Pustite bilo koji Morrisseyev album uz ovaj film i videćete da neobično „pašu“. Nisam probao, ali imam takav osećaj...
Čemu služi starost?
Pretpostavljam da je odgovaranje na ovo pitanje još mučnije ako ste žigolo, homoseksualac i „u godinama“.
A film Avant Que J’oublie se baš time bavi. Šarmantno, zajedljivo, sa gorkim humorom, iskreno, nepretenciozno (naročito imajući u vidu „temu“) i sasvim relevantno za s.v.e. nas.
Dve scene (detalja) koje su po meni briljantne možda će vas ubediti da odmah uzmete ovaj film u razmatranje. Ili nikada.
Prva je kada šezdesetpetogodišnji Pierre (u majstorskoj interpretaciji Jacquesa Nolota, inače i scenariste i reditelja filma) vodi ljubav (mada je očiglednije „biva jeban“) sa svojim žigolom, i kada mu nakon dodavanja kondoma, pruži malo vazelina na dlanu, što ovaj odbija, a koji potom Pierre, „da se ne baci“, utrlja u svoju već nauljenu kosu.
Druga je na samom kraju. Pierre, obučen kao žena, u „dreg luku“ od koga je toliko strepeo odlazi sa nekim žigolo-podmlatkom u klub, i dok čeka da ovaj kupi kartu u otužno osvetljenom haustoru, on se naslanja na zid, pali dugačku cigaretu, namešta kosu i tako romantično, zaneseno, izgubljeno gleda ka kameri. Preko toga Nolot pušta Mahlerovou treću simfoniju koja (oprostite mi moje krhko „klasično“ znanje) zvuči kao pogrebni marš. I to traje, i traje i traje... I vama (barem meni) postaje kristalno jasno kako izgleda starost. Baš kao što mi ostaje kristalno nejasno i čemu služi.
Radeći na tankom budžetu, Nolot je prikazao par dana matorog geja vrteći se oko sahrane i raspodele imovine njegovog patrona i ljubavnika. Tokom tih dana Pierre nas kroz seriju razgovora upoznaje sa svojom svakodnevicom ispunjenom susretima sa sve malobrojnijim prijateljima sa kojima kao što domaćice pričaju o cenama na pijaci priča o cenama žigolo usluga. Osećaj ispraznosti ne uspeva da popune ni prečesti odlasci psihijatru, baš kao ni startovanja mladih Arapa koji mu donose namirnice. Pričanje priče po meni u velikoj meri dobija time što su kemp i glamur, koji obično prate ovaj stil života, srozani na skoro reportažnu dokumentarnost i naturalistički pristup koji još više otkrivaju bore na životima aktera.
Iako je Nolot bespoštedan u slikovitosti (kada se Pierre usere u gaće) i duhovitosti (kada objašnjava svom lekaru kontraindikacije leka koji mu je prepisan) nekih detalja, upravo su ti momenti oni tokom kojih razvijamo empatiju prema Pierru i njegovim prijateljima, kada shvatamo zašto toliko blebeću o uspomenama iz mladosti, kada shvatamo da život, nažalost, ima dve deonice- jednu kada ga živimo i drugu, kada se, pre nego što zaboravimo, sećamo kako smo ga živeli.
Gde je ovo poslednje samo utešan odgovor na prvopostavljeno pitanje.
selektah: 9 + / 10
hvala na preporuci za film...deluje vrlo interesantno...što se tiče mahlera ne znam da li si gledao film ken rusell-a iz 1974. "mahler"...sam izbor mahlera za muzičku podlogu filma već mi dosta govori o režiseru...
ReplyDeletekerovodja
@ kerovodja
ReplyDeletenisam gledao 'mahler'-a. will check. hvala na tipu.
Konačno pogledao. poslednja scena je remek-delo.
ReplyDeleteFilm kakav Almodovar nema muda da ikada snimi. nažalost.
hvala na preporuci!