Za nove recenzije, tekstove i protiv-intelektualni blud kliknite ovde:
https://mislitemojomnovomglavom.wordpress.com/
Za nove, vrele, trosatne emisije MOĆ VEŠTICA kliknite ovde:
https://www.mixcloud.com/MOCVESTICA2023/
13 October 2020
DOGODILO SE NA DANAŠNJI DAN
ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA. ZAMISLITE OVDE SLIKU DVA DIVNA ČOVEKA. LAKO MOGUĆE OBOJICA IZ NOVOG SADA.
U ime svih nas/vas koji vazda imamo novih razloga da sumnjamo da je Srbija divno mesto u kome se mogu sresti još divniji ljudi, uz dozvolu, publikujem email koji sam danas dobio.
"Pozdrav,
Ja sam Mladen Jovic, vlasnik lavanet.rs firme za izradu sajtova iz Novog Sada.
Pogledaj nas sajt i vidi portfolio.
Video sam tvoj komentar na blogu, poslao mi je kolega koji čita tvoje tekstove i tvoj je fan.
Dogovorili smo se da ti izadjemo u susret i da ti besplatno napravimo novi blog da možeš dalje pisati.
Napravićemo profi blog, biće tvoj i imaćeš sve pristupe. Šteta je da nemaš blog, ili da prelaziš na instagram.
Pozovi me na 060 X XXX XXX pa da se ispričamo na ovu temu.
Mladen Jović"
Nisam prihvatio, jer sam već otplovio dalje.
Ali, verujem da i vama znači da čujete da niste sami.
A možda nekome treba baš ovo što Mladen nudi. Imam njegov telefon, samo tražite.
07 October 2020
FUCK YOU GOOGLE! FUCK YOU BLOGGER!
IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS.IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS. IMAGINE HERE A PICTURE OF SERGEY, LARRY AND THE REST OF BRIGHT MINDS BEHIND BLOGGER SUCKING A BAG OF DICKS.
Dragi prijatelji,
hebeni Blogger je unapredio platformu i sad više ne mogu ni na jednom svom računaru da aploudujem ilustraciju (.jpg fotku) uz tekst.
Moja obraćanja Blogger mastermajndovima nisu urodila plodom. Mahom su me trolovali support pitanjima tipa "jeste uključili brisače na autu tokom postovanja?" ili "a probali da ugasite rernu od 15 do 17h?" ili uporno savetovali da aploud prebacim na Google Photos kao da mi u životu treba još jedan način penetracije od strane špijunskog Googlea.
Usled toga moram da obustavim postove do daljnjega.
Krenuo sam da se raspitujem šta je to Instagram i da li mogu sve ovo tamo, u manje reči, pa vam javljam.
Kus, kus, muč, muč- što bi rekli u mojoj trenutno najomiljenijoj seriji Tehran.
ef
UPDATE:
Stay tuned.
06 October 2020
HOUSE OF THE HUMMINGBIRD
Život je lepa muka i ko se muči, ne muči se, nego živi. Ali ne lepo.
Nekoliko puta sam vam do sada pominjao onu Hitchcockovu da je film "život lišen dosadnih trenutaka". Nešto tako svakako važi i za debitantsko ostvarenje Bore Kima (ne znam pol autora), iako će vam izgledati upravo suprotno.
House of the Hummingbird je kao čitanje knjige. Reditelj ne snima film, nego spoznaje trenutke u životima svojih junaka, i tu neke stvari i neki detalji progovaraju o životu uopšte, junacima, radnji, prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti i imaju svoje mesto u sazvežđu ovog filma, ali po metrici romana, a ne filma, gde je sve ovo obično matematički preciznije i funkcionalnije, sa daleko jasnijom uzročno-posledičnošću.
Priča prati Eun-hee i dešavanja u njenom životu na prelazu iz osmog u deveti razred. Na izvestan način ovo je "coming of age" priča, ali bilo bi glupo svesti je samo na to. House Of the Hummingbird prožima (da, baš ta reč) Eun-hee i njenu porodicu, tek donekle se dotićući dva krupna događaja iz te 1994. u Južnoj Koreji- smrti originalnog Velikog vođe Severne Koreje, nakon čega su svi bili u panici da će opet doći do rata, i rušenja mosta u Seulu u kome je poginulo mnogo ljudi, najviše studenata.
Eun-hee, baš kao i članovi njene porodice, nosi (valjda nije rasistički konstatovati tako nešto) tipičnu azijsku pasivnu agresiju koja neprekidno sabija junake u same sebe. Ova devojčica u svojoj porodici (koju čine tata, mama, stariji brat i sestra) ne nalazi razumevanje koje joj pružaju slučajni i usputni ljudi koje sreće u životu, poput lekara, učiteljice, drugarice... Svako je u njenoj porodici zaokupljen sobom i na štetu ostalih. Majka je u depresiji, sestra je u ekspanziji buntovništva, brat pokazuje prve simptome muške nasilnosti, na tradiciji oca i očeva im, otac pokušava da prevaziđe obavezu porodice i porodičnog biznisa pravljenja kolača od pirinča preljubom (nisam siguran) ili nekim svojim tripovima... Stepen nebrige spram Eun-hee dodatno je pojačan u okolnostima u kojima ona ima ozbiljnih medicinskih problema...
Ali u filmu Bore Kim sve je lepo i jednostavno slikano i poređano, toliko da bi ovaj film trebalo da bude obavezan za studente režije u Srbiji, naročito one orijentisane na dalju karijeru u (budžetski skromnom) arthausu. Bora se posvećuje svakom junaku, svako ima priliku da bude shvaćen, iako se to nekad čini teškim za učiniti, ima sumanutih poetskih trenutaka (kada Eun uzaludno doziva mamu zanetu pesmom slavuja/prirodom...), ima duhovite tinejdžerske konfuzije oko sopstvene seksualnosti i takvih htenja, ima nežnosti, ima surovosti, ima zavirivanja u život iz raznih uglova. Ozu i njegov zemljak Koreeda prethode ovom filmu, baš kao i njihov komšija, Tajvanac Edward Yang, i Bora Kim spremno staje u red njihovih naslednika.
Preskočite čitanje neke knjige i pogledajte ovo. Vredi. Skoro isto.
SELEKTAH: 8plus/10
Nekoliko puta sam vam do sada pominjao onu Hitchcockovu da je film "život lišen dosadnih trenutaka". Nešto tako svakako važi i za debitantsko ostvarenje Bore Kima (ne znam pol autora), iako će vam izgledati upravo suprotno.
House of the Hummingbird je kao čitanje knjige. Reditelj ne snima film, nego spoznaje trenutke u životima svojih junaka, i tu neke stvari i neki detalji progovaraju o životu uopšte, junacima, radnji, prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti i imaju svoje mesto u sazvežđu ovog filma, ali po metrici romana, a ne filma, gde je sve ovo obično matematički preciznije i funkcionalnije, sa daleko jasnijom uzročno-posledičnošću.
Priča prati Eun-hee i dešavanja u njenom životu na prelazu iz osmog u deveti razred. Na izvestan način ovo je "coming of age" priča, ali bilo bi glupo svesti je samo na to. House Of the Hummingbird prožima (da, baš ta reč) Eun-hee i njenu porodicu, tek donekle se dotićući dva krupna događaja iz te 1994. u Južnoj Koreji- smrti originalnog Velikog vođe Severne Koreje, nakon čega su svi bili u panici da će opet doći do rata, i rušenja mosta u Seulu u kome je poginulo mnogo ljudi, najviše studenata.
Eun-hee, baš kao i članovi njene porodice, nosi (valjda nije rasistički konstatovati tako nešto) tipičnu azijsku pasivnu agresiju koja neprekidno sabija junake u same sebe. Ova devojčica u svojoj porodici (koju čine tata, mama, stariji brat i sestra) ne nalazi razumevanje koje joj pružaju slučajni i usputni ljudi koje sreće u životu, poput lekara, učiteljice, drugarice... Svako je u njenoj porodici zaokupljen sobom i na štetu ostalih. Majka je u depresiji, sestra je u ekspanziji buntovništva, brat pokazuje prve simptome muške nasilnosti, na tradiciji oca i očeva im, otac pokušava da prevaziđe obavezu porodice i porodičnog biznisa pravljenja kolača od pirinča preljubom (nisam siguran) ili nekim svojim tripovima... Stepen nebrige spram Eun-hee dodatno je pojačan u okolnostima u kojima ona ima ozbiljnih medicinskih problema...
Ali u filmu Bore Kim sve je lepo i jednostavno slikano i poređano, toliko da bi ovaj film trebalo da bude obavezan za studente režije u Srbiji, naročito one orijentisane na dalju karijeru u (budžetski skromnom) arthausu. Bora se posvećuje svakom junaku, svako ima priliku da bude shvaćen, iako se to nekad čini teškim za učiniti, ima sumanutih poetskih trenutaka (kada Eun uzaludno doziva mamu zanetu pesmom slavuja/prirodom...), ima duhovite tinejdžerske konfuzije oko sopstvene seksualnosti i takvih htenja, ima nežnosti, ima surovosti, ima zavirivanja u život iz raznih uglova. Ozu i njegov zemljak Koreeda prethode ovom filmu, baš kao i njihov komšija, Tajvanac Edward Yang, i Bora Kim spremno staje u red njihovih naslednika.
Preskočite čitanje neke knjige i pogledajte ovo. Vredi. Skoro isto.
SELEKTAH: 8plus/10
THE RULES OF ATTRACTION
FUN FACT: Pre neki dan Žozefina i ja smo seli da gledamo Bedevilled. Posle 15-ak minuta filma Žozefina konstatuje da smo mi ovo već gledali rečima "posle će da bude onaj masakr..." i pronalazi u svom imdb rokovniku da je film markiran kao odgledan. Meni nakon toga seting na ostrvu počinje da deluje poznato i kao da mogu da prizovem u sećanju šta se posle desilo. Pretraga na MMG pokazuje da sam film gledao, i to u novembru 2011, i da sam osećao/mislio iste stvari kao i sada o odgledanom početku. Toliko o meni. Tužnom meni.
NASTAVAK TEKSTA: Nedavno sam reprizirao film Killing Zoe (S:10/10), film koji sam prvi i jedini put pogledao te 1993. kada se pojavio, i nikada ga nisam zaboravio i često sam u sećanju vrteo neke scene iz njega i apsolutno nema sumnje, ni mogućnosti da ću ikada taj film pustiti i da neću biti svestan da sam ga gledao. Od prvog minuta. To je bez sumnje jedan od najboljih filmova devedesetih (pošto sam sad počeo i da na taj način prečešljavam ovu dekadu) i jedan od najmračnijih i najnihilističkijih filmova ikada, koji mi je prijao kad sam imao 18, a evo sa svim u njemu se slažem i mnoooogo godina kasnije. Film je režirao Roger Avary, za koga sam ga tek nedavno otkrio da je scenaristički i idejno ko-kumovao filmovima Pulp Fiction i True Romance, kao i da nakon Killing Zoe jedva i da je imao neku karijeru, sa brdom neodgledanih filmova s moje strane, od kojih se ne zna koji je lošije ocenjen od strane kritike i publike. Iako između redova neprekidno provejava (preveliko?) očekivanje da će Avary ponovo snimiti remek-delo.
Rules Of Attrraction nije taj film. Urađen prema romanu Breta Eastona Ellisa, koji sam pročitao otprilike u isto vreme kad sam gledao i Killing Zoe večno ću pamtiti po prosvetljujućoj sceni u kojoj Paul u hotelskoj sobi svoje majke konstatuje da čuje zvuk njenog urinarnog mlaza u kupatilu. Nikada pre nisam čitao nijedan roman u kome pisac konstatuje takve stvari. "Besprizornosti" su se samo nastavile.
Roman se bavi nekolicinom studenata na nekom američkom koledžu koji uprkos hedonizmu ogrezlom u seks, drogu i pop'n'roll pokušavaju da ostvare neke emocionalne kontakte i... vole. Svako od njih sjeban je i sebičan na svoj način, tipični Gen-X-ovski cinizam provejva iz svih i verovatno je glavni razlog neprobojnosti njihovih ličnosti.
Avary sve to pametno percipira, pravi pitak i pametan omladinski film, bez mnogo pardona kako za gledaoca, tako i za likove, ima duhovitih postmodernih rediteljskih rešenja, ali najveći problem je što je radnja romana iz 80-tih premeštena u devedesete pre mobilnih. Ellisovi junaci su bili čudovišta u osamdesetih modelovanim po viziji raja Tipper Gore, koje su na svu muku bile i klasno raspolućene. U tim i takvim vremenima, Ellisovi junaci su bili očigledniji "elijeni", njihovo nepripadanje bilo je romantično/ije, a ne oholo i sebično kao u devedesetima gde je to postalo dominatno ponašanje Gen-X generacije i njenih imitatora. Ti ljudi zaista nisu umeli da se snađu. U devedesetim nisu hteli. I ta razlika, po meni bitna, čini ih manje simpatičnim, manje emotivnim, iritantnijim, a Avery-jev film usled toga izgleda kao neka "amerikanizovana" verzija već ispričanog u Trainspotting, iako je Ellis prvi trasirao tu prugu.
Mislim da Avary nije ispravno procenio da ovde treba da unese manje, a ne više sebe.
SELEKTAH: 6/10
04 October 2020
LOST IN LONDON
Idealno za subotnje veče
Woddy Harrelson, poznati advokat konzumiranja marihuane, i glumac, došao je na, očekivano od stonera, sjajnu, ali i sasvim idiotsku i besmislenu ideju- da snima svoj (rediteljski debi) dok ga uživo prikazuje publici. I izgleda je u tome i uspeo- film je "prenošen" u nekoliko (desetina/stotina?) bioskopa Londona i Engleske uživo 17. januara prošle godine. Nisam se bavio time kakvo je to bilo iskustvo za tu publiku. Jer mi, ostali, pogledali smo film, kako mu je i suđeno, mnogo, mnogo dana kasnije, kad je ova tehnička zvrčka postala sasvim nebitna.
Istina, priroda dešavanja u filmu- Harrelson igra sebe, tokom jedne lude noći, improvizujući po dešavanjima iz sopstvenog života - donekle opravdava "paparaci" ugođaj koji kreira kamera koja je non-stop za vratom (i bukvalno) našem Woody-ju. I ta igra sa realnošću i prisilnom realnošću usled prisustva kamere i brisanjem granica između simulacije i dešavanja, može da intrigira, ali s obzirom da je gledalac i u ovom slučaju pasivni posmatrač (bez dugmeta kojim utiče na priču), ne vidim poentu. Živi prenos pozorišnih predstava nije osmo čudo tehnike.
Srećom po nas, Lost In London je zabavan i uprkost tegobnosti koncepta okačenog oko vrata, prilično duhovit i komičan film. U kome Woody, uprkos zajebantskim nesporazumima da je on "Vudi Alen", igra sebe kao da je Woody Allen, vazda kao i on raspričan i zapitan nad prirodom muka u koje upada, neprekidno namigujući nepostojanom "četvrtom zidu" da razume njegove muke. U isto vreme ovo je film koji bi Wes Anderson, koga sticajem okolnosti prozivaju u flmu, trebalo da rimejkuje, jer radi se o totalno "andersenovskom materijalu" kome nedostaje samo njegov stil, i za razliku od nekih Andersenovih filmova- ovaj ima dosta radnje, i to zanimljive radnje.
Woody se obilato i očekivano šali na svoj račun, kako spram glumačkog poziva, selebriti statusa, egoa, tako i svega ostalog što ide sa tim, ali i na račun Woody-ja kao privatnog lica, supruga i oca, pa Lost In London u dosta navrata deluje kao ekscentrično izvinjenje upućeno njegovoj supruzi za sve boli koje trpi što je sa njim, i taj aspekt obezbeđuje filmu nežnost i toplinu i ne čini ga samo hirom jedne slavne ličnosti.
Ako ste uživali, kao ja, u I'm Still Here, u kome Joaquin Phoenix u sličnom fimsko-glumačko-dokumentarnom magnovenju odlučuje da bude reper, onda će vam i sat i po jurcanja po Londonu sa Woody-jem biti podjednako zabavni i inspirativni.
SELEKTAH: 8minus/10
Woddy Harrelson, poznati advokat konzumiranja marihuane, i glumac, došao je na, očekivano od stonera, sjajnu, ali i sasvim idiotsku i besmislenu ideju- da snima svoj (rediteljski debi) dok ga uživo prikazuje publici. I izgleda je u tome i uspeo- film je "prenošen" u nekoliko (desetina/stotina?) bioskopa Londona i Engleske uživo 17. januara prošle godine. Nisam se bavio time kakvo je to bilo iskustvo za tu publiku. Jer mi, ostali, pogledali smo film, kako mu je i suđeno, mnogo, mnogo dana kasnije, kad je ova tehnička zvrčka postala sasvim nebitna.
Istina, priroda dešavanja u filmu- Harrelson igra sebe, tokom jedne lude noći, improvizujući po dešavanjima iz sopstvenog života - donekle opravdava "paparaci" ugođaj koji kreira kamera koja je non-stop za vratom (i bukvalno) našem Woody-ju. I ta igra sa realnošću i prisilnom realnošću usled prisustva kamere i brisanjem granica između simulacije i dešavanja, može da intrigira, ali s obzirom da je gledalac i u ovom slučaju pasivni posmatrač (bez dugmeta kojim utiče na priču), ne vidim poentu. Živi prenos pozorišnih predstava nije osmo čudo tehnike.
Srećom po nas, Lost In London je zabavan i uprkost tegobnosti koncepta okačenog oko vrata, prilično duhovit i komičan film. U kome Woody, uprkos zajebantskim nesporazumima da je on "Vudi Alen", igra sebe kao da je Woody Allen, vazda kao i on raspričan i zapitan nad prirodom muka u koje upada, neprekidno namigujući nepostojanom "četvrtom zidu" da razume njegove muke. U isto vreme ovo je film koji bi Wes Anderson, koga sticajem okolnosti prozivaju u flmu, trebalo da rimejkuje, jer radi se o totalno "andersenovskom materijalu" kome nedostaje samo njegov stil, i za razliku od nekih Andersenovih filmova- ovaj ima dosta radnje, i to zanimljive radnje.
Woody se obilato i očekivano šali na svoj račun, kako spram glumačkog poziva, selebriti statusa, egoa, tako i svega ostalog što ide sa tim, ali i na račun Woody-ja kao privatnog lica, supruga i oca, pa Lost In London u dosta navrata deluje kao ekscentrično izvinjenje upućeno njegovoj supruzi za sve boli koje trpi što je sa njim, i taj aspekt obezbeđuje filmu nežnost i toplinu i ne čini ga samo hirom jedne slavne ličnosti.
Ako ste uživali, kao ja, u I'm Still Here, u kome Joaquin Phoenix u sličnom fimsko-glumačko-dokumentarnom magnovenju odlučuje da bude reper, onda će vam i sat i po jurcanja po Londonu sa Woody-jem biti podjednako zabavni i inspirativni.
SELEKTAH: 8minus/10
LIKEMEBACK
Tri zgodne italijanske srednjoškolke krstare hrvatskim primorjem. Šta bi moglo krenuti po zlu? Za muškog gledaoca, mislim...
Srednja škola je gotova. Dugo toplo leto je pred tri imućne Italijanke pre nego što ih život rastavi na različite studentske strane. Međutim, ovaj snažni motiv kraja prijateljstva nije preterano u fokusu italijanskog reditelja Leonarda Guerra Seragnolija, čiji se i prethodni film bavio krajem jedne životne faze na luksuznoj jahti- čovek očigledno voli da spaja posao i zadovoljstvo.
Srednja škola je gotova. Dugo toplo leto je pred tri imućne Italijanke pre nego što ih život rastavi na različite studentske strane. Međutim, ovaj snažni motiv kraja prijateljstva nije preterano u fokusu italijanskog reditelja Leonarda Guerra Seragnolija, čiji se i prethodni film bavio krajem jedne životne faze na luksuznoj jahti- čovek očigledno voli da spaja posao i zadovoljstvo.
Najveća mana ovog filma je ujedno i njegov najveći kvalitet- kako prikazati ispraznost života, a ne biti i sam isprazan u tome. Iako je ovaj film sniman na hrvatskom primorju za koje bi svašta mogli da kažemo, sem da je ružno i nefilmično, u filmu jedva da ima šireg plana, jedva da ima "pucanja pogleda" na horizont, jedva da ima nekog prizora koji oduzima dah, najviše zbog toga što samim akterkama nešto tako ne privlači pažnju. One su skoro 24/7 zaokupljene buljenjem u telefone i svoj rejting na socijalnim mrežama. Pravljenje selfija sa napućenim usnama u zavodljivim pozama ispunjava svaki kadar i iza njih ili okolo njih se skoro ništa ne vidi.
Sama radnja vrti se oko sitnih izneveravanja, klasičnih tinejdžerskih dramljenja, nepotrebno nagaženih izazova prijateljstvu, provera samopouzdanja i poverenja u druge. Ali sumnjam da će (muški, ne znam zašto to naglašavam, ispravite me ako grešim) gledalac tome pridavati preteranu pažnju pored brojnih scena u kojima one u kupaćima ili nage leže i sunčaju se i demonstriraju superiornost mladosti nad svim ostalim životnim trenucima. Teško je neodomaćiti se u onoj staroj- da je mladost spucana na mlade, dok gledamo kako jedna drugoj ili same sebi uništavaju jedinstvene i prelepe prilike za uživanje i slavljenje iste.
No, to je i generacija koju ne mogu da razumem. Uprkos trudu. To je generacija s druge strane ekrana, kojoj je ekran važan, ogledalo više nego ono što se u njemu ogleda. Zakonitosti tog sveta meni su strane i ja samo iz konteksta mog života mogu tamo da iščitavam neizmerljivu prazninu, ali da li ona tamo stvarno postoji, ne znam.
Likemeback je mali film, prilično disciplinovan i dosledan u svom konceptu, sa dosta solidnim glumicama, i ne mnogo zanimljive radnje ili vizuelne lepote. Nešto od toga će vam biti kompenzovano solidnim insajtom u život mladih, kao i dokazima mladosti. Ali razumeću i ako samo prevrnete očima i ugasite.
SELEKTAH: 6/10
02 October 2020
AD ASTRA
Per aspera.
Pretpostavljam da se neko negde nadao da će Ad Astra biti kao Close Encounters of the Third Kind, nešto pametno, ali komercijalno, za razmišljanje, ali i gubljenje daha. Verujem da se James Gray, reditelj, nadao da je dobio 90 miliona dolara (i Brada Pitta) da napravi neki svoj Solaris, dakle- nešto pametnije, a nije bitno koliko komercijalno. Brad Pitt je skupio pare i stao pred kameru verujući da će film i njegov autor naći načina da ga učine pametnim i prestižnim. Mi, gledaoci, dobili smo od svega po malo i ničega dovoljnog. Najmanje oni koji su seli da odgledaju "neki novi Armageddon" kome Gray očigledno namiguje pozicionirajući Liv Tyler skoro na isto mesto kao u čuvenom Bay-ovom hitu.
O čemu je Ad Astra teško je reći. Jedna jedina radnja je prilično banalna- astronaut Roy McBride (Pitt) putuje preko Meseca (koji je već otvoren za komercijalna putovanja u "neposrednoj budućnosti" koju film sugeriše) do Marsa, odakle treba da pošalje svom ocu (Tommy Lee Jones) audio-poruku na svemirski brod koji se nalazi negde u blizini Neptuna, a nije nestao kao što se mislilo. Očev brod je poslat van Sunčevog sistema da pronađe "inteligentan život", ali je posada usred nostalgije digla bunu i deluje da ih je McBride Sr. sve pobio. Sve to se poklapa sa nekakvim bujanjem antimaterije na tom mestu koja preti da uništi život na Zemlji, čemu je možda uzročnik sam McBride Sr, ili bi on to mogao da sanira- najiskrenije nisam razumeo, jer je tu negde moj mozak već krenuo da lebdi gubeći gravitaciu u praznom hodu filma...
Ad Astra nema fokus. Film počinje kao Royeva lična o/Odiseja. Međutim, prva polovina filma sa svojim obiljem radnje, putovanja i akcije (naročito na Mesecu) otvara jednu drugu i to vrlo interesantnu temu- a to je da ljudi, kao civilizacija, što dalje da putuju od sebe i svoje kolevke, zapravo ne umeju da napuste sebe i na neko, potencijalno, novo mesto donesu bilo šta sem "još sebe"- pa tako na mesecu već imamo "divlji zapad" u obliku pirata koji operišu van gradova, dok baza na Mesecu izgleda kao tržni centar, i Roy s pravom kaže da bi se njegov otac ispovraćao na to.
Nastavkom putovanja na Mars film izlazi iz svoje žanrovske faze u tipični sci-fi arthaus koji se svodi na uobičajeni kombo minimalizma i autizma scenografije, mizanscena, ponašanja, radnje i u toj fazi jedino je zanimljivo "buđenje" Roy-a kao čoveka, s obzirom da film kontinuirano ovoga prikazuje kao "mašinu" čiji je puls bez obzira na dešavanja uvek isti. Roy, paradoksalno, putujući ka svom ocu stiže do spoznaje očeve ne-humanosti kao paprene cene načinjenih civilizacijskih pomaka. Možda je poenta filma da se Roy nakon toga vraća natrag na Zemlju kao "čovek", a možda se nije ni vratio, nego je sve to zamišljao, jer poslednja scena može i na taj način da se protumači.
Ad Astra, duboko verujem, strada i kod mejnstrim i kod arthaus publike, jer se čini da ni za jednu od njih nije posebno pravljena, a da nije uspela da tu podeljenost svoje postavke na bilo koji način premosti.
SELEKTAH: 5minusminus/10
Pretpostavljam da se neko negde nadao da će Ad Astra biti kao Close Encounters of the Third Kind, nešto pametno, ali komercijalno, za razmišljanje, ali i gubljenje daha. Verujem da se James Gray, reditelj, nadao da je dobio 90 miliona dolara (i Brada Pitta) da napravi neki svoj Solaris, dakle- nešto pametnije, a nije bitno koliko komercijalno. Brad Pitt je skupio pare i stao pred kameru verujući da će film i njegov autor naći načina da ga učine pametnim i prestižnim. Mi, gledaoci, dobili smo od svega po malo i ničega dovoljnog. Najmanje oni koji su seli da odgledaju "neki novi Armageddon" kome Gray očigledno namiguje pozicionirajući Liv Tyler skoro na isto mesto kao u čuvenom Bay-ovom hitu.
O čemu je Ad Astra teško je reći. Jedna jedina radnja je prilično banalna- astronaut Roy McBride (Pitt) putuje preko Meseca (koji je već otvoren za komercijalna putovanja u "neposrednoj budućnosti" koju film sugeriše) do Marsa, odakle treba da pošalje svom ocu (Tommy Lee Jones) audio-poruku na svemirski brod koji se nalazi negde u blizini Neptuna, a nije nestao kao što se mislilo. Očev brod je poslat van Sunčevog sistema da pronađe "inteligentan život", ali je posada usred nostalgije digla bunu i deluje da ih je McBride Sr. sve pobio. Sve to se poklapa sa nekakvim bujanjem antimaterije na tom mestu koja preti da uništi život na Zemlji, čemu je možda uzročnik sam McBride Sr, ili bi on to mogao da sanira- najiskrenije nisam razumeo, jer je tu negde moj mozak već krenuo da lebdi gubeći gravitaciu u praznom hodu filma...
Ad Astra nema fokus. Film počinje kao Royeva lična o/Odiseja. Međutim, prva polovina filma sa svojim obiljem radnje, putovanja i akcije (naročito na Mesecu) otvara jednu drugu i to vrlo interesantnu temu- a to je da ljudi, kao civilizacija, što dalje da putuju od sebe i svoje kolevke, zapravo ne umeju da napuste sebe i na neko, potencijalno, novo mesto donesu bilo šta sem "još sebe"- pa tako na mesecu već imamo "divlji zapad" u obliku pirata koji operišu van gradova, dok baza na Mesecu izgleda kao tržni centar, i Roy s pravom kaže da bi se njegov otac ispovraćao na to.
Nastavkom putovanja na Mars film izlazi iz svoje žanrovske faze u tipični sci-fi arthaus koji se svodi na uobičajeni kombo minimalizma i autizma scenografije, mizanscena, ponašanja, radnje i u toj fazi jedino je zanimljivo "buđenje" Roy-a kao čoveka, s obzirom da film kontinuirano ovoga prikazuje kao "mašinu" čiji je puls bez obzira na dešavanja uvek isti. Roy, paradoksalno, putujući ka svom ocu stiže do spoznaje očeve ne-humanosti kao paprene cene načinjenih civilizacijskih pomaka. Možda je poenta filma da se Roy nakon toga vraća natrag na Zemlju kao "čovek", a možda se nije ni vratio, nego je sve to zamišljao, jer poslednja scena može i na taj način da se protumači.
Ad Astra, duboko verujem, strada i kod mejnstrim i kod arthaus publike, jer se čini da ni za jednu od njih nije posebno pravljena, a da nije uspela da tu podeljenost svoje postavke na bilo koji način premosti.
SELEKTAH: 5minusminus/10
PERFUME GENIUS - Set My Heart On Fire Immediately (Matador)
Evo ti srce na dlanu!...
Na saundtraku za povratičku sezonu Twin Peaks našli su se Chromatics, Au Revoir Simone, Sharon Van Etten, Lissie, Shawn Colvin, neki stari znanci poput Nine Inch Nails i Rebekahe Del Rio, neki očekivani poput Otisa Reddinga, neki manje očekivani poput Eddieja Veddera ili sasvim neočekivani poput ZZ Top.
Nije bilo mesta, pretpostavljam iz neznanja, za Perfume Geniusa, ultimativnog izvođača ukletog mesta i jedinog stvarno dostojnog da na toj poziciji zameni nezamenljivu Julee Cruise.
Stvarno ne preterujem.
Set My Heart On Fire Immediately već naslovom sugeriše svoje Twin Peaks poreklo i lojalnost unutrašnjim porivima koji snažnije od bilo čega upravljaju stanovnicima ovog mesta. O muzici i da ne govorim.
Muzika šeta žanrovima lagano kao Arthur Russell Njujorkom, a Russell mi prvi pada na pamet kada razmišljam koji je još autor na sličan način tako lako i suvereno gospodario raspoloženjima svojih pesama dok ih je žanrovski raspolućivao, dograđivao, modernizovao, radikalizovao, apsurdizovao, šmekerizovao i, sveusvemu, činio neodoljivim. Dok slušam Your Body Changes Everything, električni ritam pulsira kao da je 83, gudački instrumenti se nadmeću sa sintisajzerom, a preko svega toga Michael Aldren Hadreas aka Perfume Genius peva kao da Klaus Nomi ima duet sa Davidom Byrneom. Zamišljam na sceni Hadreasa kako u haljini Rebekahe Del Rio sa perikom Lore Palmer pokušava da obuzda strast pred statičnim auditorijumom Twin Peaks krčme "Bang Bang Bar". Da bi već u sledećoj temi, Moonbend (još jedan TP naziv), svetla svenula u crvenu tačku koja lagano šara polunagim Hadreasovim telom dok on secira dušu oko jednog tanušnog drona. Nemoguće je da ne osećate kako se u tim trenucima Bob šeta oko njega kao vuk oko Aske.
Twin Peaks nema pol i ima sve polove. Twin Peaks ima srce. I uloga srca je da uvek bude u vapajnom raspoloženju. Um treba da štuca. A telo da puzi i da se mazi. Perfume Genius, iako kantautor po profesiji, pravi muziku koja je vrlo telesna, vrlo strasna, vrlo mistična. On ide par koraka dalje od ranog Scotta Walkera, u mrak. Nije toliko teatralan, koliko nastupa kao deo nepostojećeg baletsko-plesnog ansambla, koji topi tela oko njega dok on peva šaputavim glasom. Ako zažmurite, to je ono što bi trebalo da vidite. Ako ste u Twin Peaksu, on baš tako tamo nastupa.
Set My Heart... baš kako ime kaže, je ljubavni album, koji, baš kao i svi ljubavnici Twin Peaksa, neprekidno čezne za svojom ljubavi, ne može da obuzda strast, a ni sve upornije izbezumljivanje, sećanje na trenutke. My remembering/ not what it used to be/ My dream/ fell in hazy sheets/ Oh baby blue/ I still see you... peva Hadreas u One More Try. On ili Lora. Ili Agent Dale. Ili dajnerka Norma. Svi oni za koje Twin Peaks nije ništa drugo do mesto na kome sećanja imaju svoju stalnu adresu.
Slušam ovaj album i sećam se kako sam voleo. Razne. Ovaj um, ovo srce, ovo telo! Vraćam se u sopstveni Twin Peaks, gde Bob moje mladosti i dalje širi jezu, a neki razmenjeni pogledi i dalje stoje gde sam ih ostavio pre toliko godina. Bez problema dajem svoje srce Geniusu impresioniran sa koliko talenta on ume da ga razbudi i uzbudi. Perfume Genius je, pored pomenutih, i Roy Orbison i David Bowie (dok je divlji vetar duvao, naročito) i Peter Gabriel (kad je bio najromantičniji), možda i Roy Harper, jer ko može da zaboravi koliko večnosti može da se uhvati u jednu pesmu kao u lup. Ali, nimalo retro. Ništa u Twin Peaksu nikada nije retro, samo nepromenljivo i večito.
Set My Heart On Fire Immediately je u tom smislu- klasik. Moderan klasik. Koji bi bez problema trebalo da poveže i dvadesetogodišnjaka koji je slučajno zalutao u Twin Peaks i one mnogo starije, koji iz njega, već tridesetijednu godinu ne mogu da izađu. Jer voleti je kao smrt, ništa vas ne može pripremiti za to.
SELEKTAH: 10/10
Na saundtraku za povratičku sezonu Twin Peaks našli su se Chromatics, Au Revoir Simone, Sharon Van Etten, Lissie, Shawn Colvin, neki stari znanci poput Nine Inch Nails i Rebekahe Del Rio, neki očekivani poput Otisa Reddinga, neki manje očekivani poput Eddieja Veddera ili sasvim neočekivani poput ZZ Top.
Nije bilo mesta, pretpostavljam iz neznanja, za Perfume Geniusa, ultimativnog izvođača ukletog mesta i jedinog stvarno dostojnog da na toj poziciji zameni nezamenljivu Julee Cruise.
Stvarno ne preterujem.
Set My Heart On Fire Immediately već naslovom sugeriše svoje Twin Peaks poreklo i lojalnost unutrašnjim porivima koji snažnije od bilo čega upravljaju stanovnicima ovog mesta. O muzici i da ne govorim.
Muzika šeta žanrovima lagano kao Arthur Russell Njujorkom, a Russell mi prvi pada na pamet kada razmišljam koji je još autor na sličan način tako lako i suvereno gospodario raspoloženjima svojih pesama dok ih je žanrovski raspolućivao, dograđivao, modernizovao, radikalizovao, apsurdizovao, šmekerizovao i, sveusvemu, činio neodoljivim. Dok slušam Your Body Changes Everything, električni ritam pulsira kao da je 83, gudački instrumenti se nadmeću sa sintisajzerom, a preko svega toga Michael Aldren Hadreas aka Perfume Genius peva kao da Klaus Nomi ima duet sa Davidom Byrneom. Zamišljam na sceni Hadreasa kako u haljini Rebekahe Del Rio sa perikom Lore Palmer pokušava da obuzda strast pred statičnim auditorijumom Twin Peaks krčme "Bang Bang Bar". Da bi već u sledećoj temi, Moonbend (još jedan TP naziv), svetla svenula u crvenu tačku koja lagano šara polunagim Hadreasovim telom dok on secira dušu oko jednog tanušnog drona. Nemoguće je da ne osećate kako se u tim trenucima Bob šeta oko njega kao vuk oko Aske.
Twin Peaks nema pol i ima sve polove. Twin Peaks ima srce. I uloga srca je da uvek bude u vapajnom raspoloženju. Um treba da štuca. A telo da puzi i da se mazi. Perfume Genius, iako kantautor po profesiji, pravi muziku koja je vrlo telesna, vrlo strasna, vrlo mistična. On ide par koraka dalje od ranog Scotta Walkera, u mrak. Nije toliko teatralan, koliko nastupa kao deo nepostojećeg baletsko-plesnog ansambla, koji topi tela oko njega dok on peva šaputavim glasom. Ako zažmurite, to je ono što bi trebalo da vidite. Ako ste u Twin Peaksu, on baš tako tamo nastupa.
Set My Heart... baš kako ime kaže, je ljubavni album, koji, baš kao i svi ljubavnici Twin Peaksa, neprekidno čezne za svojom ljubavi, ne može da obuzda strast, a ni sve upornije izbezumljivanje, sećanje na trenutke. My remembering/ not what it used to be/ My dream/ fell in hazy sheets/ Oh baby blue/ I still see you... peva Hadreas u One More Try. On ili Lora. Ili Agent Dale. Ili dajnerka Norma. Svi oni za koje Twin Peaks nije ništa drugo do mesto na kome sećanja imaju svoju stalnu adresu.
Slušam ovaj album i sećam se kako sam voleo. Razne. Ovaj um, ovo srce, ovo telo! Vraćam se u sopstveni Twin Peaks, gde Bob moje mladosti i dalje širi jezu, a neki razmenjeni pogledi i dalje stoje gde sam ih ostavio pre toliko godina. Bez problema dajem svoje srce Geniusu impresioniran sa koliko talenta on ume da ga razbudi i uzbudi. Perfume Genius je, pored pomenutih, i Roy Orbison i David Bowie (dok je divlji vetar duvao, naročito) i Peter Gabriel (kad je bio najromantičniji), možda i Roy Harper, jer ko može da zaboravi koliko večnosti može da se uhvati u jednu pesmu kao u lup. Ali, nimalo retro. Ništa u Twin Peaksu nikada nije retro, samo nepromenljivo i večito.
Set My Heart On Fire Immediately je u tom smislu- klasik. Moderan klasik. Koji bi bez problema trebalo da poveže i dvadesetogodišnjaka koji je slučajno zalutao u Twin Peaks i one mnogo starije, koji iz njega, već tridesetijednu godinu ne mogu da izađu. Jer voleti je kao smrt, ništa vas ne može pripremiti za to.
SELEKTAH: 10/10
01 October 2020
Subscribe to:
Posts (Atom)