Gervais u dobro re-organizovanom setu svojih talenata
Za vas koji ne znate (IMA LI TAKVIH?!), David Brent je bio čudesni glavni junak sitkoma The Office (UK), dežmekasti, druželjubivi šef u nekakvoj korporacijici koja se bavila proizvodnjom (ili prodajom?) papira. Igrao ga je Ricky Gervais, koji je kroz ovaj mockumentary utemeljio i sam žanr, ali i junaka koji se skoro neprekidno (i nesvesno) davi u neprijatnim situacijama, uvek u nezajažljivom pokušaju da se dopadne.
To je sve bilo daleke 2001.
U međuvremenu su čak i Finci napravili svoj rimejk iste, a Gervais je izrastao u stendap kralja sa nekoliko različito uspešnih (i smešnih) serija.
Ne znam zašto se baš 2016. učinila kao zgodna da se David Brent oživi i potera na put, ni manje ni više nego, rokenrol turneje. Koju sam finansira, novcem koji je namenio za svoju penziju.
I to vam je manje više sadržaj ovog filma.
Imamo početak na kome saznajemo da Brent sada radi kao prodavac u drugoj kompaniji, i više nije šef (ni odeljenja), sa daleko manje prijateljski raspoloženim kolegama. Dok je on sam nepromenjen.
Imamo očekivano melanholičan rastanak sa zaposlenima pre Brentovog odlaska na odmor odn. turneju.
Imamo turneju koja je serija progresivnih blamova koji svaki rokenrol kliše izvrću u priliku u kojoj Brent, svojim postupcima, završava kao poniženo biće.
Imamo netrijumfalan povratak na posao i utešnu naznaku da Brenta, ipak, čekaju emotivno ispunjeniji dani.
Nema ničega neočekivanog. Sem povremene Brentove tj Gervaisove auto-jetkosti na tvrdoglavost ljudske neraspoloženosti za empatiju i Brentovo nepodnošljivo, ali, ipak, duboko humano, nesnalaženje "s drugim ljudima".
Gervais se očekivano dobro oseća u Brentovoj koži i sa njim deli neke poglede na svet (u Brentovim predugim obraćanjima publici pre svake pesme mogu se videti parčići Gervaisovih stendapa), ali i dalje nesputano gura ovoga u situacije koja su očigledna i svirepa socijalna poniženja.
Prijatno iznenađenje je i Gervaisovo pevanje kao i set izvedenih songova koji su svi od reda kombinacija dobrih namera i katastrofalnih (ali pevljivih) egzekucija, pa tako imamo pesme o stradanju Indijanaca, pesme u čast ljudi sa posebnim potrebama, idiotske pokušaje inkluzivnosti kroz koketiranja s regeom i hip hopom...
Gervais je možda predosledan u tome da ljudi unisono drže Brenta "na ignore" i da su uglavnom u toplo-hladnim raspoloženjima za njega, što na momente razbija realističnost prosedea i gura ga "izveštačenosti" sitkoma ili slepstika. S druge strane, da nije tako ne bismo u ovoj meri omastili brk smejanjem.
Od Stephena Merchanta ni traga, ni glasa.
SELEKTAH: 8plusplus/10
Za vas koji ne znate (IMA LI TAKVIH?!), David Brent je bio čudesni glavni junak sitkoma The Office (UK), dežmekasti, druželjubivi šef u nekakvoj korporacijici koja se bavila proizvodnjom (ili prodajom?) papira. Igrao ga je Ricky Gervais, koji je kroz ovaj mockumentary utemeljio i sam žanr, ali i junaka koji se skoro neprekidno (i nesvesno) davi u neprijatnim situacijama, uvek u nezajažljivom pokušaju da se dopadne.
To je sve bilo daleke 2001.
U međuvremenu su čak i Finci napravili svoj rimejk iste, a Gervais je izrastao u stendap kralja sa nekoliko različito uspešnih (i smešnih) serija.
Ne znam zašto se baš 2016. učinila kao zgodna da se David Brent oživi i potera na put, ni manje ni više nego, rokenrol turneje. Koju sam finansira, novcem koji je namenio za svoju penziju.
I to vam je manje više sadržaj ovog filma.
Imamo početak na kome saznajemo da Brent sada radi kao prodavac u drugoj kompaniji, i više nije šef (ni odeljenja), sa daleko manje prijateljski raspoloženim kolegama. Dok je on sam nepromenjen.
Imamo očekivano melanholičan rastanak sa zaposlenima pre Brentovog odlaska na odmor odn. turneju.
Imamo turneju koja je serija progresivnih blamova koji svaki rokenrol kliše izvrću u priliku u kojoj Brent, svojim postupcima, završava kao poniženo biće.
Imamo netrijumfalan povratak na posao i utešnu naznaku da Brenta, ipak, čekaju emotivno ispunjeniji dani.
Nema ničega neočekivanog. Sem povremene Brentove tj Gervaisove auto-jetkosti na tvrdoglavost ljudske neraspoloženosti za empatiju i Brentovo nepodnošljivo, ali, ipak, duboko humano, nesnalaženje "s drugim ljudima".
Gervais se očekivano dobro oseća u Brentovoj koži i sa njim deli neke poglede na svet (u Brentovim predugim obraćanjima publici pre svake pesme mogu se videti parčići Gervaisovih stendapa), ali i dalje nesputano gura ovoga u situacije koja su očigledna i svirepa socijalna poniženja.
Prijatno iznenađenje je i Gervaisovo pevanje kao i set izvedenih songova koji su svi od reda kombinacija dobrih namera i katastrofalnih (ali pevljivih) egzekucija, pa tako imamo pesme o stradanju Indijanaca, pesme u čast ljudi sa posebnim potrebama, idiotske pokušaje inkluzivnosti kroz koketiranja s regeom i hip hopom...
Gervais je možda predosledan u tome da ljudi unisono drže Brenta "na ignore" i da su uglavnom u toplo-hladnim raspoloženjima za njega, što na momente razbija realističnost prosedea i gura ga "izveštačenosti" sitkoma ili slepstika. S druge strane, da nije tako ne bismo u ovoj meri omastili brk smejanjem.
Od Stephena Merchanta ni traga, ni glasa.
SELEKTAH: 8plusplus/10
Gledao pre neki dan, sit sam se ismejao
ReplyDelete