Gruzijski gej, ali to je najmanje bitno
Mislim da nema nekih posebnih razloga da se pozabavite ovim filmom uprkos njegovom nespornom LGBTQ(ETC) angažmanu. Hardkor seksa nema, romansa je tek na momente dovoljno intimna da bude zanimljiva voajeristički, ali Levan Akin nije imao posebno originalnu priču da podeli sa nama. Inače, ovog Šveđanina, na radu u Gruziji, sam vam predstavio prvi put kroz film The Circle s tim što je tada njegov angažman, pardon, interesovanje bilo na "ženskoj strani".
U And Then We Danced pratimo perspektivnog igrača Meraba u nekom gruzijskom nacionalnom KUD-u, koji se zaljubi u kolegu, ima kratku romansu sa njim, ali onda se stvar izjalovi... Tvrdi, "muški" ples koji forsira "stara garda" služi kao metafora sredine tradicionalistički neraspoložene da grinlajtuje (morao sam!...) nove trendove i nove orijentacije. Sve ostalo su slike tamošnjeg folklora i klišei zbog kojih bi Godard zabranio Akinu da priđe kameri.
Međutim, And Then We Danced je zanimljiv, pa čak i Aleksandru Vučiću (o, gospodaru, čuješ li moj zov?), zbog prilično neverovatne slike jedne relativno demokratske?/moderne?/anti-ruske? zemlje.
Naime, u filmu ima jedna scena u kojoj nam Merabova drugarica priča da joj je tetka iz Londona donela cigarete (!!!), "neke fensi", i taj momenat uopšte nije tretiran kao nostalgični retro za vremenom kada je Gruziji Jugoslavija bila "zapad". Ne, tamo su "pljuge iz Londona" i dalje fešta, "dok sirota Gruzija puši cigarete koje Evropljani neće", kako nam kažu. Možda su Srbići, ipak, malo razmaženi.
Druga fascinantna stvar jeste (prikazana, ne znam da li je tamo zaista ovako) stvarnost u kojoj etno kultura zauzima možda ne toliko velik, koliko živ momenat u životima mladih i starijih. Iako je ovo Tbilisi, dakle "glavni grad", plesanje u KUD-u je respektabilna aktivnost progresivnih mladih. Narodno plesanje je nešto čemu su ovi skloni na ulici, kao crnci brejkdensu (onomad). Na familijarnim okupljanjima nije čudno da ekipa zapeva (neko vrlo emotivno poliglasje) i da mladi utihnu i istope se. Čini mi se da je Akin želeo da pokaže da mladi imaju dosta razumevanja i strasti za tradiciju, uprkos svojim "sklonostima", ali da "tradicija" nema razumevanja za njih. Možda u tom grmu leži i srpski problem "Guča VS Exit". Meni je svakako glupo da budem glasan/glasniji zagovornik srpske izvorne kulture, jer istu slabo promovišem i konzumiram. Ali spreman sam da priznam da i ne znam šta propuštam i da bih voleo da moja deca imaju više prigodnih i prilagođenih prilika da je osete i da bez prisile shvate šta ista može da im kaže o njihovim životima ili kako može da ih ulepša. Jer Kosovo je izgubljeno zato što nas dovoljno nije ostalo u kolu.
SELEKTAH: 2/10
Mislim da nema nekih posebnih razloga da se pozabavite ovim filmom uprkos njegovom nespornom LGBTQ(ETC) angažmanu. Hardkor seksa nema, romansa je tek na momente dovoljno intimna da bude zanimljiva voajeristički, ali Levan Akin nije imao posebno originalnu priču da podeli sa nama. Inače, ovog Šveđanina, na radu u Gruziji, sam vam predstavio prvi put kroz film The Circle s tim što je tada njegov angažman, pardon, interesovanje bilo na "ženskoj strani".
U And Then We Danced pratimo perspektivnog igrača Meraba u nekom gruzijskom nacionalnom KUD-u, koji se zaljubi u kolegu, ima kratku romansu sa njim, ali onda se stvar izjalovi... Tvrdi, "muški" ples koji forsira "stara garda" služi kao metafora sredine tradicionalistički neraspoložene da grinlajtuje (morao sam!...) nove trendove i nove orijentacije. Sve ostalo su slike tamošnjeg folklora i klišei zbog kojih bi Godard zabranio Akinu da priđe kameri.
Međutim, And Then We Danced je zanimljiv, pa čak i Aleksandru Vučiću (o, gospodaru, čuješ li moj zov?), zbog prilično neverovatne slike jedne relativno demokratske?/moderne?/anti-ruske? zemlje.
Naime, u filmu ima jedna scena u kojoj nam Merabova drugarica priča da joj je tetka iz Londona donela cigarete (!!!), "neke fensi", i taj momenat uopšte nije tretiran kao nostalgični retro za vremenom kada je Gruziji Jugoslavija bila "zapad". Ne, tamo su "pljuge iz Londona" i dalje fešta, "dok sirota Gruzija puši cigarete koje Evropljani neće", kako nam kažu. Možda su Srbići, ipak, malo razmaženi.
Druga fascinantna stvar jeste (prikazana, ne znam da li je tamo zaista ovako) stvarnost u kojoj etno kultura zauzima možda ne toliko velik, koliko živ momenat u životima mladih i starijih. Iako je ovo Tbilisi, dakle "glavni grad", plesanje u KUD-u je respektabilna aktivnost progresivnih mladih. Narodno plesanje je nešto čemu su ovi skloni na ulici, kao crnci brejkdensu (onomad). Na familijarnim okupljanjima nije čudno da ekipa zapeva (neko vrlo emotivno poliglasje) i da mladi utihnu i istope se. Čini mi se da je Akin želeo da pokaže da mladi imaju dosta razumevanja i strasti za tradiciju, uprkos svojim "sklonostima", ali da "tradicija" nema razumevanja za njih. Možda u tom grmu leži i srpski problem "Guča VS Exit". Meni je svakako glupo da budem glasan/glasniji zagovornik srpske izvorne kulture, jer istu slabo promovišem i konzumiram. Ali spreman sam da priznam da i ne znam šta propuštam i da bih voleo da moja deca imaju više prigodnih i prilagođenih prilika da je osete i da bez prisile shvate šta ista može da im kaže o njihovim životima ili kako može da ih ulepša. Jer Kosovo je izgubljeno zato što nas dovoljno nije ostalo u kolu.
SELEKTAH: 2/10
Nije ((samo) zato) izgubljeno, nije baš da Lipa Dua i mOra R/rita furaju šotu...
ReplyDeleteAko me sećanje četvorogodišnjaka dobro služi, pola meleona Gazimeštana jeste se uhvatilo u kolo, i niko nije priznao Kosovo kad se prvi put osamostalilo; ali, nešto se desilo, neki prištinski geto nalik na varšavski, i eto računa s kamatom.
/kakvi smo mi nemci, takav nam i geto/
Delete