Per aspera.
Pretpostavljam da se neko negde nadao da će Ad Astra biti kao Close Encounters of the Third Kind, nešto pametno, ali komercijalno, za razmišljanje, ali i gubljenje daha. Verujem da se James Gray, reditelj, nadao da je dobio 90 miliona dolara (i Brada Pitta) da napravi neki svoj Solaris, dakle- nešto pametnije, a nije bitno koliko komercijalno. Brad Pitt je skupio pare i stao pred kameru verujući da će film i njegov autor naći načina da ga učine pametnim i prestižnim. Mi, gledaoci, dobili smo od svega po malo i ničega dovoljnog. Najmanje oni koji su seli da odgledaju "neki novi Armageddon" kome Gray očigledno namiguje pozicionirajući Liv Tyler skoro na isto mesto kao u čuvenom Bay-ovom hitu.
O čemu je Ad Astra teško je reći. Jedna jedina radnja je prilično banalna- astronaut Roy McBride (Pitt) putuje preko Meseca (koji je već otvoren za komercijalna putovanja u "neposrednoj budućnosti" koju film sugeriše) do Marsa, odakle treba da pošalje svom ocu (Tommy Lee Jones) audio-poruku na svemirski brod koji se nalazi negde u blizini Neptuna, a nije nestao kao što se mislilo. Očev brod je poslat van Sunčevog sistema da pronađe "inteligentan život", ali je posada usred nostalgije digla bunu i deluje da ih je McBride Sr. sve pobio. Sve to se poklapa sa nekakvim bujanjem antimaterije na tom mestu koja preti da uništi život na Zemlji, čemu je možda uzročnik sam McBride Sr, ili bi on to mogao da sanira- najiskrenije nisam razumeo, jer je tu negde moj mozak već krenuo da lebdi gubeći gravitaciu u praznom hodu filma...
Ad Astra nema fokus. Film počinje kao Royeva lična o/Odiseja. Međutim, prva polovina filma sa svojim obiljem radnje, putovanja i akcije (naročito na Mesecu) otvara jednu drugu i to vrlo interesantnu temu- a to je da ljudi, kao civilizacija, što dalje da putuju od sebe i svoje kolevke, zapravo ne umeju da napuste sebe i na neko, potencijalno, novo mesto donesu bilo šta sem "još sebe"- pa tako na mesecu već imamo "divlji zapad" u obliku pirata koji operišu van gradova, dok baza na Mesecu izgleda kao tržni centar, i Roy s pravom kaže da bi se njegov otac ispovraćao na to.
Nastavkom putovanja na Mars film izlazi iz svoje žanrovske faze u tipični sci-fi arthaus koji se svodi na uobičajeni kombo minimalizma i autizma scenografije, mizanscena, ponašanja, radnje i u toj fazi jedino je zanimljivo "buđenje" Roy-a kao čoveka, s obzirom da film kontinuirano ovoga prikazuje kao "mašinu" čiji je puls bez obzira na dešavanja uvek isti. Roy, paradoksalno, putujući ka svom ocu stiže do spoznaje očeve ne-humanosti kao paprene cene načinjenih civilizacijskih pomaka. Možda je poenta filma da se Roy nakon toga vraća natrag na Zemlju kao "čovek", a možda se nije ni vratio, nego je sve to zamišljao, jer poslednja scena može i na taj način da se protumači.
Ad Astra, duboko verujem, strada i kod mejnstrim i kod arthaus publike, jer se čini da ni za jednu od njih nije posebno pravljena, a da nije uspela da tu podeljenost svoje postavke na bilo koji način premosti.
SELEKTAH: 5minusminus/10
Pretpostavljam da se neko negde nadao da će Ad Astra biti kao Close Encounters of the Third Kind, nešto pametno, ali komercijalno, za razmišljanje, ali i gubljenje daha. Verujem da se James Gray, reditelj, nadao da je dobio 90 miliona dolara (i Brada Pitta) da napravi neki svoj Solaris, dakle- nešto pametnije, a nije bitno koliko komercijalno. Brad Pitt je skupio pare i stao pred kameru verujući da će film i njegov autor naći načina da ga učine pametnim i prestižnim. Mi, gledaoci, dobili smo od svega po malo i ničega dovoljnog. Najmanje oni koji su seli da odgledaju "neki novi Armageddon" kome Gray očigledno namiguje pozicionirajući Liv Tyler skoro na isto mesto kao u čuvenom Bay-ovom hitu.
O čemu je Ad Astra teško je reći. Jedna jedina radnja je prilično banalna- astronaut Roy McBride (Pitt) putuje preko Meseca (koji je već otvoren za komercijalna putovanja u "neposrednoj budućnosti" koju film sugeriše) do Marsa, odakle treba da pošalje svom ocu (Tommy Lee Jones) audio-poruku na svemirski brod koji se nalazi negde u blizini Neptuna, a nije nestao kao što se mislilo. Očev brod je poslat van Sunčevog sistema da pronađe "inteligentan život", ali je posada usred nostalgije digla bunu i deluje da ih je McBride Sr. sve pobio. Sve to se poklapa sa nekakvim bujanjem antimaterije na tom mestu koja preti da uništi život na Zemlji, čemu je možda uzročnik sam McBride Sr, ili bi on to mogao da sanira- najiskrenije nisam razumeo, jer je tu negde moj mozak već krenuo da lebdi gubeći gravitaciu u praznom hodu filma...
Ad Astra nema fokus. Film počinje kao Royeva lična o/Odiseja. Međutim, prva polovina filma sa svojim obiljem radnje, putovanja i akcije (naročito na Mesecu) otvara jednu drugu i to vrlo interesantnu temu- a to je da ljudi, kao civilizacija, što dalje da putuju od sebe i svoje kolevke, zapravo ne umeju da napuste sebe i na neko, potencijalno, novo mesto donesu bilo šta sem "još sebe"- pa tako na mesecu već imamo "divlji zapad" u obliku pirata koji operišu van gradova, dok baza na Mesecu izgleda kao tržni centar, i Roy s pravom kaže da bi se njegov otac ispovraćao na to.
Nastavkom putovanja na Mars film izlazi iz svoje žanrovske faze u tipični sci-fi arthaus koji se svodi na uobičajeni kombo minimalizma i autizma scenografije, mizanscena, ponašanja, radnje i u toj fazi jedino je zanimljivo "buđenje" Roy-a kao čoveka, s obzirom da film kontinuirano ovoga prikazuje kao "mašinu" čiji je puls bez obzira na dešavanja uvek isti. Roy, paradoksalno, putujući ka svom ocu stiže do spoznaje očeve ne-humanosti kao paprene cene načinjenih civilizacijskih pomaka. Možda je poenta filma da se Roy nakon toga vraća natrag na Zemlju kao "čovek", a možda se nije ni vratio, nego je sve to zamišljao, jer poslednja scena može i na taj način da se protumači.
Ad Astra, duboko verujem, strada i kod mejnstrim i kod arthaus publike, jer se čini da ni za jednu od njih nije posebno pravljena, a da nije uspela da tu podeljenost svoje postavke na bilo koji način premosti.
SELEKTAH: 5minusminus/10
No comments:
Post a Comment