Baš kao i ljubavnici u ovom filmu i treći film Elije Suleimana koji sam pogledao razdvojen je rampom u dva dela
U svom ostvarenju iz daleke 2002. kada se činilo da će uspešno savladana apokaliptičnost "Milenijumskog baga" biti pomućena "Post-NajnIleven" deljenjem pravde, Elia Suleiman neplanirano snima dva filma u jednom. Prvi se bavi komšijama, Palestincima u Nazaretu, a drugi ljubavnom vezom sa ženom koja možda jesta, a možda nije "divine intervention" i najmoćnije palestinsko oružje.
Statični kadrovi, crni humor, tragikomične i apsurdne situacije krase kolaž žanr scena u kojima Suleiman prikazuje svoje komšije koji su "ljudi, iako su Srbi". Drugim rečima, oni su puni besa, puni kurcobolje za prvog bližnjeg svoga, osvetoljubivi su i prgavi, nemarni, drkadžije, dosadnjakovići i tek na momente promoli se neka trunčica empatije.
Nakon toga na scenu stupa tužnotupavikitonovski Elia, kao sin jednog od junaka, koji opet završava u bolnici, gde ni pacijenti, a ni doktori ne brinu za zdravlje- u duhovitoj sceni harmonija nikotinske konzumacije pokazuje razmere zdravstvenog javašluka.
Međutim, u ovom segmentu nalazimo se i na rampi kojom vojska razdvaja Ramalu od Jerusalima gde palestinski živalj biva izložen nepotrebnom i vulgarnom iživljavanju izraelske vojske. Što, možda i donekle, objašnjava njihovo životno raspoloženje pokazano u prvom delu filma.
Na toj rampi sreću se Elija i njegova izabranica i u duhovitoj alegoriji seksa pipkaju se rukicama u blizini falusne ručne kočnice njegovog automobila. Nemoćni da se susreću podjednako slobodno na obe teritorije razdvojene rampom.
Nakon toga film odlepi i bukne u fantazmagoričnu komediju u kojoj Elija, recimo, zamišlja svoju dragu kao nindža ratnicu sposobnu da se odbrani od svih mogućih napada izraelske vojske. Bolivudske akcije i honkonške komedije moguće su reference. Ne znam zašto je Elija fantastičnu scenu sa balonom sa likom Jasera Arafata, koji krči put ljubavnicima na rampi, zamenio ovakvim tipom scena, sa stilski potpuno drugačijom dozom humora, ali sumnjam da ćete, kao što ni ja nisam, naći neko valjano opravdanje za to. Naročito za gubitak gledalačkog interesovanja.
Na kraju, baš kao i u Srbiji, mora da se prikaže lonac koji samo što nije eksplodirao.
SELEKTAH: 5/10
U svom ostvarenju iz daleke 2002. kada se činilo da će uspešno savladana apokaliptičnost "Milenijumskog baga" biti pomućena "Post-NajnIleven" deljenjem pravde, Elia Suleiman neplanirano snima dva filma u jednom. Prvi se bavi komšijama, Palestincima u Nazaretu, a drugi ljubavnom vezom sa ženom koja možda jesta, a možda nije "divine intervention" i najmoćnije palestinsko oružje.
Statični kadrovi, crni humor, tragikomične i apsurdne situacije krase kolaž žanr scena u kojima Suleiman prikazuje svoje komšije koji su "ljudi, iako su Srbi". Drugim rečima, oni su puni besa, puni kurcobolje za prvog bližnjeg svoga, osvetoljubivi su i prgavi, nemarni, drkadžije, dosadnjakovići i tek na momente promoli se neka trunčica empatije.
Nakon toga na scenu stupa tužnotupavikitonovski Elia, kao sin jednog od junaka, koji opet završava u bolnici, gde ni pacijenti, a ni doktori ne brinu za zdravlje- u duhovitoj sceni harmonija nikotinske konzumacije pokazuje razmere zdravstvenog javašluka.
Međutim, u ovom segmentu nalazimo se i na rampi kojom vojska razdvaja Ramalu od Jerusalima gde palestinski živalj biva izložen nepotrebnom i vulgarnom iživljavanju izraelske vojske. Što, možda i donekle, objašnjava njihovo životno raspoloženje pokazano u prvom delu filma.
Na toj rampi sreću se Elija i njegova izabranica i u duhovitoj alegoriji seksa pipkaju se rukicama u blizini falusne ručne kočnice njegovog automobila. Nemoćni da se susreću podjednako slobodno na obe teritorije razdvojene rampom.
Nakon toga film odlepi i bukne u fantazmagoričnu komediju u kojoj Elija, recimo, zamišlja svoju dragu kao nindža ratnicu sposobnu da se odbrani od svih mogućih napada izraelske vojske. Bolivudske akcije i honkonške komedije moguće su reference. Ne znam zašto je Elija fantastičnu scenu sa balonom sa likom Jasera Arafata, koji krči put ljubavnicima na rampi, zamenio ovakvim tipom scena, sa stilski potpuno drugačijom dozom humora, ali sumnjam da ćete, kao što ni ja nisam, naći neko valjano opravdanje za to. Naročito za gubitak gledalačkog interesovanja.
Na kraju, baš kao i u Srbiji, mora da se prikaže lonac koji samo što nije eksplodirao.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment