Mogao je ovo biti Cronenberg među biljkama
Little Joe je priča o naučnici koja je uzgojila cvet koji ispušta miris koji nas čini srećnim. Zapravo ispušta neki miris koji aktivira neki hormon koji čini da se osećamo kao da smo ponovo u sigurnom i voljenom majčinom naručju. Sve što ta biljka traži jeste da je mazimo i pazimo i da joj povremeno pričamo. Zauzvrat ona nas čini možda malčice više zombijastim nego što bi želeli i ja bih rekao da se autorka filma, Jessica Hausner, pita da li je to ok, kao i da njen film svojim krajem to sugeriše. A ne da je elipsasto otškrinuo vrata badi-snečers apokalipsi, što vam se također legitimno može učiniti.
Reći da je sloboda precenjena je dosta neoprezno. Pa, ipak, kad sam jednom u emisiji Jima Jefferiesa gledao kako mladi Singapurci (svi oko 20 god) razmišljaju na temu ograničenih i supervizovanih sloboda svoje (malecne) zemlje zarad ponuđene sigurnosti i zajedništva, skoro svi oni (možda "teledirigovano") su se složili da je umereno limitiranje slobode zarad "zdravog" i zaštićenog društva dobra trampa.
Voleo bih da probam, pa da odlučim.
U filmu Little Joe deluje da se sav problem vodi oko toga da li smanjenjem slobode išta gubimo ako dobijamo ljude koji naoko deluju srećnije i zadovoljnije nego pre, spremniji su da donose prekretne odluke i da ih potom vode ka njihovom pozitivnom ishodu. Ali, u isto vreme, oni su "diktatorski" spremni da i činjenjem zločina zaštite taj proces i iz njega udalje oni koji mu se opiru.
Sve rečeno ispričano nam je kroz skoro romkomičan zaplet o razvedenoj naučnici čiji život čine posao i njen sin. Iako je njen kolega zaljubljen u nju, i čak i njen sin misli da bi oni bili dobar par, ona se opire tome. Kada kući donese cvet koji ljude čini srećnim, promene prvo utiču na njenog sina, koji nalazi devojku relativno brzo, a zatim donosi odluku da se preseli kod oca. Sve ovo kod nje samo pojačava anksioznost i osećaj da cveće ima malo više kontrole nad ljudima nego što bi trebalo i ona više nije sigurna da treba da cveta hiljadu cvetova...
Nažalost, Hausnerova pokušava da film drži u formi nekog apstrkatnijeg trilera, nečemu gde bi Peter Strickland izbriljirao, sa podosta praznog hoda i obezličenog dijaloga, što uz vrlo zanimljive i retro sci-fi pokrete kamere kreira zanimljivu atmosferu, ali ne nudi mnogo više od toga. S druge strane, možda je nerealno očekivati veću akciju u filmu gde je cveće zlikovac.
SELEKTAH: 5plus/10
Little Joe je priča o naučnici koja je uzgojila cvet koji ispušta miris koji nas čini srećnim. Zapravo ispušta neki miris koji aktivira neki hormon koji čini da se osećamo kao da smo ponovo u sigurnom i voljenom majčinom naručju. Sve što ta biljka traži jeste da je mazimo i pazimo i da joj povremeno pričamo. Zauzvrat ona nas čini možda malčice više zombijastim nego što bi želeli i ja bih rekao da se autorka filma, Jessica Hausner, pita da li je to ok, kao i da njen film svojim krajem to sugeriše. A ne da je elipsasto otškrinuo vrata badi-snečers apokalipsi, što vam se također legitimno može učiniti.
Reći da je sloboda precenjena je dosta neoprezno. Pa, ipak, kad sam jednom u emisiji Jima Jefferiesa gledao kako mladi Singapurci (svi oko 20 god) razmišljaju na temu ograničenih i supervizovanih sloboda svoje (malecne) zemlje zarad ponuđene sigurnosti i zajedništva, skoro svi oni (možda "teledirigovano") su se složili da je umereno limitiranje slobode zarad "zdravog" i zaštićenog društva dobra trampa.
Voleo bih da probam, pa da odlučim.
U filmu Little Joe deluje da se sav problem vodi oko toga da li smanjenjem slobode išta gubimo ako dobijamo ljude koji naoko deluju srećnije i zadovoljnije nego pre, spremniji su da donose prekretne odluke i da ih potom vode ka njihovom pozitivnom ishodu. Ali, u isto vreme, oni su "diktatorski" spremni da i činjenjem zločina zaštite taj proces i iz njega udalje oni koji mu se opiru.
Sve rečeno ispričano nam je kroz skoro romkomičan zaplet o razvedenoj naučnici čiji život čine posao i njen sin. Iako je njen kolega zaljubljen u nju, i čak i njen sin misli da bi oni bili dobar par, ona se opire tome. Kada kući donese cvet koji ljude čini srećnim, promene prvo utiču na njenog sina, koji nalazi devojku relativno brzo, a zatim donosi odluku da se preseli kod oca. Sve ovo kod nje samo pojačava anksioznost i osećaj da cveće ima malo više kontrole nad ljudima nego što bi trebalo i ona više nije sigurna da treba da cveta hiljadu cvetova...
Nažalost, Hausnerova pokušava da film drži u formi nekog apstrkatnijeg trilera, nečemu gde bi Peter Strickland izbriljirao, sa podosta praznog hoda i obezličenog dijaloga, što uz vrlo zanimljive i retro sci-fi pokrete kamere kreira zanimljivu atmosferu, ali ne nudi mnogo više od toga. S druge strane, možda je nerealno očekivati veću akciju u filmu gde je cveće zlikovac.
SELEKTAH: 5plus/10
No comments:
Post a Comment