TV GONIČ U EGZILU: I MAY DESTROY YOU

Vreme je da pričamo o Mihaeli

 

Let me destroy you first…

Opšteuzev, ne podnosim sadržaje “bazirane na istinitim događajima” ili ličnim iskustvima. Sem ako se ne radi o preživljavanju u nekim prirodno izvanrednim okolnostima gde ni kanibalizam nije odbačen kao naredni korak.

Nečije iskustvo silovanja zanima me samo u slučaju da je žrtvi prijalo.

I pre nego što podrignete od “soušal” zgađenosti nad mojim rečima, zamislite koliko je silovanje predvidljivo kao dramski sadržaj, i u dramaturgiji onoga što će se desiti, a naročito u spektru reakcija koje smo obavezni da pokažemo. Uloge su jasno podeljene na dobre i loše tj negativca i žrtvu. Dok sam “proces”, ako je previše eksploatatorski prikazan, preti da kompromituje moralno bavljenje samim činom. Ostaje eventualni slad ako ima osvete i ako je ona dovoljno sočna. I na sve to imate skoro apsolutnu nedodirljivost autorke kao žrtve koja čini svaku vrstu kritike još jednim neprimerenim dokazom (obično muškog) “nerazumevanja” i koje je samo još jedna potvrda sveta u kome su ovakvi zločini mogući. U novonastalim #meToo vremenima sve rečeno je još zakucanije. Kao Isus na krstu.

Fuk dat.

Michaelu Coel, britansku komičarku, upoznao sam preko njenog prvog ostvarenja, Chewing Gum, o engleskoj skoro-whitetrash žiteljki jednog od tamošnjih novobeogradskih blokova koja iako vrlo pobožna počinje da oseća strasnu i “grešnu” potrebu za seksom. Iako na momente duhovito, sama Coenova bila je dosta diskutabilna prepreka daljem uživanju. Nekako je na svaki način bila napadna.

Ipak, neki “mental note” je napravljen i njeno ime i lik su memorisani kao interesantni, te kada se pojavila njena nova serija, bilo je sasvim prirodno da želim da proverim o čemu se radi.

Nisam imao pojma o čemu je serija, a još manje da je bazirana na ličnom iskustvu. Srećom po Michaelu.

Nakon prve epizode, gledalac izložen teroru “svih mogućih gorućih tema” koje izbijaju čak i iz jebenih treš True Blood-ripofova poput Lovecraft Country, morao je da se naježi na izvesnost još jednog #meToo moralisanja.

Drugim rečima, u prvoj epizodi gledalac ima priliku da vidi kako je s letovanja u Italiji pristigla Arabella nakon noći ekstremnog pijanstva i drogiranja silovana u veceu kafe-kluba u kome je partijala.

I tu opet moram da vas zgrozim. Ali samo iz želje da biste bolje razumeli poziciju iz koje sam potom odgledao seriju do samog kraja. I biraću reči da bih jasnije i opreznije rekao ono što mislim.

Recimo da imate BMW, neki iz serije 7, koji na otvorenom putu može da prebaci i 260km/h, i volite da jurite. I treba da jurite. Ali ako pri toj brzini naletite na traktor koji je namerno želeo da se sudari s vama (i njegova je greška) i teško nastradate, ja neću biti od onih koji će da kaže da bi sve bilo isto i da vi niste jurili.

Jer jeste.

Ali, utešiću vas nebiranim rečima da je sigurno bilo lepo sve to vreme (sve te minute!...) juriti kao vetar. Ili servis Johna Isnera.

Da li razumete šta sam hteo da kažem?

Nakon silovanja, Michaela nas provodi kroz dosta detaljno dočaran i vrlo stilizovano duhovit proces policijskog hendlovanja slučaja i sve deluje kao da će I May Destroy You biti nova, milenijalska verzija dobro poznatog britanskog semi-dokumentarnog bavljenja nečim. Ali to se ne desi.

U nepotrebnih (čak!) dvanaest epizoda, Michaela razvija nekoliko linija priče od kojih nisu sve interesantne, a neke su i sasvim nebitne za stvar/zločin koji ih je pokrenuo.

Meni najinteresantnija je ona koja nam dočarava Arabellu iz svih mogućih uglova. Michaela Coel nije dopustila da njen lik postane prototip “žrtve”, već je, ostaje pitanje da li je to namerno htela ili je tako ispalo, ovu učinila poprilično antipatičnom i iritantnom “milenijalkom” koja svuda traži svoja prava i ima ogromni me!me!me! poriv, i, skoro nula inicijalnog razumevanja za druge i drugačije potražnje.  Sve to čini da, iako se tome opiremo, zločin koji joj se desio možda ne vidimo kao kaznu koju je zaslužila, koliko kao jedan od mogućih, logičnih ishoda života koji je živela. Da je serija išla više u tom smeru i čačkala naš moral i naše sudove na osnovu mišljenja o žrtvi, a ne o zločinu, I May Destroy You je mogao da bude vrhunska i kompleksna istraga jednog tipa zločina koji ovih dana višestruko simboliše ustrojstvo u zapadnom delu sveta.

A neki misle da je u tome i uspela.

Lično, držim da je epizoda Arabellinog samouverenog povratka u Ostiju i potonjeg fundamentalnog nerazumevanja sopstvenog doprinosa ishodu tamo nastale situacije (s bivšim momkom, Italijanom) najzanimljiviji i najrečitiji momenat serije.

Međutim, Michaela je želela da “progovori” o više stvari. Pa se tako, dosta neuverljivo u seriji našlo mesta i za gej silovanje (i potonje istraživanje tog tipa traume), zatim za blago nefer opserviranje flerta i seksa među strejt individuama (u Italiji i Londonu), zatim za Arabellinu “influensersku” karijeru blogerke i spisateljice, pa čak i za još jedno silovanje Arabelle, koje svojom “specifičnošću” više reflektuje post-#meToo promenu percepcije šta se sve (od) danas klasifikuje kao seksualno zlostavljanje.

Iako je gej aspekt serije, naročito u domenu dočaravanja gej trojke, pokupio komplimente, mislim da je lik (Arabellinog prijatelja) Kwamea sateran u jedan kliše “žrtve” i da tu prikazani nivo osetljivosti Balkan (u meni, dobro) ne može ni da razume. Svi aspekti prijateljovanja sa (prijateljicom iz detinjstva) Terry plemenito dočaravaju bitnost ženskog prijateljstva. Ali i u Terry-nom slučaju je napravljen prilično bednjikav pokušaj da se jedno egzotično seksualno iskustvo prikaže kao (još jedna) muška manipulacija. Što se drugog Arabellinog silovanja tiče, stvarno mi je teško da zamislim da tu nismo svi (zar nismo?) osetili neku vrstu crnohumorne grotesknosti u “sudbini tužne Arabelle” koja stvarno nema sreće. Iako je neko, možda, želeo samo da nam (po)kaže da silovanje nije kao udar groma- nešto što se nekad negde javi, već nešto što je daleko češće prisutno. Ali u domenu dramskog uverljivost tog sleda događaja nije baš najbolje kreirana.

I May Destroy You funkcioniše kao neka vrsta sve treznijeg haosa u kome Arabella lagano postaje svesna svih detalja fatalne noći i spoznaje šta joj se i od strane koga desilo. Naspram toga brojni flešbekovi osvetljavaju dinamiku njenog života i nje same i otkrivaju da je čak i u njenoj porodici bilo specifičnog mentalnog zlostavljanja od strane oca koji je napustio porodicu. Proces trežnjenjna nije uvek zanimljiv, razvučen je i, kako rekoh, pun nekih nepotrebnih epizoda od kojih je ona koja se tiče Arabelleine spisateljske karijere najbesmislenija.

Sam kraj je ispao prilično kukavički i u nekoj vrsti “The Affair-aste” ambivalentnosti spram toga šta se stvarno desilo. Michaela ekstremizuje dve verzije ishoda koji treba da (joj) donesu pravdu. I dok je ona prva (militantna) u početku učinila da aplaudiram reskom “buđenju ličnosti”, njen kraj i druga verzija prilično su me razočarale nekim isforsiranim, istaktiziranim i faux-diplomatskim pokazivanjem razumevanja za zločinca (koje nije ništa drugo do njegovo psihološko srozavanje do nivoa koji zaslužuje). Daleko više bih voleo da se Michaela tj Arabella odlučila što joj je činiti (sa zločincem), jer to deluje kao njen najveći problem tokom cele serije.