Crnokošuljaši su bili u crno obučeni pripadnici paravojnih fašističkih formacija uoči i za vreme Musolinijeve vlasti. Hitlerovi SS odredi i ustaške frakcije u Hrvatskoj modno i ideološki su modelovani prema njima.
Bijelokošuljaši su, valjda, sve suprotno od njih.
Mito mi je sam poslao svoj album na recenziranje. Ima tome već par meseci. Jedini razlog zašto ranije nisam prionuo na bavljenje istim bilo je što za vreme korone ova muzika baš nije prijala našem prinudno zbijenom porodičnom životu, a ni ja nisam bio naročito voljan da joj se prepustim u intimnijoj atmosferi "na slušalicama".
Sada kada je Srbija oslobođena od korone i kad ljudi umiru, ali od gluposti, Mito Matija se zaorio mojim provetrenim domom.
Mito Matija je, kako na Bandcamp stanici piše, "prvi umjetnik međuslavenski usmjerene izdavačke djelatnosti 'Čto slyšam, a čto mne se sluča'". Dok je njegov prateći sastav samoopisan kao "post-tamburaški".
I dok ovo prvo, bez ikakve sprdnje, ništa ne razumem, ovo drugo mi deluje kao zgodan opis za ono što vas ovde čeka.
Proživljeno je album, vrlo dinamičan, vrlo agresivan, vrlo kafanski. On je poput razgovora koji je posle par čaša previše malo izgubio kontrolu, ali i smisao. Neprekidno se, kroz brojne semplove iz teve serija i drugih emisija, pretresa "nečija krivica". Za šta i čija, bez želje da se sprdam i pravim lud, nisam razumeo. Bijelokošuljašenje bi moglo da implicira pretresanje odgovornosti post-crnokošuljaša čije dejstvo ne posustaje, evo, od prve do ove aktuelne nezavisnosti Hrvatske. Međutim, Mito se ili obraća onima koji znaju koga proziva, zašto i koliko je lud u tome, ili to čini prilično ambivalentno, tako da njegova potencijalna oštrica uvek može da se otupi time da se on ovde bavi "krivicom kao takvom", a možžžda je inspirisan svojima.
No, mi smo ovde i zbog muzike. A muzika je kao da su se, recimo, Džoni Štulić (koga nikada nisam ni razumeo, ni zavoleo) i Damir Avdić (koga i respektujem i volim) sreli sa grupom tamburaša koja se, kada padne mrak, pretvara u nešto gotskiji orkestar koji bi mogao da zasvira sa ili za, recimo, 16 Horsepower, Gallon Drunk ili God Machine. Većina pesama je vrlo progresivnog-rok ugođaja, počinje semplom, nakon čega se simfonijski raspiruje u nešto što bi mrtvi na plovidbi Hadom mogli zapevati, onako da zaprovociraju bogove. Tokom tog ugođaja ritam se katkad digne u hardkor unc-unc ritmične razine, Mito malo zazvuči besno kao Damir ili apelirajuće kao Marčelo, a svako malo neko tamburaško preludiranje podseti nas šta će i kako će Balašević na onom svetu.
Proživljeno je intenzivan ekspirijans, skoro kao radio-drama s muzikom ili, možda čak, kao audio snimak neke pozorišne predstave sa dosta brehtovskog pevanja (taj link sa Brechtom i Weillom je trebalo ranije da pomenem kao referencu), a malo manje kao album. Usled toga reprizna slušanja neće biti tako česta, jer audio udar nije konstruisan da deluje kao album, već kao unikatno iskustvo, koje gubi dosta toga u reprizama. Sad moram biti iskren i priznati da Mito nije baš Weill u domenu komponovanja, te i to dosta opstruira tranziciju ovih pesama u hitove vaše jave. Komplikovana i faux-dramatična tematika, povremeno prekrcana (večitom hrvatskom ljubavi prema) psovkama također usporavaju moje simpatije.
Probajte. U crnoj minuti dana. Ili kada potegnete nožekanju na "arapina" u zenitu sunca. Ili dok ste zarobljeni u višekilometarskoj koloni automobila na granici, na svom putu ka korona-slobodnim hrvatskim otocima. Ova muzika zahteva malo posebniju priliku i malo neprisebnijeg vas.
Nisam toliko ta publika, shvaćam.
SELEKTAH: 5plus/10
Bijelokošuljaši su, valjda, sve suprotno od njih.
Mito mi je sam poslao svoj album na recenziranje. Ima tome već par meseci. Jedini razlog zašto ranije nisam prionuo na bavljenje istim bilo je što za vreme korone ova muzika baš nije prijala našem prinudno zbijenom porodičnom životu, a ni ja nisam bio naročito voljan da joj se prepustim u intimnijoj atmosferi "na slušalicama".
Sada kada je Srbija oslobođena od korone i kad ljudi umiru, ali od gluposti, Mito Matija se zaorio mojim provetrenim domom.
Mito Matija je, kako na Bandcamp stanici piše, "prvi umjetnik međuslavenski usmjerene izdavačke djelatnosti 'Čto slyšam, a čto mne se sluča'". Dok je njegov prateći sastav samoopisan kao "post-tamburaški".
I dok ovo prvo, bez ikakve sprdnje, ništa ne razumem, ovo drugo mi deluje kao zgodan opis za ono što vas ovde čeka.
Proživljeno je album, vrlo dinamičan, vrlo agresivan, vrlo kafanski. On je poput razgovora koji je posle par čaša previše malo izgubio kontrolu, ali i smisao. Neprekidno se, kroz brojne semplove iz teve serija i drugih emisija, pretresa "nečija krivica". Za šta i čija, bez želje da se sprdam i pravim lud, nisam razumeo. Bijelokošuljašenje bi moglo da implicira pretresanje odgovornosti post-crnokošuljaša čije dejstvo ne posustaje, evo, od prve do ove aktuelne nezavisnosti Hrvatske. Međutim, Mito se ili obraća onima koji znaju koga proziva, zašto i koliko je lud u tome, ili to čini prilično ambivalentno, tako da njegova potencijalna oštrica uvek može da se otupi time da se on ovde bavi "krivicom kao takvom", a možžžda je inspirisan svojima.
No, mi smo ovde i zbog muzike. A muzika je kao da su se, recimo, Džoni Štulić (koga nikada nisam ni razumeo, ni zavoleo) i Damir Avdić (koga i respektujem i volim) sreli sa grupom tamburaša koja se, kada padne mrak, pretvara u nešto gotskiji orkestar koji bi mogao da zasvira sa ili za, recimo, 16 Horsepower, Gallon Drunk ili God Machine. Većina pesama je vrlo progresivnog-rok ugođaja, počinje semplom, nakon čega se simfonijski raspiruje u nešto što bi mrtvi na plovidbi Hadom mogli zapevati, onako da zaprovociraju bogove. Tokom tog ugođaja ritam se katkad digne u hardkor unc-unc ritmične razine, Mito malo zazvuči besno kao Damir ili apelirajuće kao Marčelo, a svako malo neko tamburaško preludiranje podseti nas šta će i kako će Balašević na onom svetu.
Proživljeno je intenzivan ekspirijans, skoro kao radio-drama s muzikom ili, možda čak, kao audio snimak neke pozorišne predstave sa dosta brehtovskog pevanja (taj link sa Brechtom i Weillom je trebalo ranije da pomenem kao referencu), a malo manje kao album. Usled toga reprizna slušanja neće biti tako česta, jer audio udar nije konstruisan da deluje kao album, već kao unikatno iskustvo, koje gubi dosta toga u reprizama. Sad moram biti iskren i priznati da Mito nije baš Weill u domenu komponovanja, te i to dosta opstruira tranziciju ovih pesama u hitove vaše jave. Komplikovana i faux-dramatična tematika, povremeno prekrcana (večitom hrvatskom ljubavi prema) psovkama također usporavaju moje simpatije.
Probajte. U crnoj minuti dana. Ili kada potegnete nožekanju na "arapina" u zenitu sunca. Ili dok ste zarobljeni u višekilometarskoj koloni automobila na granici, na svom putu ka korona-slobodnim hrvatskim otocima. Ova muzika zahteva malo posebniju priliku i malo neprisebnijeg vas.
Nisam toliko ta publika, shvaćam.
SELEKTAH: 5plus/10
No comments:
Post a Comment