MARTHA... MARTHA

Retko se u ovim recenziranjima (zovimo to tako...) vraćam filmovima starijim od 2-3 godine, i to pravilo potvrdiću (i) ovim izuzetkom. Martha... Martha, treći film Sandrine Veysset, izašao je još daleke 2001, kad još nismo znali ni šta ćemo sa Slobom, a ne Saletom.

Jedini razlog zbog koga vam pišem o njemu, pored nekakvih umerenih preporuka za sve specifičnosti koje nosi tema mentalno obolele majke i supruge koja ne uspeva to da bude svojoj osmogodišnjoj ćerki i poprilično posvećenom suprugu koji je odavno na ivici živaca, da je i zaboravio kako izgleda život van toga, (vraćam se lagano glavnoj poruci ove rečenice, ostanite sa mnom) jesu specifičnosti koje sa sobom donosi "francuska izrada", pa na sve to, rekao bih, superspecifičnosti "francuske ženske izrade".

U ovom filmu postoje scene koje možda više ne mogu da se snime, naročito ne ovako!, možda čak ni u francuskom filmu. I kad čovek pogleda unazad, čak i mimo radova notorno "kontroverzne" Claire Denis, francuske rediteljke ne plaše se da zarad kreiranja određenog utiska tome žrtvuju svoje glumce preko svih moralnih i drugih granica koje bi trebalo da brane njihovu profesiju. Ovde konkretno ima jedna scena sa mama Marthom i njenom ćerkom, u kupatilu, koja izgleda kao da je neko stvarno spustio kameru u stvaran vihor turbulentne porodične situacije pokrenute mentalnom metastazom.

Prava zvezda ovog filma je mala Lucie Regnier (koja se u još dva navrata, verovatno bez odobrenja svojih roditelja! vraćala u Sandrineine filmove) koja igra ćerku Louise/Lise i kroz čije srce poput ključaonice virimo u muke siromašne, tročlane porodice čija mama izgleda kao da nije dobila mnogo ljubavi od svoje mame, pa sada nema šta da prosledi dalje. I isprva se čini da je njeno ponašanje posledica nekakve samorazmažene sebičnosti, izjedene grižom savesti usled toga, ali potom preterivanje biva sve većim i nemoguće ga je više opravdati razumnim razlozima. Mala Lise je i kao lik i kao dete-glumac izložena sumanutim stvarima, a način na koji je sve snimljeno (naročito "ona" scena) baš ne ostavlja utisak da je bila previše zaštićena od "konteksta", čak i ako je bila zavaravana njime ili joj on nije bio objašnjen. Elem, njena požrtvovanost i "suze" su zaista srceparajuće, kad zaparaju.

Sam film, pogledan sa 18 godina zakašnjenja, deluje malčice zastarelo u svom zadovoljavanju time da stvar samo "impresionistički" posmatra bez neke posebne dramske priče, koja se nije mogla odigrati i malo pre ili malo posle (slično Sauvage koji je ovde zauzimao mesto pre par dana), a i sam kraj nekako pre-romantično "fatalizuje" našu Marthu kao neku djevu iz spisa Edgara Allana bežeći od naturalizma kojim nas je šikanirao do tog trenutka. Ali, u domenu onoga što se nekada moglo i na šta su se ohrabrivale samo "francuske rediteljke" ovo je i dalje film koji zavređuje vašu pažnju.

SELEKTAH: 7/10