Novi film kontinuirano produktivnog Francoisa Ozona i osvajač Srebrnog mede u Berlinu prošle godine, nažalost, nije toliko dobar film koliko sam se ponadao kada sam odgledao scenu (tu negde pri početku filma) tokom koje lionski pop optužen za pedofiliju s lakoćom priznaje svoje zločine s tim što se odmah potom pita koja je poenta isterivanja đavola nakon toliko godina... Ovaj neočekivani anti-woke momenat ponukao me je da se ponadam da će Ozon, u duhu "slobodnog francuskog stvaralaštva" podariti temi neki originalan i radikalan pristup, kad ono ne, naprotiv, sve suprotno.
Pomerajući svoj fokus sa jedne žrtve pomenutog lionskog popa, na drugu, pa na treću, Ozon nas upoznaje sa komplikovanim procesom koju je poduzela "grupa žrtava pedofilije" u nameri da narečenom popu uskrati slobodu, a naročito dalju službu (među decom), kao i da zatraži odgovornost od svih koji su za slučaj znali i godinama su ga zataškavali. Svi ovi muškarci seksualno su zlostavljani kao skauti i "oltarni dečaci" i životi su im različito demolirani usled toga. Oni se spontano uvezuju, prave vebsajt da okupe i druge žrtve, podnose krivične prijave lokalnoj policiji kako bi se pokrenuo slučaj i sa sekularne, pravne strane. Dok nas provodi kroz komplikovani proces, Ozon nam daleko više pokazuje privatne dileme žrtava, (ne)spremnost na javno žigosanje, ponašanje njihovih životnih i ostalih partnera koji nastupaju kao zamena za "ostatak francuskog (katoličkog) društva"...
Iako razumem društveni značaj ovog filma, bojim se da ne razumem zašto prva trećina filma izgleda kao ultraprodužena montažna sekvenca preko koje naizmenično slušamo audio verziju prepiske prve žrtve sa svim upletenim klericima, dok potom film postaje melodramatični miks inserata iz prošlih i aktuelnih dešavanja u životima žrtava koje tek ponegde sevnu nekim originalnim (uglavnom "neljudskim") ponašanjem, dok sve ostalo izgleda kao sočna Lifetime fikcionalizacija.
Pokušavajući da podjednako podmiri proces istrage sa različito interesantnim žrtvama, Ozon je propustio da se pozabavi najzanimljivijim trenutkom filma- a to je skoro robusno odbijanje popa i crkve da se bavi počinjenim zločinom, kao i efektom takvog stava na naše junake. Film prerano postaje samo ekranizacija ovog procesa koja povremene privatne ili grupne "drame" koristi samo da osveži dalje procesuiranje, a ne da kreira nešto univerzalno iz svega što se desilo. Otprilike da je najzanimljiviji momenat čitave priče u kojoj meri i kod jedne i kod druge strane dolazi do relativizacije onoga što se desilo tj relativizacije onoga što sada zbog toga treba činiti.
S obzirom da se sve ovo odigralo pre samo 2-3 godine, apsolutno mi nije jasno zašto je Ozon požurio sa ovako rutinski rekreiranom reprizom koja nijednog trenutka ne radikalizuje svoj fokus ne bi li pokrenula diskusiju ili užarila naša srca, niti nudi neki poseban dramski ugođaj.
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment