Jiabiangou je bio kazneno-popravi kamp na severu Kine, poput ruskog "Sibira", u koji je Mao poslao koznakoliko ljudi tokom 50-tih i 60-tih godina prošlog veka na doradu njihove percepcije "diktature proleterijata"
O ovom problemu, Bing Wang je osam godina kasnije snimio i osmočasovni dokumentarac Dead Souls, o kome ću vam, nadam se, uskoro pisati.
Iako se radnja filma odvija u pomenutim šezdesetim, Wang ga snima kao dokumentarno-realistički film, "iz ruke", koji beleži nešto što se dešavalo pre samo par nedelja. Razloga i objašnjenja tome ima dosta. S jedne strane, The Ditch je u dvadeset godina dugoj karijeri Bing Wanga jedini igrani film i sasvim je očekivano da se on materijalom pozabavio tek malo drugačije nego što bi da je čist dokumentarac. U tom smislu, film je lišen nekakvog "istorijskog" konteksta i poetičnosti. On je daleko neposredniji. Planirano ili neplanirano, Wang je, bez želje da ga sada ovde potkazujem, ovim stilom materijalu legitimno nametnuo neku "prezentnost" tj ostavio je mogućnost da surovi, diktatorski režim i dalje obitava kao mentalna pošast u životima Kineza upravljajući i ruinirajući njihove živote po svojoj volji. Baš kao što je živ, i verovatno nepromenjen, predeo pustinje Gobi gde je smešten kamp, tako bolno leluja i ideja da tamo, ili negde drugde, danas neki drugi Kinezi stradaju zbog svojih ubeđenja.
A stradanja, dočarana i naslućenja u ovom filmu, bila su jeziva. Posrnuli Kinezi dovlačeni su hiljadama kilometara daleko od svojih domova u kamp koji je u suštini kamena pustara sa iskopanim zemunicama u kojima su kažnjenici spavali pod teškim i iscepanim jorganima, koji su potom postajali njihovi kovčezi, u koje bi urolali njihove leševe i sahranili ih malo dalje. Ljudi nisu imali šta da rade, pa su kao nešto kopali, dok nije nestalo hrane, a onda su u duhu socijalizma zamoljeni da miruju u svojim zemunicama i ne troše energiju. Ima jedna scena u kojoj jedan Kinez puzi i povraća, a onda drugi ispuzi iz neke zemunice, kao zmijoliki oblik života i stigne do povraćke ovog i... treba li da vam nastavim?
Wang je svoj film koncpirao kao zbirku užasa provučenu kroz sudbine par junaka čija imena i prilike ne-azijski gledalac možda neće uspeti ni da razlikuje. Ekipa glumaca ili naturščika koju je imao na raspolaganju je vrhunska i autentičnosti ništa ne manjka u njihovom svakodnevnom stradanju. Možda tek kada iz grada dođe supruga jednog od njih, u posetu, i kada Wang mora da osmisli dramskiju scenu, film počinje da šepa u histeričnoj melodrami i deluje usiljenije nego do tada, ali i tada težina stradanja isteruje sve mane umetnosti.
U nekom trenutku pomislio sam koliko je strašno, a istorija je ljudskom rodu pružila bezbrojne prilike za takve ishode i iskustva, zaslužiti rođenje u ovom našem beskrajnom kosmosu, na ovoj našoj jedinstvenoj planeti i dobiti priliku za životom, za čudesnim stvarima koje on pruža, i onda tuđom silom biti prinuđen da isti svedete na višegodišnje muke čiji je jedini cilj preživljavanje, samo da biste se opet vratili nečemu što ni pre toga nije bilo život, nego limitirana namena vaše egzistencije. Možemo da mislimo šta hoćemo o zatrovanoj zapadnoj Evropi ili ovoj, našoj, "Evropi u tragovima", ali ja nikada ne bih menjao priliku da tu i sada odživim svoje, umesto negde tamo, na Istoku, međ brojnim diktaturama koje na raznorazne načine tvrde da je kod njih bolje. Ova prividna sloboda je, ipak, nešto podnošljivija.
SELEKTAH: 8minus/10
O ovom problemu, Bing Wang je osam godina kasnije snimio i osmočasovni dokumentarac Dead Souls, o kome ću vam, nadam se, uskoro pisati.
Iako se radnja filma odvija u pomenutim šezdesetim, Wang ga snima kao dokumentarno-realistički film, "iz ruke", koji beleži nešto što se dešavalo pre samo par nedelja. Razloga i objašnjenja tome ima dosta. S jedne strane, The Ditch je u dvadeset godina dugoj karijeri Bing Wanga jedini igrani film i sasvim je očekivano da se on materijalom pozabavio tek malo drugačije nego što bi da je čist dokumentarac. U tom smislu, film je lišen nekakvog "istorijskog" konteksta i poetičnosti. On je daleko neposredniji. Planirano ili neplanirano, Wang je, bez želje da ga sada ovde potkazujem, ovim stilom materijalu legitimno nametnuo neku "prezentnost" tj ostavio je mogućnost da surovi, diktatorski režim i dalje obitava kao mentalna pošast u životima Kineza upravljajući i ruinirajući njihove živote po svojoj volji. Baš kao što je živ, i verovatno nepromenjen, predeo pustinje Gobi gde je smešten kamp, tako bolno leluja i ideja da tamo, ili negde drugde, danas neki drugi Kinezi stradaju zbog svojih ubeđenja.
A stradanja, dočarana i naslućenja u ovom filmu, bila su jeziva. Posrnuli Kinezi dovlačeni su hiljadama kilometara daleko od svojih domova u kamp koji je u suštini kamena pustara sa iskopanim zemunicama u kojima su kažnjenici spavali pod teškim i iscepanim jorganima, koji su potom postajali njihovi kovčezi, u koje bi urolali njihove leševe i sahranili ih malo dalje. Ljudi nisu imali šta da rade, pa su kao nešto kopali, dok nije nestalo hrane, a onda su u duhu socijalizma zamoljeni da miruju u svojim zemunicama i ne troše energiju. Ima jedna scena u kojoj jedan Kinez puzi i povraća, a onda drugi ispuzi iz neke zemunice, kao zmijoliki oblik života i stigne do povraćke ovog i... treba li da vam nastavim?
Wang je svoj film koncpirao kao zbirku užasa provučenu kroz sudbine par junaka čija imena i prilike ne-azijski gledalac možda neće uspeti ni da razlikuje. Ekipa glumaca ili naturščika koju je imao na raspolaganju je vrhunska i autentičnosti ništa ne manjka u njihovom svakodnevnom stradanju. Možda tek kada iz grada dođe supruga jednog od njih, u posetu, i kada Wang mora da osmisli dramskiju scenu, film počinje da šepa u histeričnoj melodrami i deluje usiljenije nego do tada, ali i tada težina stradanja isteruje sve mane umetnosti.
U nekom trenutku pomislio sam koliko je strašno, a istorija je ljudskom rodu pružila bezbrojne prilike za takve ishode i iskustva, zaslužiti rođenje u ovom našem beskrajnom kosmosu, na ovoj našoj jedinstvenoj planeti i dobiti priliku za životom, za čudesnim stvarima koje on pruža, i onda tuđom silom biti prinuđen da isti svedete na višegodišnje muke čiji je jedini cilj preživljavanje, samo da biste se opet vratili nečemu što ni pre toga nije bilo život, nego limitirana namena vaše egzistencije. Možemo da mislimo šta hoćemo o zatrovanoj zapadnoj Evropi ili ovoj, našoj, "Evropi u tragovima", ali ja nikada ne bih menjao priliku da tu i sada odživim svoje, umesto negde tamo, na Istoku, međ brojnim diktaturama koje na raznorazne načine tvrde da je kod njih bolje. Ova prividna sloboda je, ipak, nešto podnošljivija.
SELEKTAH: 8minus/10
No comments:
Post a Comment