Mislim da bi svakako trebalo da ulovite i pogledate ovaj film, čak i ako vam se učini da njegova tematika nije u skladu sa vašim interesovanjima. Najviše zbog toga što ćete imati priliku da vidite da jedna produkcija koja po svim budžetskim i estetskim parametrima ne samo da može da parira srpskoj, već i deluje kao da je "srpska", ako ima fenomenalnu priču, može da rezultira filmom koji ne samo da stiže do Kana, već i do vaših srca.
Iako (još uvek!) nisam gledao Južni vetar, siguran sam da je Raman barem pet puta bolji. I da ćete vi koji ste gledali Vetar da se složite sa mnom čim overite Ramana.
Hoćete da se kladimo?
Već na početku filma informisani smo da je Raman Raghav bio čuveni serijski ubica koji je tokom šezdesetih pobio nekih četrdeset ljudi (da se zna), nakon čega je uhvaćen, smešten u zatvor u kome je 1995. umro (proverite vi, ipak, sve iznesene činjenice). Već tu ono "2.0" bi trebalo da vas uputi na to o čemu je ovaj film.
Film otvara sekvenca koja se bavi očigledno "prljavim" policajcem koji dolazi kod svog dilera po drogu i pronalazi ga tamo mrtvog. Elipsa koja sledi, biće završena na kraju filma kada će nam, u žanrovski malčice "drvenastom" ključu sve biti pojašnjeno kao da je u pitanju John Woo na svom meta-dramskom vrhuncu.
Odmah zatim Anurag Kashyap nas na vrlo neobičan način upoznaje sa "novim Ramanom" koji tu ulogu bira vrlo svesno. Naime, uznemirujuće izgledajući muškarac tvrdi da je serijski ubica, naslednik Ramana Raghava, čije "pravo" ime nosi, koji je ubio devetoro ljudi. Međutim, policija mu ne veruje, naročito ne glavni detektiv tj "prljavi" policajac s početka priče. Nakon što biva pušten Raman kreće u dokazivanje svog identiteta i crnohumorno igru mačke i miša sa policijom.
Kashyup na vrlo neposredan i direktan način pokazuje šta znači biti psihopata, pred našim očima razvija jednu vrlo zanimljivu psihozu, koja, kako film odmiče, dobija svoj sve jači odraz u "strani dobra" tj "prljavom" policajcu, sve dok se ova dva junaka ponovo ne sretnu. Paralelno sa tim, Kashyup implicira da na prljavim ulicama Bombaja skoro svako usled života na koji je prinuđen da živi može da zastrani i postane "sajko", a naročito ako se uzme u obzir "stepen zastranjenosti" snaga odgovornih za red, mir i- pravdu. Život u Bombaju ne vredi skoro ništa i prečesto traje prekratko.
Snaga filma leži u arogantnoj i narcističkoj luciferovskoj postavci Ramana Raghava ("mlađeg") koju je Nawazuddin Siddiqui izneo sa impresivnom neposrednošću koja skoro da insistira na tome da je on sam neka vrsta eksperimenta ili demonstracije realizovane samo da testira moral i etičnost okruženja. Sam po sebi nebitan, ali vanserijski opipljiv i "živ".
Moćna konstrukcija filma koja se nadovezuje na jedan "individualni" zločin u svojoj novoj inkarnaciji sugeriše da tako nešto više ne može biti krivica samo jedne osobe, već čitavog društva tj amoralne sprege koja se razvila između dobra i zla, unutar koga je uklješten najveći i najsiromašniji deo indijskog društva, čija je jedina uloga da eventualno posluži kao sledeća žrtva takve postavke.
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment