Dobitnik "Zlatog medveda" u Berlinu prošle godine
Stavljam ruku u vatru da će polovina vas, koja stigne do kraja ovog filma, na kraju da kaže da su filmovi poput ovoga dokaz zašto žene ne režiraju češće. Tj zašto tako i treba da ostane.
Debitantsko ostvarenje rumunske rediteljke Adine Pintilie izazvalo je dosta polemika (eufemizam) po osvajanju "prestižne nagrade". Mnogi nisu imali razumevanja za ovaj meta-filmski polu-dokumentarni esej o intimnosti i putu koja ona prokrčuje na našem putu do realizovane seksualnosti. Mnogi nisu, a mislim da neću ni ja.
Adinin "Medom" ovenčani film, baš kao i Jasmilin od pre par godina, zaista jedva može da se gleda. Evo nekih razloga za to:
Mislim da nije bilo naročitog razloga da se film meta-konceptualizuje tj da rediteljka traži svoje mesto i sa ove strane ekrana, nekako kukavički na taj način pravdajući bavljenje njome. Kao da čiste namere ne bi trebalo da budu jasne i da je ostala s one strane kamere. Pri tome diskusija na temu da li treba da se bavimo temom tj da li je film medij za to deluje potpuno izveštačeno i nepotrebno.
S obzirom da većina učesnika u filmu igra sebe, a u ovom konkretnom filmu to skoro bukvalno znači da nisu imali drugog izbora, ono malo fiktivne konstrukcije (a nadajmo se da je bilo fiktivno) deluje kao nerazrađen povod za bavljenje temom, emotivno i dramski jalov, paradoksalno i na momente "dokumentarističkiji" u formi od ostalog materijala, s nultom umetničkom vrednošću.
Adina se bavi intimom, onom najbliskijom- dodirom. Koja je očigledni preduslov za dublja vezivanja, koja mogu da idu i putem seksa. Za istraživanje problema sa intimom/dodirom ona uzima nekoliko juanka. Glavna od njih je (glumica?) Laura koja želi da prevaziđe svoj problem sa "alergičnošću na dodir", koji možda jeste, a možda nije vezan za čoveka (koji bi mogao da bude njen otac) koji umire u bolnici, a kome se ona vraća, nesposobna da mu priđe i rečima izrazi svoje neslaganje sa čim god da ga krivi. Laura u svrhe svog "izlečenja" najmi transeksualca/ku Hannu, zatim profesionalnog seks-terapeuta, sa kojima nadugačko razgovora ili vežba dodirivanje, a posećuje i (stvarnu?, medicinsku?) praksu u nekoj bolnici tokom koje ljudi sa različitim formama invaliditeta dele svoja iskustva. Verujem da će i vama tokom tih sešna najveći utisak da ostave Christian i njegova devojka, čiji emotivni i fizički odnos jedva deluje moguće, a ovde biva prikazan i u onim najintimnijim trenucima. To što Adina odlučuje da nam iste prikaže u prostoru nekog od "onih berlinskih seks klubova" tokom paralelnog održavanja grupnjaka, sve sa sado-mazo predstavom, čak i za moje vrlo liberalne stavove, govori o jednoj autorki kojoj je egzibicionizam jači od morala i estetike, što je obično oruđe netalenta (setimo se samo Maje Miloš i Klipa).
Adinina namera (ako je i bilo) da stvar osvetli sa svih strana na bazi ovog filma deluje kao egzibicionističko bavljenje najškakljivijim aspektima iste, što i ne bi bilo problem (to valjda razumete?!) da stvar nije dramski i umetnički artikulisana u nešto više i zanimljivije od toga. Film koji traje dva sata ima barem sat vremena ispraznih kadrova, kojima čak ni saundtrak Einsturzende Neubauten nije pomogao Niti uspeva da nas upozna sa problemima većine svojih junaka ili raščivija kako su oni stigli do razrešenja istih, što kraj filma u bedno neinventivnoj simbiozi dve fetusne poze Laure i Tomasa treba da dočara.
Čak je i nesrećni Initmacy, Patricea Chereaua, (istotakođe "Berlinski trijumfirat", što samo govori da je ovo problem koji muči tamošnje kuratore jako dugo), zanimljivije progovorio na temu. A osamnaest godina sam mislio da gore od njega ne može.
SELEKTAH: 2/10
Stavljam ruku u vatru da će polovina vas, koja stigne do kraja ovog filma, na kraju da kaže da su filmovi poput ovoga dokaz zašto žene ne režiraju češće. Tj zašto tako i treba da ostane.
Debitantsko ostvarenje rumunske rediteljke Adine Pintilie izazvalo je dosta polemika (eufemizam) po osvajanju "prestižne nagrade". Mnogi nisu imali razumevanja za ovaj meta-filmski polu-dokumentarni esej o intimnosti i putu koja ona prokrčuje na našem putu do realizovane seksualnosti. Mnogi nisu, a mislim da neću ni ja.
Adinin "Medom" ovenčani film, baš kao i Jasmilin od pre par godina, zaista jedva može da se gleda. Evo nekih razloga za to:
Mislim da nije bilo naročitog razloga da se film meta-konceptualizuje tj da rediteljka traži svoje mesto i sa ove strane ekrana, nekako kukavički na taj način pravdajući bavljenje njome. Kao da čiste namere ne bi trebalo da budu jasne i da je ostala s one strane kamere. Pri tome diskusija na temu da li treba da se bavimo temom tj da li je film medij za to deluje potpuno izveštačeno i nepotrebno.
S obzirom da većina učesnika u filmu igra sebe, a u ovom konkretnom filmu to skoro bukvalno znači da nisu imali drugog izbora, ono malo fiktivne konstrukcije (a nadajmo se da je bilo fiktivno) deluje kao nerazrađen povod za bavljenje temom, emotivno i dramski jalov, paradoksalno i na momente "dokumentarističkiji" u formi od ostalog materijala, s nultom umetničkom vrednošću.
Adina se bavi intimom, onom najbliskijom- dodirom. Koja je očigledni preduslov za dublja vezivanja, koja mogu da idu i putem seksa. Za istraživanje problema sa intimom/dodirom ona uzima nekoliko juanka. Glavna od njih je (glumica?) Laura koja želi da prevaziđe svoj problem sa "alergičnošću na dodir", koji možda jeste, a možda nije vezan za čoveka (koji bi mogao da bude njen otac) koji umire u bolnici, a kome se ona vraća, nesposobna da mu priđe i rečima izrazi svoje neslaganje sa čim god da ga krivi. Laura u svrhe svog "izlečenja" najmi transeksualca/ku Hannu, zatim profesionalnog seks-terapeuta, sa kojima nadugačko razgovora ili vežba dodirivanje, a posećuje i (stvarnu?, medicinsku?) praksu u nekoj bolnici tokom koje ljudi sa različitim formama invaliditeta dele svoja iskustva. Verujem da će i vama tokom tih sešna najveći utisak da ostave Christian i njegova devojka, čiji emotivni i fizički odnos jedva deluje moguće, a ovde biva prikazan i u onim najintimnijim trenucima. To što Adina odlučuje da nam iste prikaže u prostoru nekog od "onih berlinskih seks klubova" tokom paralelnog održavanja grupnjaka, sve sa sado-mazo predstavom, čak i za moje vrlo liberalne stavove, govori o jednoj autorki kojoj je egzibicionizam jači od morala i estetike, što je obično oruđe netalenta (setimo se samo Maje Miloš i Klipa).
Adinina namera (ako je i bilo) da stvar osvetli sa svih strana na bazi ovog filma deluje kao egzibicionističko bavljenje najškakljivijim aspektima iste, što i ne bi bilo problem (to valjda razumete?!) da stvar nije dramski i umetnički artikulisana u nešto više i zanimljivije od toga. Film koji traje dva sata ima barem sat vremena ispraznih kadrova, kojima čak ni saundtrak Einsturzende Neubauten nije pomogao Niti uspeva da nas upozna sa problemima većine svojih junaka ili raščivija kako su oni stigli do razrešenja istih, što kraj filma u bedno neinventivnoj simbiozi dve fetusne poze Laure i Tomasa treba da dočara.
Čak je i nesrećni Initmacy, Patricea Chereaua, (istotakođe "Berlinski trijumfirat", što samo govori da je ovo problem koji muči tamošnje kuratore jako dugo), zanimljivije progovorio na temu. A osamnaest godina sam mislio da gore od njega ne može.
SELEKTAH: 2/10
A koji je problem s Grbavicom? Ona scena kad se mama izdere na curicu bolja je od cjelokupne srbijanske kinematografije unatrag deset godina.
ReplyDeleteA za ovaj film se već i iz plakata vidjelo da je karina sura.
Legendo zašto trolaš čovjeka anonimno? Može se kritika izreći i pod punim identitetom. Ako je iko otvoren za konstruktivnu raspru, Fridum je. Ovo ti je baš šupački, kao da hoćeš da čovjeku opet pukne film i ugasi blog.
ReplyDelete