Poljski kandidat za Oskara, i na ovogodišnjem FEST-u
Corpus Christi se možda neplanirano bavi time šta je forma, a šta suština katoličke vere, hrišćanske vere, bilo koje vere. Tj time da li je forma zapravo suština svake religije. Zapravo, to se više pitam ja, nego film.
Junak našeg filma je Daniel, polaznik neke ustanove za posrnule adolescente koji po otpuštanju na slobodu sticajem okolnosti postaje sveštenik u nekoj parohijici. Građani iste prožeti su tragedijom koja se nedavno odigrala kada je pijani sugrađanin svojim vozilom skrenuo u drugu traku i udario u pun auto mladih, koji su svi od reda izginuli. Njegova udovica izopštena je iz zajednice, a njegovom telu zabranjeno je da nađe mir na lokalnom groblju. Danielov nekonvencionalni pristup zajedništvu, izmirenju, samoj suštini, dakle formi, religije i vere nalazi na pozitivan odjek u sredini i ona polako počinje da otopljava prema ideji praštanja. Ali, kao što znamo, u "oskarovskim" filmovima sreća ne traje dugo...
Centralno pitanje je, ako Daniel "koristi" sredini, zašto osporavati njegovu poziciju, samo zato što ona nije "birokratski sprovedena"... Tj, ako Daniel suštinski nije podoban za ono čega se prihvatio, kako je mogući da samo njegova poza, poznavanje par molitvi i ritualnih mizanscena, može da odigra transformišuću ulogu, i raspali veru. Da li je onaj hlebasti žeton kolačić koji Katolici gutaju kao "telo Hristovo" forma ili suština same stvari?
To je najbitnije pitanje ovog filma.
Ono koje se tiče hipokrizije sredine, koju čačka maltene svaki drugi poljski film, iako obitava oko specifične tragedije ipak se stereotipno bavi tim problemom i pokazuje da su ljudi svuda isti, gomila hipnotisana besom, tugom, zavišću, vi kažite.
Deluje mi da ovaj film ima možda još neke zanimljive mikro-aspekte kojima se možemo pozabaviti (brutalnost koju trpi usred mračne prošlosti, kao kaznu ili muku?), ali nisam bio zainteresovan.
SELEKTAH: 6plus/10
Corpus Christi se možda neplanirano bavi time šta je forma, a šta suština katoličke vere, hrišćanske vere, bilo koje vere. Tj time da li je forma zapravo suština svake religije. Zapravo, to se više pitam ja, nego film.
Junak našeg filma je Daniel, polaznik neke ustanove za posrnule adolescente koji po otpuštanju na slobodu sticajem okolnosti postaje sveštenik u nekoj parohijici. Građani iste prožeti su tragedijom koja se nedavno odigrala kada je pijani sugrađanin svojim vozilom skrenuo u drugu traku i udario u pun auto mladih, koji su svi od reda izginuli. Njegova udovica izopštena je iz zajednice, a njegovom telu zabranjeno je da nađe mir na lokalnom groblju. Danielov nekonvencionalni pristup zajedništvu, izmirenju, samoj suštini, dakle formi, religije i vere nalazi na pozitivan odjek u sredini i ona polako počinje da otopljava prema ideji praštanja. Ali, kao što znamo, u "oskarovskim" filmovima sreća ne traje dugo...
Centralno pitanje je, ako Daniel "koristi" sredini, zašto osporavati njegovu poziciju, samo zato što ona nije "birokratski sprovedena"... Tj, ako Daniel suštinski nije podoban za ono čega se prihvatio, kako je mogući da samo njegova poza, poznavanje par molitvi i ritualnih mizanscena, može da odigra transformišuću ulogu, i raspali veru. Da li je onaj hlebasti žeton kolačić koji Katolici gutaju kao "telo Hristovo" forma ili suština same stvari?
To je najbitnije pitanje ovog filma.
Ono koje se tiče hipokrizije sredine, koju čačka maltene svaki drugi poljski film, iako obitava oko specifične tragedije ipak se stereotipno bavi tim problemom i pokazuje da su ljudi svuda isti, gomila hipnotisana besom, tugom, zavišću, vi kažite.
Deluje mi da ovaj film ima možda još neke zanimljive mikro-aspekte kojima se možemo pozabaviti (brutalnost koju trpi usred mračne prošlosti, kao kaznu ili muku?), ali nisam bio zainteresovan.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment