A mi kinjimo doprinose naših studenata art festivalima...
Možda je vreme da i Terrencea Malicka zasluženo i opsežno "iskorsezujemo".
A Hidden Life je bezobrazni Malickov manirizam koji njegov notorni rediteljski postupak u kontekstu teme dovodi do skoro apsurdnog podilaženja sopstvenoj zaljubljenosti u estetiku na račun priče. Ne kažem da se tako nešto ne sme, jer moj omiljeni Gaspar u svojim poslednjim filmovima baš to praktikuje, ali dok kod njega dezavuisanje (etičnosti) priče od strane estetike dolazi kao provokativni autorski stav, kod Malicka i mi i etika bivamo žrtve njegove rediteljske masturbacije.
OK, reći da je Malickov estetski pristup masturbacija nije ništa novo, ali ustuknuti pred činjenicom da matori perverznjak pred nas iskače već po ko zna koji put sa isukanom kitom, može da nas iznervira. Ili da nam dosadi.
A Hidden Life je priča o austrijskom seljaku Franzu koji je još 1939. rekao "nich" učešću u vojnim dejstvima i (ugovorno obaveznoj) lojalnosti Hitleru, pozvavši se na svoju savest i neželju da nanosi zlo onima koji to nisu zaslužili, i potom završio u zatvoru do 1943. kada je nakon birokratskog suđenja pogubljen. Pored hronologije njegovih zatvorskih trenutaka, Malick nudi i kratak uvid u srećne dane, koje je sa suprugom i tri ćerke provodio na svojoj farmi u idiličnom planinskom kraju, koji su po njegovom hapšenju pretvoreni u očajnički napor njegove supruge da održi domaćinstvo živim, kao i da preživi sve agresivnije neprijateljstvo svojih, propagandom, zažarenih sugrađana (suseljana?).
Ako ste se nekada zatekli u neprijatnoj situaciji da na kanalu kao što je Discovery gledate neku epizodu ili film koja je u suštini rekonstrukcija događaja, sa glumcima koji otvaraju usta dok narator objašnjava šta se desilo uz ponekad poneki zvuk koji je prodro sa seta do nas, poput povika, krika ili protesta, onda ćete lako prepoznati da A Hidden Life izgleda kao arthaus verzija tog postupka. Mučeni Franz i njegova supruga Fani najveći deo filma "vojsoverom" poručuju jedno drugom ili nama šta osećaju, šta misle ili šta im se dešava, dok Malick, u svom prepoznatljivom izdanju, divlja (probaću da pogodim) širokougaonim objektivom koji čini da u kadru sve izgleda i jeste podjednako jasno, i uglavnom lepo, poetski lepo, lepo na način na koji studenti FDU gube dah pred Sokurovim, ili Malickom. Na sve to, izabrani jezik za konzumaciju ove neprijatne istorije je engleski, iako on nije maternji niti jednom od glumaca (a zloupotrebljeni su mnogi evropski glumci), što, s obzirom da smo prinuđeni da ih "slušamo" dok gledamo slike, malčice para uši, ali i zbunjuje kada sa setinga nekih scena seljani, koji su do malo pre s našim akterima pričali engleski, sad krenu da divljaju, ropću, skandiraju na nemačkom, pa i srpskohrvatskom. Naći logiku u Malickovom postpuku nije mi bilo moguće.
Sam tretman priče je vrlo stereotipan i, uprkos poetskim slikama, skoro apsurdno ne-emotivan i ostavlja utisak mahom jalovog bavljenja igranom istorijom, podjedanko donoseći neoriginalno bavljenje farmerskim poslovima i životom sela, koliko i Franzovim zatvorskim danima. Dakle, ništa što prosečno netalentovan polaznik kursa Olega Novkovića "ne bi mogao sam da smisli". Malick je očigledno i srcem i dušom predaleko od teme, i pokušaj da se ovaj film tretira kao Tree Of Life smešten u krajolik The Sound Of Music, čini mi se, još više pojeftinjuje postignuto.
Osporavati fotografiju bilo bi greh prema očima, ali, s druge strane, nenapraviti ništa manje u tom ambijentu bio bi zadatak za idiota. Jedina svetla tačka u filmu jeste, prepoznatljivo tretirani, saundtrak Jamesa Newtona Howarda koji pokušava da udahne stvarne emocije slikama koje istima previše transparentno mašu.
SELEKTAH: 2/10
Možda je vreme da i Terrencea Malicka zasluženo i opsežno "iskorsezujemo".
A Hidden Life je bezobrazni Malickov manirizam koji njegov notorni rediteljski postupak u kontekstu teme dovodi do skoro apsurdnog podilaženja sopstvenoj zaljubljenosti u estetiku na račun priče. Ne kažem da se tako nešto ne sme, jer moj omiljeni Gaspar u svojim poslednjim filmovima baš to praktikuje, ali dok kod njega dezavuisanje (etičnosti) priče od strane estetike dolazi kao provokativni autorski stav, kod Malicka i mi i etika bivamo žrtve njegove rediteljske masturbacije.
OK, reći da je Malickov estetski pristup masturbacija nije ništa novo, ali ustuknuti pred činjenicom da matori perverznjak pred nas iskače već po ko zna koji put sa isukanom kitom, može da nas iznervira. Ili da nam dosadi.
A Hidden Life je priča o austrijskom seljaku Franzu koji je još 1939. rekao "nich" učešću u vojnim dejstvima i (ugovorno obaveznoj) lojalnosti Hitleru, pozvavši se na svoju savest i neželju da nanosi zlo onima koji to nisu zaslužili, i potom završio u zatvoru do 1943. kada je nakon birokratskog suđenja pogubljen. Pored hronologije njegovih zatvorskih trenutaka, Malick nudi i kratak uvid u srećne dane, koje je sa suprugom i tri ćerke provodio na svojoj farmi u idiličnom planinskom kraju, koji su po njegovom hapšenju pretvoreni u očajnički napor njegove supruge da održi domaćinstvo živim, kao i da preživi sve agresivnije neprijateljstvo svojih, propagandom, zažarenih sugrađana (suseljana?).
Ako ste se nekada zatekli u neprijatnoj situaciji da na kanalu kao što je Discovery gledate neku epizodu ili film koja je u suštini rekonstrukcija događaja, sa glumcima koji otvaraju usta dok narator objašnjava šta se desilo uz ponekad poneki zvuk koji je prodro sa seta do nas, poput povika, krika ili protesta, onda ćete lako prepoznati da A Hidden Life izgleda kao arthaus verzija tog postupka. Mučeni Franz i njegova supruga Fani najveći deo filma "vojsoverom" poručuju jedno drugom ili nama šta osećaju, šta misle ili šta im se dešava, dok Malick, u svom prepoznatljivom izdanju, divlja (probaću da pogodim) širokougaonim objektivom koji čini da u kadru sve izgleda i jeste podjednako jasno, i uglavnom lepo, poetski lepo, lepo na način na koji studenti FDU gube dah pred Sokurovim, ili Malickom. Na sve to, izabrani jezik za konzumaciju ove neprijatne istorije je engleski, iako on nije maternji niti jednom od glumaca (a zloupotrebljeni su mnogi evropski glumci), što, s obzirom da smo prinuđeni da ih "slušamo" dok gledamo slike, malčice para uši, ali i zbunjuje kada sa setinga nekih scena seljani, koji su do malo pre s našim akterima pričali engleski, sad krenu da divljaju, ropću, skandiraju na nemačkom, pa i srpskohrvatskom. Naći logiku u Malickovom postpuku nije mi bilo moguće.
Sam tretman priče je vrlo stereotipan i, uprkos poetskim slikama, skoro apsurdno ne-emotivan i ostavlja utisak mahom jalovog bavljenja igranom istorijom, podjedanko donoseći neoriginalno bavljenje farmerskim poslovima i životom sela, koliko i Franzovim zatvorskim danima. Dakle, ništa što prosečno netalentovan polaznik kursa Olega Novkovića "ne bi mogao sam da smisli". Malick je očigledno i srcem i dušom predaleko od teme, i pokušaj da se ovaj film tretira kao Tree Of Life smešten u krajolik The Sound Of Music, čini mi se, još više pojeftinjuje postignuto.
Osporavati fotografiju bilo bi greh prema očima, ali, s druge strane, nenapraviti ništa manje u tom ambijentu bio bi zadatak za idiota. Jedina svetla tačka u filmu jeste, prepoznatljivo tretirani, saundtrak Jamesa Newtona Howarda koji pokušava da udahne stvarne emocije slikama koje istima previše transparentno mašu.
SELEKTAH: 2/10
No comments:
Post a Comment