Kada od restlova filmova koje si snimala za sebe i druge napraviš film koji osvoji 23 nagrade to možda nešto govori i o nama
Kirsten Johnson je realizovala jednostavnu ideju i verovatno na najkorisniji mogući način ubila vreme kod kuće (tokom trudnoće i kasnije, samo nagađam...). Uzela je i pogledala sirove, iskorištene i neiskorištene materijale koje je snimala tokom 25 godina svoje karijere (snimatelja/reportera) i shvatila da uz pametan koncept od svega toga može da se napravi film.
Koncept je pronađen i formulisan kroz naslov- ona je kamera, ona je to što vidi, njen život je to što j je snimljeno; ko je onda ona, ako je kamera njen alter ego itd itd može se diskutovati o tome dugo i uz vino.
Materijali potiču sa raznih snimanja, između ostalog i za dokumentarce za Michaela Moore i Lauru Poitras (da vidite da je radila s najvećim zvezdama dokumentarnog filma poslednjih dekada). Ali su, u isto vreme, i razglednica svih mogućih žarišta od devedesetih na ovamo- Bosna (Foča i Sarajevo, "nekad" i 25 godina kasnije), Darfur, Kabul, Jemen, zatim razne lokacije u Americi povezane sa, u ono vreme, poznatim kriminalnim i društveno-uznemirujućim slučajevima... A ima i par intimnih snimaka, njene majke u poznim danima života kada ju je Alchajmer već progutao, kao i njenih blizanaca tokom posete dedi...
Kirsten kolaž kreira u nekom slobodnom toku, tek povremeno povezujući snimke grafički (recimo, naniže nekoliko snimaka u kojima ljudi hodaju), ali uglavnom su to inserti, parčići materijala koji je slučajno sniman, dok je kamera tražila najbolji ugao, koji reflektuju njeno prisustvo u celoj priči (bosanski segment, naročito), dok većma predstavljaju vizuelne trenutke sveta oko nas koji u datom trenutku kuburi s nekom krizom, prikazan kroz prizmu nekih ne toliko direktno vezanih angažmana ljudi koji tu krizu aktivno trpe (gledamo žene u Darfuru kako seku drvo, jer im "Arapi" ne daju u šumu da sakupe grančice za ogrev).
Ništa ovde nema posebno potresno, iako se "bosanski segment" posebno upinje- i kad smo već kod njega, najbizarniji momenat te priče je segment o nekoj muslimanskoj bakutanerki koja je ceo rat, sa svojim unukama, proživela, a da je "niko nije dirao, jer ni ona nikoga nije dirala". Kirstenini fikseri se upinju da od bake iskopaju neku trunčicu sumnje ili naznake eventualnih posledica koje bi usledile ako kaže nešto drugo, ali baka je tvrdoglava (sad bi bilo pametno da naglasim da bi bilo glupo od vas da na osnovu rečenog zaključite da ja time zagovaram neki sud o ratu u Bosni, jer to ne radim, samo kažem da na ovakav momenat nisam do sada naišao u sličnim filmovima).
Simpatično, ali ne mnogo više od toga.
SELEKTAH: 6/10
Kirsten Johnson je realizovala jednostavnu ideju i verovatno na najkorisniji mogući način ubila vreme kod kuće (tokom trudnoće i kasnije, samo nagađam...). Uzela je i pogledala sirove, iskorištene i neiskorištene materijale koje je snimala tokom 25 godina svoje karijere (snimatelja/reportera) i shvatila da uz pametan koncept od svega toga može da se napravi film.
Koncept je pronađen i formulisan kroz naslov- ona je kamera, ona je to što vidi, njen život je to što j je snimljeno; ko je onda ona, ako je kamera njen alter ego itd itd može se diskutovati o tome dugo i uz vino.
Materijali potiču sa raznih snimanja, između ostalog i za dokumentarce za Michaela Moore i Lauru Poitras (da vidite da je radila s najvećim zvezdama dokumentarnog filma poslednjih dekada). Ali su, u isto vreme, i razglednica svih mogućih žarišta od devedesetih na ovamo- Bosna (Foča i Sarajevo, "nekad" i 25 godina kasnije), Darfur, Kabul, Jemen, zatim razne lokacije u Americi povezane sa, u ono vreme, poznatim kriminalnim i društveno-uznemirujućim slučajevima... A ima i par intimnih snimaka, njene majke u poznim danima života kada ju je Alchajmer već progutao, kao i njenih blizanaca tokom posete dedi...
Kirsten kolaž kreira u nekom slobodnom toku, tek povremeno povezujući snimke grafički (recimo, naniže nekoliko snimaka u kojima ljudi hodaju), ali uglavnom su to inserti, parčići materijala koji je slučajno sniman, dok je kamera tražila najbolji ugao, koji reflektuju njeno prisustvo u celoj priči (bosanski segment, naročito), dok većma predstavljaju vizuelne trenutke sveta oko nas koji u datom trenutku kuburi s nekom krizom, prikazan kroz prizmu nekih ne toliko direktno vezanih angažmana ljudi koji tu krizu aktivno trpe (gledamo žene u Darfuru kako seku drvo, jer im "Arapi" ne daju u šumu da sakupe grančice za ogrev).
Ništa ovde nema posebno potresno, iako se "bosanski segment" posebno upinje- i kad smo već kod njega, najbizarniji momenat te priče je segment o nekoj muslimanskoj bakutanerki koja je ceo rat, sa svojim unukama, proživela, a da je "niko nije dirao, jer ni ona nikoga nije dirala". Kirstenini fikseri se upinju da od bake iskopaju neku trunčicu sumnje ili naznake eventualnih posledica koje bi usledile ako kaže nešto drugo, ali baka je tvrdoglava (sad bi bilo pametno da naglasim da bi bilo glupo od vas da na osnovu rečenog zaključite da ja time zagovaram neki sud o ratu u Bosni, jer to ne radim, samo kažem da na ovakav momenat nisam do sada naišao u sličnim filmovima).
Simpatično, ali ne mnogo više od toga.
SELEKTAH: 6/10
No comments:
Post a Comment