Svaki Srbin i sprskoga roda treba da pogleda ovaj rumunski film u Bugarskoj koji govori o Tzanku Petrovu koji je pomalo i premnogo svako od nas, maternamjebemjadničku!
Tzanko Petrov je železničar, jedan od onih što sa alatkom teškom 6kg šeta po pruzi i proverava utegnutost šrafova i raštimovanost tračnica. Za 300 leva mesečno. Živi u nekakvoj šupi i brine o zečevima.
Jednom, tokom svoje radne šetnje, tokom koje uredno zaobiđe svoje kolege koje iz lokomotiva kradu naftu, dok s tevea idu vesti o marifetlucima i aferama nadležnog ministarstva za saobraćaj, Tzanko nalazi na novčanicu od 50 leva na pruzi. Koju uzima. Zatim drugu. Koju uzima. Nakon čega nailazi na gomilu prosutog keša pored pruge. O čemu obaveštava nadležne, što dovodi do toga da postaje preko potrebna PR zvezda ministarskog reona. U tom procesu, putevi mu se ukrštaju sa preduzetnom PR menadžerkom ministarstva, Julijom Stajkovom (odlična Margita Gosheva)... Sama Julija baš tih dana muku muči da pomiri svoju prezauzetost poslom sa procesom vantelesne oplodnje u koji se upustila sa svojim suprugom.
Rediteljski duo koji čine Kristina Grozeva i Petar Valchanov već iza sebe ima solidno ostvarenje The Lesson (u kome je Gosheva također bila odlična), ali sa Glory njihov "rumunski miks" biva skoro do perfekcije usavršen veštom kombinacijom satire i cinizma, humora i tragedije, mikro-detalja i makro-slike, ljudskog i neljudskog.
Glory neverovatno jednostavno komplikuje svoju priču i pokazuje putanju koja sitne neljudskosti dovodi do državnih (zlo)dela i kako se to potom obija (sudeći po poslednjoj sceni filma i bukvalno) svima o glavu. Glory je, sasvim u duhu "rumunskog filma" maestralna scenaristička zavrzlama koja vešto (prvo)plasiranim motivima vrlo prirodno i spontano razigrava svoju dramu, podjednako silom karaktera svojih junaka, koliko i prethodno odigranim koracima. Samo je život ovoliko samouveren u vođenju priče.
Ali, mnogo bitnije od svega, ta i takva Bugarska je tu u komšiluku, baš kao i u Rumunija, baš koliko i u našem, državnom, srcu. Neoprostivo je koliko smo nemoćni i, možda je, u kontekstu iskazane suptilnosti za humor i priču, jedina mana ovog filma njegov "udarnički" kraj, koji iako opravdan i duhovit, malo više deluje kao nerealan poziv "masi". Ovih dana, dok nam korona ore drumove života i planova, zgodno je da se podsetimo kakav "uobičajeni" život smo ostavili za sobom. I za našu decu.
SELEKTAH: 9minus/10
Tzanko Petrov je železničar, jedan od onih što sa alatkom teškom 6kg šeta po pruzi i proverava utegnutost šrafova i raštimovanost tračnica. Za 300 leva mesečno. Živi u nekakvoj šupi i brine o zečevima.
Jednom, tokom svoje radne šetnje, tokom koje uredno zaobiđe svoje kolege koje iz lokomotiva kradu naftu, dok s tevea idu vesti o marifetlucima i aferama nadležnog ministarstva za saobraćaj, Tzanko nalazi na novčanicu od 50 leva na pruzi. Koju uzima. Zatim drugu. Koju uzima. Nakon čega nailazi na gomilu prosutog keša pored pruge. O čemu obaveštava nadležne, što dovodi do toga da postaje preko potrebna PR zvezda ministarskog reona. U tom procesu, putevi mu se ukrštaju sa preduzetnom PR menadžerkom ministarstva, Julijom Stajkovom (odlična Margita Gosheva)... Sama Julija baš tih dana muku muči da pomiri svoju prezauzetost poslom sa procesom vantelesne oplodnje u koji se upustila sa svojim suprugom.
Rediteljski duo koji čine Kristina Grozeva i Petar Valchanov već iza sebe ima solidno ostvarenje The Lesson (u kome je Gosheva također bila odlična), ali sa Glory njihov "rumunski miks" biva skoro do perfekcije usavršen veštom kombinacijom satire i cinizma, humora i tragedije, mikro-detalja i makro-slike, ljudskog i neljudskog.
Glory neverovatno jednostavno komplikuje svoju priču i pokazuje putanju koja sitne neljudskosti dovodi do državnih (zlo)dela i kako se to potom obija (sudeći po poslednjoj sceni filma i bukvalno) svima o glavu. Glory je, sasvim u duhu "rumunskog filma" maestralna scenaristička zavrzlama koja vešto (prvo)plasiranim motivima vrlo prirodno i spontano razigrava svoju dramu, podjednako silom karaktera svojih junaka, koliko i prethodno odigranim koracima. Samo je život ovoliko samouveren u vođenju priče.
Ali, mnogo bitnije od svega, ta i takva Bugarska je tu u komšiluku, baš kao i u Rumunija, baš koliko i u našem, državnom, srcu. Neoprostivo je koliko smo nemoćni i, možda je, u kontekstu iskazane suptilnosti za humor i priču, jedina mana ovog filma njegov "udarnički" kraj, koji iako opravdan i duhovit, malo više deluje kao nerealan poziv "masi". Ovih dana, dok nam korona ore drumove života i planova, zgodno je da se podsetimo kakav "uobičajeni" život smo ostavili za sobom. I za našu decu.
SELEKTAH: 9minus/10
Volim te.
ReplyDeleteDino
neko mora.
DeleteA evo došao do pedeset i pete minute Lekcije. Bolji šesnaest puta. Valjda ga nece na kraju ukakati. Šta je ovo, Tito dragi!
Delete