Pete Davidson intervention... recimo.
Judd Apatow je tokom svoje karijere svoje scenarističko-rediteljske radove vezao za premijerni plasman ili re-plasman (kao u slučaju Adama Sandlera u Funny People ili Amy Schumer u Trainwreck) mnogih komičara koji su zahvaljujući njegovoj pomoći ili angažmanu postali velika imena- Seth Rogen, Jason Segel, Steve Carell, Lena Dunham, Jonah Hill, Emma Stone, Bill Hader... Otuda ne treba da čudi što je sada nešto slično pokušano sa Petom Davidsonom, "grandž-milenijalsom" Saturday Night Live-a... recimo.
Pete Davidson vam je možda poznat kao bivši momak Ariane Grande. Možda ste uživali u njegovim doprinosima SNL skečevima, a možda ste ga, kao i ja, upoznali na roustu Justina Biebera, kojom prilikom ste možda, kao i ja, prvi put čuli da je njegov otac stradao kao vatrogasac, pokušavajući da spasi ljude u zapaljenim "Bliznakinjama" tokom NajnIleven terorističkog napada. Ako vam je Pete ostao, slučajno ili namerno, u opsegu vaših interesovanja, ta priča postala je pratilac, a potom i "stoker" svih njegovih javnih nastupa i neka vrsta meta-podsmeha kojoj je Scott (Pete u filmu) izložen zbog toga, zapravo reprezentuje stepen javne potrošenosti te priče i njene potpune nezabavnosti, čak ni u najneukusnijim vicevima. Pete je u međuvremenu, barem tako glasine kažu, malo hteo da se ubije, izdržao neke nervne slomove, lečio se o milosrđem SNL glavešina i postao neka vrsta manekena za posrnulog milenijalsa (u međuvremenu sam ovo počeo da pišem malim slovom).
Apatow, sem kad nekolegijalno ne pljuje Louisa CK-a i Woody-ja Allena, važi za relativno empatičnog i dobronamernog lika. I to mi se čini kao jedini razlog zašto se prihvatio toga da ovu istrošenu priču pokuša da izanimira u svoj novi film.
Nije uspeo.
The King Of Staten Island, sad kad znate sve što sam vam rekao, funkcioniše kao vrlo biografska priča Peta Davidsona koji nam pokazuje kako ga je "malo ljudskosti" spaslo od potonuća u depresijom izazvano neodrastanje i ostajanje idiotom (da li sam bolje i medicinskije mogao ovo da forumulišem?). Pete igra Scotta (kako se zvao njegov otac) koji živi sa majkom i sestrom (koju igra Aptowa starija kćer Maude, a mlađu smo gledali u seriji Love). On je zgubidan, smarač i skoro nepodnošljivo antipatičan i dosadan lik. Kao sleker verzija Šilje... recimo. Kada ga majka izbaci iz kuće, on je prinuđen da (poslednje) utočište pronađe u lokalnoj vatrogasnoj jedinici u kojoj radi majčin bivši ljubavnik, kome je baš Scott tj Pete došao ljubavne glave u vezi s majkom. I to je onaj deo filma gde svaki milenijals gubi razum pred količinom iskazanog razumevanja, uvažavanja, dobrote, ljudskosti (od strane vatrogasaca) koja neminovno rezultira Sottovim duhovnim preporodom, koji, konsekventno, reguliše i sve sporne momente njegovog praktičnog života. Kraj filma.
The King of Staten Island je (jedino?) interesantan kao reprezentativan primer "milenijalske komedije" koja nas sve više čeka u budućnosti, dobronamerne, ali benigne, poučne, inkluzivne, bez nekih naročito duhovitih šala, a naročito ne na tuđi račun. Apatow je do perfekcije uskladio svoje poznije (roditeljsko) doba, benevolentno životno iskustvo sa praktično nikakvim sadržajem mlade, milenijalske generacije, koja sem mistifikacije i demistifikacije svojih njanjavih i vapajnih htenja bukvalno nema šta drugo da kaže. The King Of Staten Island, a ime je odlično odabrano, je "me! me! me!" komedija o junaku toliko nekomično obuzetim sobom da svi drugi s pravom uglavnom beže od njega. Čak i rođena majka. Ako je smrt duha ikada bila oličena u nekoj generaciji, to su milenijalsi a la Pete Davidson, koji život vide kao priliku da se (svi) drugi bave njima, a nepravdu kao svaki pojedinačni slučaj kada se to nije desilo.
Lifetimeovski beživotno i prijatno neprijatno. Ostaje nada da će mlađa Apatowova kći uspeti da pokaže srednji klitoris svojim umetničkim doprinosom.
SELEKTAH: 4minus/10
Judd Apatow je tokom svoje karijere svoje scenarističko-rediteljske radove vezao za premijerni plasman ili re-plasman (kao u slučaju Adama Sandlera u Funny People ili Amy Schumer u Trainwreck) mnogih komičara koji su zahvaljujući njegovoj pomoći ili angažmanu postali velika imena- Seth Rogen, Jason Segel, Steve Carell, Lena Dunham, Jonah Hill, Emma Stone, Bill Hader... Otuda ne treba da čudi što je sada nešto slično pokušano sa Petom Davidsonom, "grandž-milenijalsom" Saturday Night Live-a... recimo.
Pete Davidson vam je možda poznat kao bivši momak Ariane Grande. Možda ste uživali u njegovim doprinosima SNL skečevima, a možda ste ga, kao i ja, upoznali na roustu Justina Biebera, kojom prilikom ste možda, kao i ja, prvi put čuli da je njegov otac stradao kao vatrogasac, pokušavajući da spasi ljude u zapaljenim "Bliznakinjama" tokom NajnIleven terorističkog napada. Ako vam je Pete ostao, slučajno ili namerno, u opsegu vaših interesovanja, ta priča postala je pratilac, a potom i "stoker" svih njegovih javnih nastupa i neka vrsta meta-podsmeha kojoj je Scott (Pete u filmu) izložen zbog toga, zapravo reprezentuje stepen javne potrošenosti te priče i njene potpune nezabavnosti, čak ni u najneukusnijim vicevima. Pete je u međuvremenu, barem tako glasine kažu, malo hteo da se ubije, izdržao neke nervne slomove, lečio se o milosrđem SNL glavešina i postao neka vrsta manekena za posrnulog milenijalsa (u međuvremenu sam ovo počeo da pišem malim slovom).
Apatow, sem kad nekolegijalno ne pljuje Louisa CK-a i Woody-ja Allena, važi za relativno empatičnog i dobronamernog lika. I to mi se čini kao jedini razlog zašto se prihvatio toga da ovu istrošenu priču pokuša da izanimira u svoj novi film.
Nije uspeo.
The King Of Staten Island, sad kad znate sve što sam vam rekao, funkcioniše kao vrlo biografska priča Peta Davidsona koji nam pokazuje kako ga je "malo ljudskosti" spaslo od potonuća u depresijom izazvano neodrastanje i ostajanje idiotom (da li sam bolje i medicinskije mogao ovo da forumulišem?). Pete igra Scotta (kako se zvao njegov otac) koji živi sa majkom i sestrom (koju igra Aptowa starija kćer Maude, a mlađu smo gledali u seriji Love). On je zgubidan, smarač i skoro nepodnošljivo antipatičan i dosadan lik. Kao sleker verzija Šilje... recimo. Kada ga majka izbaci iz kuće, on je prinuđen da (poslednje) utočište pronađe u lokalnoj vatrogasnoj jedinici u kojoj radi majčin bivši ljubavnik, kome je baš Scott tj Pete došao ljubavne glave u vezi s majkom. I to je onaj deo filma gde svaki milenijals gubi razum pred količinom iskazanog razumevanja, uvažavanja, dobrote, ljudskosti (od strane vatrogasaca) koja neminovno rezultira Sottovim duhovnim preporodom, koji, konsekventno, reguliše i sve sporne momente njegovog praktičnog života. Kraj filma.
The King of Staten Island je (jedino?) interesantan kao reprezentativan primer "milenijalske komedije" koja nas sve više čeka u budućnosti, dobronamerne, ali benigne, poučne, inkluzivne, bez nekih naročito duhovitih šala, a naročito ne na tuđi račun. Apatow je do perfekcije uskladio svoje poznije (roditeljsko) doba, benevolentno životno iskustvo sa praktično nikakvim sadržajem mlade, milenijalske generacije, koja sem mistifikacije i demistifikacije svojih njanjavih i vapajnih htenja bukvalno nema šta drugo da kaže. The King Of Staten Island, a ime je odlično odabrano, je "me! me! me!" komedija o junaku toliko nekomično obuzetim sobom da svi drugi s pravom uglavnom beže od njega. Čak i rođena majka. Ako je smrt duha ikada bila oličena u nekoj generaciji, to su milenijalsi a la Pete Davidson, koji život vide kao priliku da se (svi) drugi bave njima, a nepravdu kao svaki pojedinačni slučaj kada se to nije desilo.
Lifetimeovski beživotno i prijatno neprijatno. Ostaje nada da će mlađa Apatowova kći uspeti da pokaže srednji klitoris svojim umetničkim doprinosom.
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment