala" nastanak Britpopa otvorila vrata i M.I.A, prigrlivši je prvo kao drugu i saputnicu, a potom pruživši joj priliku da režira jedan spot Elastice, i potom dokumentuje potucanja tog benda u jednom periodu njihove karijere. Sve ostalo sam, manje-više znao i/ili zaboravio. Kao na primer Diploa i njegovu ulogu u pretvaranju tamilske tigrice u one-woman-pop-art-revoluciju.
Ja volim M.I.A. i ne osećam potrebu da dovodim u pitanje ili više proveravam njen kredibilitet.
Jer ni ne očekujem da bude samo "tamilska tigrica" koja će ko-o-čemu-ona-o-stradanju-Tamila u Šri Lanci. O toj stvari nisam imao pojma. I sve što znam dugujem isključivo njoj kao izvoru ili povodu. Malo li je?
Matangi Maya M.I.A. pokazuje nam hronološki, kroz brojne inserte iz "home made" snimaka, kako je devojčica koja je 1985. stigla u Britaniju u paketu "tamilskih izbeglica", iz geta i frustracija "izbeglaje u Britaniji" zavolela hip hop i stekla dovoljno samopouzdanja da uđe u pop arenu. Ovo poslednje kucanjem na vrata XL Records i demom za legendarni Galang.
Film prepliće njenu pop karijeru i ključne momente (nema poslednjeg albuma, i taj period pokriven je gostovanjem kod Madonne i potonjim NFL skandalom) sa genezom interesovanja i borbe za prava Tamila u Šri Lanci tj ukazivanju na brojne "demokratske propuste" tamošnjih vlasti. I jedna i druga sfera dokaz su njene upornosti, blesavosti, provokativnosti, samizdatosti...
Možda sam mator, ali ja više ne vidim neku naročitu poentu da se nečiji kredibilitet ili društveno-korisni rad osporava činjenicom da neko jede cerealije zlatnom kašikom (M.I.A. je do 2012. bila verena za Benjamina Bronfmana, sina nekadašnjeg predsednika Warnera Music Grupe). U ostalom, taj momenat je trajao samo tri godine. M.I.A. je i pre i posle toga po šest godina bila svoja na svome. I ostala.
Film je šaren, pop, aljkav, blesav, sirov, provokativan, egocentričan, (ne)promišljen kao i ona sama, kao i njena "scenska pojava", kao i njena muzika. Možda nije trebalo ona, preko reditelja Stevea Loveridgea, da mu kumuje. Ali i to je za debatu.
SELEKTAH: 7/10
Metacritic: 70/100
The Guardian: ****/*****
Nisam znao da je Justine Frischmann pored toga što je "inicirala" nastanak Britpopa otvorila vrata i M.I.A, prigrlivši je prvo kao drugu i saputnicu, a potom pruživši joj priliku da režira jedan spot Elastice, i potom dokumentuje potucanja tog benda u jednom periodu njihove karijere. Sve ostalo sam, manje-više znao i/ili zaboravio. Kao na primer Diploa i njegovu ulogu u pretvaranju tamilske tigrice u one-woman-pop-art-revoluciju.
Ja volim M.I.A. i ne osećam potrebu da dovodim u pitanje ili više proveravam njen kredibilitet.
Jer ni ne očekujem da bude samo "tamilska tigrica" koja će ko-o-čemu-ona-o-stradanju-Tamila u Šri Lanci. O toj stvari nisam imao pojma. I sve što znam dugujem isključivo njoj kao izvoru ili povodu. Malo li je?
Matangi Maya M.I.A. pokazuje nam hronološki, kroz brojne inserte iz "home made" snimaka, kako je devojčica koja je 1985. stigla u Britaniju u paketu "tamilskih izbeglica", iz geta i frustracija "izbeglaje u Britaniji" zavolela hip hop i stekla dovoljno samopouzdanja da uđe u pop arenu. Ovo poslednje kucanjem na vrata XL Records i demom za legendarni Galang.
Film prepliće njenu pop karijeru i ključne momente (nema poslednjeg albuma, i taj period pokriven je gostovanjem kod Madonne i potonjim NFL skandalom) sa genezom interesovanja i borbe za prava Tamila u Šri Lanci tj ukazivanju na brojne "demokratske propuste" tamošnjih vlasti. I jedna i druga sfera dokaz su njene upornosti, blesavosti, provokativnosti, samizdatosti...
Možda sam mator, ali ja više ne vidim neku naročitu poentu da se nečiji kredibilitet ili društveno-korisni rad osporava činjenicom da neko jede cerealije zlatnom kašikom (M.I.A. je do 2012. bila verena za Benjamina Bronfmana, sina nekadašnjeg predsednika Warnera Music Grupe). U ostalom, taj momenat je trajao samo tri godine. M.I.A. je i pre i posle toga po šest godina bila svoja na svome. I ostala.
Film je šaren, pop, aljkav, blesav, sirov, provokativan, egocentričan, (ne)promišljen kao i ona sama, kao i njena "scenska pojava", kao i njena muzika. Možda nije trebalo ona, preko reditelja Stevea Loveridgea, da mu kumuje. Ali i to je za debatu.
SELEKTAH: 7/10
Uostalom, Fridume, 'e l' si ti bio na žurci u Šri Lanci, ili na žurki u Šri Lanki ko mi kolektori? Elem, nikada ti nisam rekao koliko ja zapravo volim i vrednujem Maju /da je se ti ne bi odrekao/, još pre nego što je sva šarena ilustrovala unutrašnju stranu Yellow Cab-a, a recimo Bucky Done Gun našla mi se u skromnom mp3 plejeru od < 256 MB :* Izgleda da je te 1985. bilo bolje naći se u tamošnjem izbeglištvu nego u jagodinskom porodilištu... Inače, primetio sam da su se mnoge značajne osobe rodile baš 'naših' godina; gledaću.
ReplyDeletekrišci/kriški, moj petre, krišci/kriški...
DeleteNe znam, nemam ni za krišku kruha; OK, video sam da je u pitanju dublet, ali to je u hrvatskom...
DeleteOdakle skinuti ovo? Jesam se vinuo u programerske visine, ali nisko padoh.