SHOPLIFTERS

Hirokazu Kore-eda je trenutno moj najomiljeniji japanski reditelj i jedan od najomiljenijih reditelja uopšte.
I ne mrzi me da vam to ponavljam u skoro svakoj recenziji njegovog filma.

Shoplifters je osvojio "Kan" prošle godine.

Ako pričamo "samo" o filmu (kao da je to moguće), Shoplifters je realizovan u Kore-edinom prepoznatljivom "mekom" realizmu koji nežno i sa distance prati jednu skoro dokumentarnu radnju bogatu mizanscenom i detaljima koji promišljeno odašiljaju simboliku, emocije i psihologije svojih junaka. U njegovom rediteljskom postupku nema ničeg novog, a sumnjam da možemo govoriti o "masterklasu" istog, jer je Kore-eda to već postigao sa Still Walking, pre deset godina.

U priči o porodici koja se spontano oformila dodavanjem ("šopliftovanjem") članova, združujućih u bekstvu od muke, zapostavljenosti, usamljenosti ili "pod sumnjivim okolnostima", Kore-eda nam prikazuje njihov svakodnevni život od trenutka kada se porodici pridruži mala Yuri, koju otac i majka po ciči-zimi izbacuju na terasu stana i ostavljaju tamo, dok se svađaju ili alkoholišu. Yuri se relativno brzo uklapa u novu sredinu, koju čine "baka", "tata", "mama", "mamina sestra" i "brat", a svako od članova skoro po nekom nepisanom pravilu porodice zna kako da joj priredi svoj deo dobrodošlice. Na trenutak pomenuta priča da se možda radi o kidnapovanju još brže je sanirana "objektivnim" opravdanjem da je devojčici svakako bolje sa njima ("Oni su je izbacili, ja sam je našao" kaže "tata").

U narednih nepunih godinu dana, Kore-eda nam kroz različite okolnosti priblažava svakog od junaka. Vidimo da "mamina sestra" radi u nekom emocionalnom-spa centru gde muškarci dolaze da gledaju mlade Japanke kako masturbiraju preko odeće ili samo da im leže u krilu dok ih ove češkaju i pričaju im. Vidimo da baka deo prihoda stiče "pod sumnjivim okolnostima" (ovo nisam baš najbolje razumeo, s obzirom da sam tokom filma morao da budem dobar roditelj Leonu koji je patrolirao po kući)- nije se radilo baš o uceni ili iznudi, ali neka vrsta "emotivnog duga" od strane dece iz drugog braka njenog pokojnog muža je bila u opticaju. "Mama" naporno radi u nekakvoj hemijskoj čistioni (or something), a "tata" na gradilištu, sve dok se ne povredi. Dobar deo filma posvećen je ocu i sinu tj očevom naporu da privoli sina da ga oslovi sa "tata". A nešto kasnije vidimo i uzroke tom sinovljevom nećkanju, kada saznamo da je "sin" možda kidnapovan da bi "mama" i "tata" imali dete, koje ne mogu da imaju. Drugim rečima, mali Shotu "nije nađen". A sve vreme svi članovi porodice "šopliftuju", uz neko nepisano pravilo da je krađa po prodavnicama "ok", jer ta roba ne pripada nikome tj nije ničija. I taj "kredo" prenosi se simbolično i na prikupljanje članova porodice- oni "ne pripadaju" nikome. I taj "kredo" je ono što koči "sina" da ocu pokloni ljubav, jer misli da je on priljučen kršenjem tog kreda.

Shoplifters manjka radnjom, manjka dramom, sav je u "Ptice koje ne polete" dobrodušnim emocijama, toplim scenama, skromnim prikazima skoro idiličnog života, ispunjen razumevanjem, ljubavlju i skoro fantastičnim odsustvom realnih muka i problema (s obzirom na okolnosti). Ovo poslednje čak i ako zažmurite na neverovatnost da je mala Yuri "oteta", tako deluje, dve ulice dalje od svog novog doma, i niko mesecima ne može da je nađe. Iako se na početku filma pojavi jedan "komšija", kod "bake" u gostima, neverovatno je da niko drugi nema odnos, čak ni saznanja, o njima. Sem, možda, vlasnika lokalnog kioska, koji, opet, ima strpljenja i razumevanja za dečije "šopliftovanje".

I u tom, "striktno" filmskom tretiranju Shoplifters je Kore-edin daleko najslabiji film.

Ako se, pak, bavimo polemikom sa njegovom "utopijom" onda moram da priznam da polemike nema. Ali, prvo, da razdvojim dve stvari koje Kore-eda pretresa po mom mišljenju u filmu: 1) šta je porodica i koja vrsta zajednice sme i treba da se tako naziva tj šta konstituiše porodicu? i 2) uloga roditelja je nešto što se zaslužuje, a nije "bogom dano" samo time što ste "porodili" neko dete (i to je aspekt koji on tretira iz vizure deteta- roditelj treba da zasluži da bude oslovljen sa "mama" ili "tata", i kome je bio spojler da će se to desiti na samom kraju filma, taj nije normalan!).

Međutim, sa čim mi polemišemo dok polemišemo sa Kore-edom? Sa njegovim filmom (onim što je prikazano) ili onim što njegov film, u načelu, reprezentuje? Jer ako je ovo drugo, da, ja se slažem s Kore-edom. Njegova porodica je zaslužila da postoji na način na koji postoji, i uprkos svim manama tu generisana ljubav prevazilazi sve što im fali. Ali, kao što rekoh, ako se upustite u diskusiju sa Kore-edinim filmom, onda tu nema polemike. Jer on sam ne polemiše. On nam saopštava da je njegova opcija ispravna. I to pravda vrlo umivenim tretmanom dece i ostalih junaka. To što deca ne idu u školu pravda se time "da samo oni koji ne mogu da uče kod kuće, idu u školu". Sve što je dečaku potrebno metaforično je objašnjeno kroz scenu pecanja- otac ga uči da peca, a ne daje mu ribu, što je ređi slučaj u "normalnim porodicama".

Mi smo kroz ceo film izloženi nekakvom "best of-u" njihovog života, sve sa idiličnim odlaskom na more (zabeleženom na većini plakata za ovaj film), i sem povremenih obračunavanja troškova i zarada, familija (kojoj bi u Srbiji pandan bila neka "Karton siti" porodica) nema većih problema, nema bolesti, nema gladi, nema tužnih novih godina i rođendana, nema posrnuća u depresiju, nema nikakvih potreba, sebičnih ponašanja... I, kako Kore-eda ne nudi nikakav smisleni "contra" onome što prikazuje, gledalac se ni ne oseća prozvanim da polemiše, već se vrlo nadahnuto pita što svaka porodica nije takva. A na to pitanje svako od nas ima svoj odgovor, zar ne?

Drugo pitanje, o zasluživanju roditeljstva, nešto je polemičnije dato, ali i na njega Kore-eda daje odgovor, time što pruža "majci" i "ocu" priliku da zasluže svoje iskupljenje (u moram da napomenem, sumnjivom verovatnim okolnostima, u kojima je majka u zatvoru "zbog svega", a otac i dalje ima pristup detetu koje je "kidnapovao"), time što će majka saopštiti detetu iz kog vozila je "šopliftovan" i pružiti mu priliku da potraži svoje prave roditelje. A otac će takođe to zaslužiti iskrenošću, kada dečaku prizna da su mislili da pobegnu bez njega, čime paradoksalno anulira jedinu stvar koju je uneo u roditeljstvo- nesebičnu ljubav i lojalnost. Međutim, dečak tu iskrenost prepoznaje kao pravu roditeljsku ljubav i dodeljuje mu titulu "oca" nešto kasnije. Niko, pa ni Kore-eda, ne osvrće se ozbiljnije na činjenicu da je dečak, ipak, jebiga, otet, i to možda iz doma u kome je i bio voljen (na stranu solidan krimogeni bekgraund "mame" i "tate"). Kore-eda dodatno svoj stav fundira prizorima male Yuri koja, nakon što je vraćena u svoj matični dom i kod svojih pravih roditelja, i dalje "uživa" u istoj roditeljskoj ljubavi i vreme provodi na terasi čekajući spasioca. Da li su ovi Kore-edini roditelji zaslužili da budu roditelji? Da, jesu. Da li je ovo bio način da to postanu? Soriška, Kore-eda, ali ne. Jer po logici koju ovaj film uspostavlja, svako ko misli da bi bio bolji roditelj nekoj deci mogao bi da ih šopliftne i oproba se u tome. A jasno vam je dokle bi to dovelo.

Zbog svega toga, Shoplifters ostaje romantično naivan, možda pre kao odušak frustriranošću koju moderan "Japan" donosi deci i roditeljima, gde su sve te lepe stvari koje čine porodicu zanemarene i desetkovane, nego kao demonstracija nekakve utopije. Nažalost, ničemu od toga nije ponuđen posebno zanimljiv film.

I ne zamerite na overdouzu navodnicima.

SELEKTAH: 5/10