14 August 2020

JIABIANGOU (aka THE DITCH)

Jiabiangou je bio kazneno-popravi kamp na severu Kine, poput ruskog "Sibira", u koji je Mao poslao koznakoliko ljudi tokom 50-tih i 60-tih godina prošlog veka na doradu njihove percepcije "diktature proleterijata"


O ovom problemu, Bing Wang je osam godina kasnije snimio i osmočasovni dokumentarac Dead Souls, o kome ću vam, nadam se, uskoro pisati.

Iako se radnja filma odvija u pomenutim šezdesetim, Wang ga snima kao dokumentarno-realistički film, "iz ruke", koji beleži nešto što se dešavalo pre samo par nedelja. Razloga i objašnjenja tome ima dosta. S jedne strane, The Ditch je u dvadeset godina dugoj karijeri Bing Wanga jedini igrani film i sasvim je očekivano da se on materijalom pozabavio tek malo drugačije nego što bi da je čist dokumentarac. U tom smislu, film je lišen nekakvog "istorijskog" konteksta i poetičnosti. On je daleko neposredniji. Planirano ili neplanirano, Wang je, bez želje da ga sada ovde potkazujem, ovim stilom materijalu legitimno nametnuo neku "prezentnost" tj ostavio je mogućnost da surovi, diktatorski režim i dalje obitava kao mentalna pošast u životima Kineza upravljajući i ruinirajući njihove živote po svojoj volji. Baš kao što je živ, i verovatno nepromenjen, predeo pustinje Gobi gde je smešten kamp, tako bolno leluja i ideja da tamo, ili negde drugde, danas neki drugi Kinezi stradaju zbog svojih ubeđenja.

A stradanja, dočarana i naslućenja u ovom filmu, bila su jeziva. Posrnuli Kinezi dovlačeni su hiljadama kilometara daleko od svojih domova u kamp koji je u suštini kamena pustara sa iskopanim zemunicama u kojima su kažnjenici spavali pod teškim i iscepanim jorganima, koji su potom postajali njihovi kovčezi, u koje bi urolali njihove leševe i sahranili ih malo dalje. Ljudi nisu imali šta da rade, pa su kao nešto kopali, dok nije nestalo hrane, a onda su u duhu socijalizma zamoljeni da miruju u svojim zemunicama i ne troše energiju. Ima jedna scena u kojoj jedan Kinez puzi i povraća, a onda drugi ispuzi iz neke zemunice, kao zmijoliki oblik života i stigne do povraćke ovog i... treba li da vam nastavim?

Wang je svoj film koncpirao kao zbirku užasa provučenu kroz sudbine par junaka čija imena i prilike ne-azijski gledalac možda neće uspeti ni da razlikuje. Ekipa glumaca ili naturščika koju je imao na raspolaganju je vrhunska i autentičnosti ništa ne manjka u njihovom svakodnevnom stradanju. Možda tek kada iz grada dođe supruga jednog od njih, u posetu, i kada Wang mora da osmisli dramskiju scenu, film počinje da šepa u histeričnoj melodrami i deluje usiljenije nego do tada, ali i tada težina stradanja isteruje sve mane umetnosti.

U nekom trenutku pomislio sam koliko je strašno, a istorija je ljudskom rodu pružila bezbrojne prilike za takve ishode i iskustva, zaslužiti rođenje u ovom našem beskrajnom kosmosu, na ovoj našoj jedinstvenoj planeti i dobiti priliku za životom, za čudesnim stvarima koje on pruža, i onda tuđom silom biti prinuđen da isti svedete na višegodišnje muke čiji je jedini cilj preživljavanje, samo da biste se opet vratili nečemu što ni pre toga nije bilo život, nego limitirana namena vaše egzistencije. Možemo da mislimo šta hoćemo o zatrovanoj zapadnoj Evropi ili ovoj, našoj, "Evropi u tragovima", ali ja nikada ne bih menjao priliku da tu i sada odživim svoje, umesto negde tamo, na Istoku, međ brojnim diktaturama koje na raznorazne načine tvrde da je kod njih bolje. Ova prividna sloboda je, ipak, nešto podnošljivija.

SELEKTAH: 8minus/10

MATT DAMON NAJJAČI: THE ADJUSTMENT BUREAU


Nekad ni Matt Damon ne može sve. Možda je najbolnije od svega što deluje da nije bio naročito zainteresovan ni da pokuša. Sumnjam da mu se Emily Blunt dopala kao romantična partnerka, a prilično sam siguran i da je želeo da Steven Soderbergh, makar, nešto izumetničari ovde, nego da se George Nolfi, debitujući kao reditelj, pravi da drži stvar pod kontrolom.

The Adjustment Bureau je u osnovi romantična drama uvijena u nešto što bi u isto vreme da bude i sci-fi triler i metafizičko palamuđenje na temu ljudske predestiniranosti vs slobodne volje. Sve po kratkoj priči Philipa K. Dicka. Jednog od brojnih autora koga nikada nisam čitao. Naučno-fantastična literatura, vidite, nikada mi nije bila posebno zanimljiva. Naročito od kada sam u osmom razredu otkrio "magični realizam".

U ovom filmu, perspektivni političar David Norris (Damon), nakon neplaniranog debakla u finalu karijere, upoznaje luckastu Elise (Blunt) u koju se instanto zaljubljuje. Samo da bi odmah zatim, slučajno otkrio da izvesni tim "podešivača" (adžastera), koji funkcionišu kao neka vrsta anđela, čuvara, božijih zaposlenika (šef ovde nosi ime The Chairman, aludirajući na neprirodnu i eksploatatorsku hijerarhiju svih religija), ne dozvoljava da se njegova romansa nastavi, jer to nije po "planu".

Norris je ucenjen da će mu sva sećanja biti obrisana, ako ikome otkrije postojanje "Biroa", dok se njegove namere da uspostavi kontakt sa Elise neprekidno sabotiraju. I o tome je mahom ceo ovaj film, koji se nikada nije opustio i osmelio da sve pretvori u urnebesnu i apsurdnu komediju o (ipak neuzaludnoj) borbi čoveka i Sistema, već je neuspešno želeo da bude i prestižni sci-fi materijal koji intrigira našu glavicu, ali ne uspeva da joj ponudi dovoljno zabavnih stvari za razmišljanje, na momente pretvarajući svoju radnju u seriju slepstik jurnjava, koje potom postaju skoro cela druga polovina filma.

Damon nije našao posebno utočište u Norrisu, a još manje romansu u Elise, pa je zapravo najuverljiviji kao Bourne-asti borac koji poput akcionog heroja pokušava da spase svoju curu i sebe od konspirativne opsade. Ako vam je to dovoljno da i ovaj film uvrstite u folder odgledanih Damonovih filmova, prionite.

SELEKETAH: 5minusminus/10

12 August 2020

OCCIDENT

Prvi film Cristiana Mungiua. Verovatno najuspešnijeg rumunskog reditelja "nove generacije".


S obzirom da u Grčku, kod "naše pravoslavne braće", ne možemo, otišli smo u Rumuniju (inače, Rumuni u Grčku mogu).

Gledajući Mungiuov debi, melanholičnu komediju o neminovnosti i odbojnosti "zapada"/EU, čini se neverovatnim da je isti autor praktično sledećim svojim filmom (između je bio samo omnibus Lost/Found) sa toliko sigurnosti zakoračio u najmračnije deonice rumunske prošlosti i sasvim drugačiji autorski stil. Ali, nimalo se ne čini neverovatnim da je inspirišući se i spremajući se za ovaj film, debelo uživao i duboko zavideo Srđanu Dragojeviću i njegovim ostvarenjima Mi nismo anđeli i Rane, jer ispod tanušnog sloja onoga što donosi rumunski seting, ovde zatičemo istu vrst komičnih tipova, dosetki, povremenog apsurda, romantične komičnosti i neočekivano šarmantnog mraka, koje su krasile najbolje Dragojevićeve radove i jedno kratko vreme bile direktno prepoznavane kao njegov stil u komedijama koje su usledile nakon pomenutih.

Kao i kod Dragojevića, i Mungiuovi junaci su mahom "ljudi oko nas", zapravo "tipovi" oko nas, unuci nekih baba, ćerke nekih pukovnika, pukovnici u penziji, zabrinute majke i tetke, "burazeri", ophrvani socijalnim problemima (kao jugoslovenske komedije osmadesetih), ali izlomljeni fundamentalnom tranzicijom društva.

Film je podeljen u tri celine i svaka od njih fokusira se na određene junake, ali zapravo svaki naredni deo dodatno pojašnjava okolnosti i junake prethodnog, dok svaka naredna epizoda donosi više melanholije i ovaj film iz inicijalne romantične komedije pretvara u slatkogorku analizu tranzicije.

U prvoj epizodi vidimo kako siromaštvo staje na put ljubavnoj vezi Lucija i Sorine, u drugoj vidimo kako jedna "pokondirena tikvica" pristaje na brak iz oglasa, a u trećoj vidimo neku vrstu fidbeka iz Evropske unije u vidu loših vesti koje stižu domaćima. Sve tri priče prožima dilema oko odlaska "na zapad", u bolje uslove, u sve tri priče ona emotivno lomi junake i njihove najbliže, dok u finalu odlasci i neodlasci u bolje sutra dodaju gorak ukus slatkoj nadi. Zažmurite na rumunski jezik i to smo mi, od pre četvrt veka, ovih dana, ili za četvrt veka...

Deluje da je Mungiu radio na mizernom budžetu i film zaista ne izgleda ništa posebno, čak i za standarde koje će "novi rumunski film" postaviti kao sopstvenu "as is" estetiku, pa čak i glumci deluju da su sa šmirantske klupe, nego sa one "autentične" koja će okupirati buduća ostvarenja rumunskih autora. Ali sve to nekako ostaje u senci jasne dramske postavke i poruke upućene gledaocima.

SELEKTAH: 8/10

11 August 2020

TV GONIČ U EGZILU: SLØBORN

Sumnjam da postoji serija koja više drži ogledalo trenutku u kome živimo (ili koji nas uskoro očekuje) ili koja će vas naterati na razmišljanje kako je pa to dobri narod Nemačke još pre godinu i po dana znao i pripremao se (makar mentalno) za pristiglu koronu


Ako i ostavimo konspiracije po strani, Slobhorn (ZDF) je dinamična drama čija je tema (i razrada) neodvojiva od trenutka u kome živimo. Makar samo zbog činjenice da od polovine sezone većina junaka nosi iste hirurške maske kao i mi ovih dana.

Priča je kao i svaka druga o virusčiću čija pošast počinje neplanirano, samo što se stvar ne odvija u nekom (pre)dalekom afričkom ruralu ili u prašumama darkvuda, već na nemačkom ostrv(c)u u Severnom moru, gde se nalazi gradić Slobhorn- za koji nisam uspeo da nađem dokaza da stvarno postoji pod ovim imenom (serija je, inače, snimana u Poljskoj). Na to ostrvce nasuka se američka jahtica sa dva mrtva člana posade. Babom i dedom. Grupa tinejdžera uvek raspoložena za stvari koje zdrav razum bezrezervno odbija penje se na brod i uprkos obilju krvi, neobičnom "zombi" ugođaju smrti dvoje staraca upušta se u blejing & pljačku. Odnoseći sa sobom i zarazu, o kojoj prethodnog dana slušamo u iseckanim izveštajima na vestima...

I dok se svet danas rve sa koronom, u Slobhorn, kao i u neke oblasti Južne Amerike (gde je izgleda epicentar zaraze) stiže "pigeon flu" ili "dove flu" u zavisnosti od toga koji je prevodilac radio epizodu. Ova izrazito nesimpatična zaraza svojim simptomima, a donekle i ubitačnošću, podseća na Soderberghov Contagion- oboleli dobijaju groznicu sličnu gripu, kašlju krv, koja im curi i iz nosa, ali i iz očiju, za slučaj da smo zaboravili da je sve možda (i) "božja kazna".

Glavna junakinja naše priče je tinejdžerka Evelin, najstarije od četvoro dece u višoj srednjoj nemačkoj klasi, čija majka "baš u tom trenutku" pravi krajnje napore da podigne na noge jedan urbanistički projekat, dok je njen otac veterinar-biolog-virusolog, po potrebi. Evelin je u vezi sa školskim psihologom ili ombudsmanom, ali autori serije ne čine niti jedan napor da stvar sinhronizuju sa #meToo pokretom, a kad sam već tu, primetiću i da od ostalih "inkluzivnih" trendova u Slobhorn ništa nije izašlo virusu na crtu. Mahom su svi beli, strejt i u najgorem slučaju ksenofobični do nivoa da se brane time što se pitaju "kakvo je to društvo koje će ih zbog njihovog ponašanja odmah lejbelovati 'nacistima'". Evelin, kao i Jack Bauer, u ovoj sezoni prolazi kroz pakao, i kao i on, pokušava da deluje u interesu zajednice.

Pored Evelin, autori (Christian Alvart, kreator i Netflixove Dogs Of Berlin) su se trudili da pored tipičnih stanovnika ostrva (osamljeni, religiozni, zatucani...) dodatno zabibere dinamiku flembojantno raspoloženim piscima-narkomanima, preporođenim kriminalcima koji rodne farme sada vide kao utočišta za prevaspitavanje grešne omladine... tako da serija efektno koristi i virus, ali i "zdrave snage" da gura zaplet napred.

Ono što će vas, verujem, najviše iznenaditi, a s obzirom da "Nemci prave seriju o Nemcima (doduše na obodu Danske) i 'u Poljskoj'", jeste u kojoj meri se narod o kome nam se, našom voljom ili protivu iste, neprekidno servira predstava kao o jedinom "stvarno nebeskom narodu" koji je nakon grešnih ratnih godina uhvatio boga za muda i postao najprogresivnija intelektualna/ radna/ planetarna sila, e, kako se baš taj narod već na obrisima pandemijske apokalipse ponaša kao svinja u blatu. Pri tome, autori su i onaj pre-virusni seting nemačkih žitelja Slobhorna dočarali kroz dosta radikalne i živopisne opise "Nemaca" kao majki četvoro dece raspoloženih za alkoholijade i raspojasani seks, kao najsebičnijih majki (a i očeva), kao očeva koji ne prezaju od fizičkih obračuna sa decom, sa krimi-frindžom koji izgleda kao da je prebačen sa večito maglovitih močvarnih obala Floride, sa zatucanim religioznim sektama... A tek kad pandemija krene, disciplina i mehanički precizna supervizija, koja nam se neprekidno spočitava kao ultimativni nemački izum, nestaje kao srpska maska na jagodinskom vašaru i sve postaje fašistička kolotečina koja ovaj put guta sopstveni narod. Pardon, ponovo guta sopstveni narod.

Da, Slobhorn ima rupa u radnji, neke stvari su nepromišljeno napravljane kao nepotrebno neverovatne, vreme i mesto ponekad su rastegljiviji nego što bi mi to smeli da primećujemo, ali junaci su zanimljivi, njihovi odnosi su, kao i u skoro perfektnoj, također evropskoj, produkciji Into The Night, bliži realističkoj, nego žanrovskoj drami, a vrlo mali broj junaka uspeva da bude sve vreme na strani dobra. Neki čak čine pregnusne stvari, ali, kao i virus, prežive i nastave dalje.

Prilično sam siguran da ćete osam epizoda zgutati za dan-dva i da ćete u "nemačka zbivanja" zuriti kao pošten vozač u saobraćajnu nesreću koju zaobilazi. Slobhorn je toliko blizu onoga što nam se dešava da ćete panično u sebi ponavljati "dobro, kod nas još nije tako, dobro, kod nas još nije tako..." osećajući neku bolesnu jezu da bi bilo megauzbudljivo ako bude.

Više od svega, pravi horor Slobhorn dolazi od toga, a uzimajući u obzir sve predočene predstave o "Nemcima", da ako njihov sistem ovako lako može da prsne, onda će na istoku nići Med Maksovi, Med Baje i Med Miloši brže nego što smo u stanju da izgovorimo "ausvajs!" S druge strane, uvek ostaje mogućnost da Vučićeva dobra prijateljica Angela zna nešto što mi ne znamo. I pokušava da to šapne (prvo) svojima.

Za redovne TV Goniče kliknite na B/A.

09 August 2020

MUZZ - Muzz (Matador)

Od srca? Možda.

 

U svom solidnom rediteljskom debiju, Realna priča, Gordan Kićić u nekom trenutku izgovara jednu od najboljih, dakle najjednostavnijih za razumevanje, definicija života i kaže- Život je sranje, zato što je nekada tako jebeno dobar.

Nekada je i tako lep. Ali osećanje te lepote samo izaziva tugu. Nekad.

Ako ste od onih što žive samo “sada”, onda je glupo da vas zamaram time da je život do jednog trenutka najbolji u obećanju, a od jednog najbolji u sećanju.

Danas punim 45.
Sve češće me boli desno koleno, još od kada sam izigravao nindžu. Vožnja bajsom ne pomaže, ali nikada neću prestati da okrećem pedale.
I dalje mogu da hodam po suncu jako dugo, ali sada sam počeo da budem svesniji toga kada stanem.
I par stvari koje se dele samo s lekarom.
Inače, ničim ne osećam da imam dan preko 22-e. I po.

Pročitao sam Woody Allenovu autobiografiju. Fellinijevu, “iz druge ruke”, sam, evo, stigao do pola. Odgledao sam fantastičan trosatni BBC-ijev dokumentarac o Orsonu Wellesu, sa Orsonom Wellesom, naravno. Sve ih razumem, iako nemam njihove karijere. Imam blog, i podkast. Par drama u fiokama različitih reditelja, već godinama. I stotine neotpakovanih idejica rasutih po zato kupljenim svesčicama.
Ništa nikome od ove trojice nije išlo lako i svi pominju sreću kao krupan momenat u svim, neprekidnim naporima.
Ja sam srećan čovek zato što imam dve sreće. I dao sam im imena. Eli i Leon.

Već sam vam rekao da kada Paul Banks peva, moje srce uspori, i zastane, da pomiriše cvet.
Na debi albumu svog novog projekta, koji pravi sa Mattom Barrickom (iz the Walkmen) i Joshom Kaufmanom (iz Bonny Light Horseman), Banks je odlučio da bude najnežniji ikada, da me premlati, saplete, izlomi, i pomiluje, da mi pokaže da, kao i ja, ostaje isti, samo premlaćeniji, sapleteniji, izlomljeniji, pomilovaniji i, za razliku od mene, nežniji nego ikada. Koliko roboti zarobljeni u telu i glasu Paula Banksa to mogu.

Sećate se Automatic For The People? Find The RIver? Banks je s drugarima na Muzz zamutio možda neki svoj, i izvesnije neki moj, automatic

Možda je do ove pandemije, ali ja ne mogu da se otresem stihova iz Bad Feeling, koji u refrenu naređuju?/mole?/saopštavaju?/izražavaju želju?/ venu optimistično?...- So long, bad feeling, so long, bad feeling. To je prva pesma na albumu. Nakon toga slede Interpol u kratkim pantalonama, bosi i sa slamnatim šeširom na glavi. Interpol u sumrak leta. Interpol na ženskoj butini. Interpol u refleksiji sunca objektiva mladog i nadahnutog učenika Terrencea Malicka. Interpol na polici pored tegle s medom. Interpol međ’ garavom raskoši Šumadije.

A i pričao sam vam da smo Žozefina i ja jednog toplog popodneva vrteli stranu B, pa stranu A ovog albuma ležeći na krevetu dok ga nismo učinili najslušanijim vinilom u našem domu, tokom opsade normalnog života i u senci osmeha.

Džaba mi sva čudesna muzika koje su uši preživele ove godine, kada srce traži Banksa. Kao vaše Tomu, Autopark, Morrissey-a ili kao Elino Dance Monkey ili neku grčku koju želim da zaboravim, kad već ona ne može.

Posle svakog svog nastupa, naročito uspešnog, rado spoznam da nisam nešto posebno. Nije Muzz nešto posebno, ali jeste nešto poznato, nešto blisko. Ko bi od vas rekao za svoju majku, svoje dete, prašinu na slici, uzdah koji se otme iz grudi pri lošoj pomisli, da “nije nešto posebno”. Samo zato što se ponovilo već toliko puta. Čuto & viđeno.

Muzz je moje presedanje. Kada izađem iz voza “2020” i pređem u kloparajući šinobus koji ide unatrag do letovanja u Zadru, a napred do stopetnaestog rođendana moje dece, i ume i levo i desno od vremena i prostora, u zaseoke mene u koje se plašim da zavirim, u ostrvca istine na koja ću se jednom nasukati, u duboke suze u kojima sam se skoro i udavio, ponekad namerno. Da li je Muzz “moj ovogodišnji Muzz” ili “moj vjekivjekovni Muzz” ili “moj midlifecrisis Muzz” ili “Muzz ovog augusta” (koji je počeo još 5. juna kada je album izašao)? Vama sigurno nije bitno. Koliko meni.

SELEKTAH: 22 i po/ 10

06 August 2020

BEYONCE - BLACK IS KING (DISNEY+)

Serija Instagram zadataka


(Očekivano) nema belaca.

A butke nikada nisu bile krupnije. I dok vi sevate prekorima, podsetio bih vas da neko ko je od počekta svoje karijere sevao nekim delovima svog tela više nego drugim, ne bi trebalo da se ljuti što baš tu prvo primećujemo neku promenu. Niti njegovi guzobranioci.

Black Is King je, kažu neutoljivi vlasnici Disney-a, doneo ovom novom striming kanalu 3 miliona novih pretplatnika. Ali ne i u Africi. Jer tamo, kao ni u Srbendiji, nije dostupan. Beyonce tu, nažalost, ništa nije mogla, sem da prekovezno organizuje da se njen film prikaže “u saradnji sa” postojećim kanalima na tom kontinentu. Jer da se ni to nije moglo, čitav koncept i namera ovog filma bili bi mrtvorođeni na Beverli Hilsu.

Da biste razumeli kako je do ovog filma došlo moram da vas provedem kroz malu, ali interpretiranu, istoriju njegovog nastanka.

Sredinom devedesetih prošlog veka Disney je napravio animirani verziju Lion King, o malom lavu koji u opakom svetu džungle mora da vaspostavi narušeni evropsko-aristokratski poredak. Postkolonijalno retuširanje poretka umiveno je arhetipskom pričom o pobedi dobra, a mali Simba dejstvovao je kao inverzni Tarzan.

Četvrt veka kasnije, inače talentovani, Jon Favreau napravio je hiper-realističku verziju tog animiranog hita i uspeo da zaradi milijardu dolara sa retko besmislenim i nezamislivo dosadnim đubretom, koje u postkolonijalnoj matrici nije promenilo apsolutno ništa. Kralj je mrtav, živeo kralj. Simba nije abdicirao u ime džungle, već je kao mnogi okupatori Afrike obećao da će biti bolji nego ovi pre njega.

Beyonce sa svim tim nije imala problem i (samo-)angažovana je na saundtraku za ovaj, novi film. Saundtrak je bio šit i možda sam ga dvaput i to na silu preslušao.

Međutim, tokom tog procesa Beyonce je saznala za Solomona Linda, autora kompozicije Mbube, čija je kompozicija bez ikakve nadoknade i odobrenja korištena pod imenom The Lion Sleeps Tonight u originalnoj, animiranoj verziji. Koju je, da podsetim, producirao Disney.

Beyonce se na to silno razljutila i odlučila da će da napravi “svoju verziju filma” sa “pravim Afrikancima”, a ne sa animiranim lavovima i slonovima, koja će kulturno i moralno kompenzovati i kontinent i Linda za načinjene im uvrede i pljačke. Za taj projekat Beyonce je uspela da osigura sredstva u visini od 100 miliona dolara, i to za tri projekta, od kojih bi novi Lion King tj Black Is King bio jedan. Pare je dao Disney.

Tema Mbube je jedina tema koja se, sada ispravno potpisana i kompenzovana, koristi i u (originalnom) Lion King i u Black Is King. Ovoj nameri, pretpostavljam, dosta pomaže i što je to i najpoznatija i najvoljenija tema iz originalnog filma.

I tako stižemo do Black Is King, koji, ako sam dobro razumeo, počinje na jednoj planeti, a završava na ovoj našoj, gde neki Simba/Mojsije/”afrička analogija pomenutim” stiže na novu planetu i započinje svoj uspon. Sve do sada rečeno moglo bi da vas prevari da pomislite da nekog jasnog narativa u Black Is King ima, ali ako niste gledali ni Lion King, onda vam ni preuzete replike iz istog neće mnogo pomoći da shvatite šta se zbiva i dokle je priča u određenom trenutku stigla.

Iako je film sniman na više afričkih i pro-afričkih lokacija plus omrznuti Njujork, Elej i Belgija, i na filmu su angažovani afrički umetnici sa matičnog kontinenta ili svojih novih, postkolonijalnih lokacija poput Holandije, Engleske i Amerike, plus mala Blue Ivy, mislim da nakon gledanja Black Is King nećete biti ništa pametniji za poznavanje “crne kulture” nego pre toga. Da, neki kostimi, neke scenografije, neke rekvizite, neke frizure, neke šminke evidentno potiču iz onoga što prepoznajemo kao “afrički etno”, ali situirani u nečemu što je neprekidni mišmeš fotošuta za Vogue (Africa) i dvadeset godina zakasnele improvizacija na Cremaster radove Matthewa Barneya oni ostaju samo lepi za oči i zagonetka za sve ostalo/e.

Možda stanovnici afričkog kontinenta bolje čitaju postavke i lokacije, razumeju kontekst i kontrast, ali Beyonce nije uspela nikako da nas uvede u priču, niti da je interpretira kao lekciju iz “afričkog” za svoju brojnu publiku van tog kontinenta.

Black Is King je staromodno osmišljen, a ne treba da nas mnogo čudi da je Beyonce “sama” režirala i nastupila kao njegov izvršni art direktor, koji dejstvuje kao serija muzičkih spotova u kojima muzika nije mnogo bitna, a dobrim delom nije ni mnogo ili uopšte dobra da bi bila bitna. Saradnje sa afričkim i afro-američim muzičarima su prst u oko, ali samo po sebi Black Is King, kao zvučno izdanje, pre deluje kao umivena verzija afričkog zvuka za “belu” publiku, nego kao neko vraćanje korenima. Ili kao bilo šta mnogo drugačije od onoga što je Beyonce do sada radila.

Black Is King na silu, sa nespretno i usputno re-interpretiranim Lion Kingom, ostavlja utisak nečega što je pomenuti Disney-ev hit spasao od nemanja apsolutno ikakvog sadržaja i supstance. O ideji da i ne govorimo.

Iako je sniman na brojnim afričkim lokacijama, Black Is King ne uspeva da nas uroni u ta područja, već ista drži pod istom kontrolom i tretira na isti način kao njima analogne “bele” lokacije na sličnim muzičkim i/ili modnim snimanjima. Nema iskrenog osećaja da je Beyonce uronila u ono što nam prodaje kao lekciju, nema osećaja da je to uticalo na nju i promenilo njen izraz. Prilično sam siguran da je ona svuda sletala privatnim avionom, “odradila zamišljeno”, podelila osmehe zahvalnosti (iskrene, ne sumnjam) i odletala dalje.

Black Is King je taktički mudro postavljena tezga, koja jednom relativno neuspelom produktu (kao što je bio saundtrak za Lion King), a naročito u poređenju sa komercijalnim uspehom filma, pokušava da udahne drugi život, prodajući nam drugi, nakalemljeni smisao koji ovaj ne može da iznese. Iako Beyonce legitimno vodi i uvećava svoju imperiju, ne znam zašto je i njoj (i nama) potrebno da nas uverava da su njene namere usaglašene sa moralom progresivnih vremena. Black lives matters, ali cash rules everything around me.

SELEKTAH: 2/10

02 August 2020

NEDALEKO ODAVDE 90.04



Ta divna audio stvorenja



side A
1995. 11:59 - Trouble (On My Mind)
1994. Elastica - 2:1
1989. King Bee - Back By Dope Demand (Funky Bass Mix)
1990. King Bee - Rockin' Down the House
1995. Starving Souls - If You Want My Love (Depeche Mode cover)
1993. Ice  Cube - What Can I Do? (Eastside Remix)
1992. Huggy Bear - I, Bloodbrother Be (Shockheaded Peters cover)
1992. The Jayhawks - Crowded in the Wings
1989. Don Pablo's Animals - Venus (H-H B-B F-F Edit) (Shocking Blue cover)

side B
1992. Therapy? - With Or Without You (U2 cover)
1998. Pulp - Ladies' Man
1995. Automaton - Painless Steel
1988/1992. Orange Lemon - Dreams of Santa Anna (extended club mix)
1991. Black Radical MKII - Witch Hunt
1991. MC Mell'O' - Open Up Your Mind


NADOKNADITE PROPUŠTENO!

Prisluškujte privatne razgovore



Slavite NME!



Presnimite mikstejp.



A vratite se i Moći veštica, jer...

Butiful



Amazin'



Magik



31 July 2020

LITTLE JOE

Mogao je ovo biti Cronenberg među biljkama


Little Joe je priča o naučnici koja je uzgojila cvet koji ispušta miris koji nas čini srećnim. Zapravo ispušta neki miris koji aktivira neki hormon koji čini da se osećamo kao da smo ponovo u sigurnom i voljenom majčinom naručju. Sve što ta biljka traži jeste da je mazimo i pazimo i da joj povremeno pričamo. Zauzvrat ona nas čini možda malčice više zombijastim nego što bi želeli i ja bih rekao da se autorka filma, Jessica Hausner, pita da li je to ok, kao i da njen film svojim krajem to sugeriše. A ne da je elipsasto otškrinuo vrata badi-snečers apokalipsi, što vam se također legitimno može učiniti.

Reći da je sloboda precenjena je dosta neoprezno. Pa, ipak, kad sam jednom u emisiji Jima Jefferiesa gledao kako mladi Singapurci (svi oko 20 god) razmišljaju na temu ograničenih i supervizovanih sloboda svoje (malecne) zemlje zarad ponuđene sigurnosti i zajedništva, skoro svi oni (možda "teledirigovano") su se složili da je umereno limitiranje slobode zarad "zdravog" i zaštićenog društva dobra trampa.
Voleo bih da probam, pa da odlučim.

U filmu Little Joe deluje da se sav problem vodi oko toga da li smanjenjem slobode išta gubimo ako dobijamo ljude koji naoko deluju srećnije i zadovoljnije nego pre, spremniji su da donose prekretne odluke i da ih potom vode ka njihovom pozitivnom ishodu. Ali, u isto vreme, oni su "diktatorski" spremni da i činjenjem zločina zaštite taj proces i iz njega udalje oni koji mu se opiru.

Sve rečeno ispričano nam je kroz skoro romkomičan zaplet o razvedenoj naučnici čiji život čine posao i njen sin. Iako je njen kolega zaljubljen u nju, i čak i njen sin misli da bi oni bili dobar par, ona se opire tome. Kada kući donese cvet koji ljude čini srećnim, promene prvo utiču na njenog sina, koji nalazi devojku relativno brzo, a zatim donosi odluku da se preseli kod oca. Sve ovo kod nje samo pojačava anksioznost i osećaj da cveće ima malo više kontrole nad ljudima nego što bi trebalo i ona više nije sigurna da treba da cveta hiljadu cvetova...

Nažalost, Hausnerova pokušava da film drži u formi nekog apstrkatnijeg trilera, nečemu gde bi Peter Strickland izbriljirao, sa podosta praznog hoda i obezličenog dijaloga, što uz vrlo zanimljive i retro sci-fi pokrete kamere kreira zanimljivu atmosferu, ali ne nudi mnogo više od toga. S druge strane, možda je nerealno očekivati veću akciju u filmu gde je cveće zlikovac.

SELEKTAH: 5plus/10

29 July 2020

TV GONIČ: KORONA OSKARI


TV Gonič na prinudnom odmoru do septembra. Ali, stižemo da podvučemo liniju o teve mesecima iza nas. Stavite maske i otvorite oči. Na Before/After.

28 July 2020

IDIOT PRAYER: NICK CAVE ALONE AT ALEXANDRA PALACE

Vernici su plaćali 16 funti kartu za ovo


Ima li budućnosti u virtuelnim nastupima?
I ja i Nick Cave smo odlučili da to proverimo.

Nick Cave je 23. jula u tri različite vremenske zone omogućio fanovima koji su platili da strimuju njegov nastup od, otprilike, mesec dana ranije u čuvenoj londonskoj dvorani.
Nastup, kao i svaki živi nastup, nije mogao da se pauzira, da se promota unapred ili unazad. I nije bio "uživo".
Materijal je snimio i artdirektorisao Robbie Ryan, koji je kao DP radio na filmovima American Honey, The Favourite i Marriage Story.
Nakon čega je izmontiran i upakovan u koncertno besprekornih 90 minuta, sve sa uvodnim introm tokom koga Cave hoda kroz prazne hodnike "palače" i recituje stihove Spinning Song.
Zatim seda za klavir u ogromnom praznom prostoru koji podjednako podseća na ispražnjenu megaposlugu, koliko i na mesto održavanja umetničkih performansa.

Cave je sam za klavirom. Listovi hartije i jedna šolja "nehajno" razbacani oko stolice. Svetlo mu katkad sija u lice, katkad probija iz drugih prostorija kroz vrata ove, a nekada je zamračeno. Cave je sve vreme sam. Skoncentrisan. Perfektno izbrijan. Sveže ofarban, a usudio bih se da poverujem i da je bilo nekog presađivanja/pogušćivanja kose. Majkemimire, na kraju koncerta odjavna špica nas informiše da je Cave tokom nastupa nosio Guccijevo odelo. A mislim da je i njegova draga potpisana kao izvršna producentica ili nešto-kao-umetnička-direktorka projekta, nisam zapamtio...

Sve izgleda kao galerijski performans. Preko (naših) monitora. Cave "izvodi", a mi iza naših ekrana, u gaćama ili Gucci odelima participiramo, iako nam niti jednajebena stvar ne sugeriše da smo deo nečega.

Sviranje uživo pred kamerama nije loša ideja ili drugorazredno iskustvo, naročito za gledaoca. To zna svako ko je pogledao makar jednu emisiju Later with Jools Holland. Posvećen autor itekako ume da kreira unikatan doživljaj za teve gledaoca i da ga naježi u fotelji njegovog doma. Čak i ako nastupa bez benda, sam za klavirom, frulom, električnom violinom ili setom udaraljki.
Međutim, Cave je svojim fanovima radije prodao muda za bubrege. Ukusna muda, ali za bubrege.

Gledanje Idiot Prayer, koja je "neponovljivo" iskustvo samo u smislu da nigde neće biti legalno reprizirana (ali mislim da već na YT imate pristojnu kopiju), je kao gledanje DVD-ija, za čiji strim ste platili 16 funti. Ne znam zašto Cave nije, kad se već ovoliko iscimao, ipak odradio stvarnu živu verziju, u jednom terminu, pa nek ustaje ranije Australija i leže kasnije Brazil da bi uživao... Živa izvedba bi donela ono čega smo svi željni- "kontakta", pogled u kameru, grešku, neku priču, neki intro, znoj, čašu vode, neki ljudi su mogli, s maskama ili bez, da sede po obodu Palacea i da nam prave društvo... Ne, u Idiot Prayer sve je konceptualno i Covid sterilno, ispražnjeno od života, ali i od duše. Cave je skoro kao hologram samog sebe. Jednom je nešto pogrešio, pri kraju (Are You) The One That I've Been Waiting For, i zasmejao se, ali sve je izgledalo namešteno i usiljeno.

A onda dolazimo i do onoga zbog čega smo upalili monitore i podesili rimajndere- izvedbe. Cave sam za klavirom zvuči zanimljivo i jeste zanimljivo, ali uživo. Ovako, posredovano i odloženo, dosta je naporno i monotono. Odabrani materijal, koji najviše pesama crpi iz poslednjih izdanja Ghosteen i Skeleton Tree, ali se vraća i do Let Love In (Nobody's Baby Now), Henry's Dream (Papa Won't Leave You Henry) i proverenih favorita poput Mercy Seat i The Ship Song, uglavnom obitiava u sličnom narativnom tonu pesama, kojima bard lagano i rutinski plovi i ja sam tek u Higgs Boson Blues osetio neku užarenost i osećaj da je "umetnik prisutan". Mercy Seat je naročito izmučena klavirskim aranžmanom, dok pojačani akademski ugođaj uz Caveovo "odsustvo" ničim nije razbio "uobičajenu" galerijsku uštogljenost sličnih zbivanja. Ako ste Cavea voleli zbog krvavosti njegovih emocija, bojim se da je ovo bilo opako neukusno veganovsko iskustvo.

Ako je Covid bio povod ili kontekst za ovakav "event", onda moram da priznam da mi ni po tom osnovu nije naročito prijao. Iako volim da verujem da se klin klinom izbija, bojim se da izolacionizam nije izbio osećaj opustošenosti i ispraznosti s ove strane ekrana. Više bi mi prijao neki opušteni Cave, u starkama, s Blixom koji dobacuje, sa sinom koji dobacuje, sa Susie koja servira čaj i keksiće, s Caveom koji ćaska s virtuelnim nama, nego ovo. Možda njemu ne bi. Jer tako izgleda.

SELEKTAH: 4minus/10