31 May 2020

MOĆ VEŠTICA 24.05.2020. Srećan 8. rođendan, Radio B92! (Top 20 singlova 1997)


Top 20!


21-50

21. Super Furry Animals - Demons
22. Finley Quaye - Sunday Shining
23. Rialto - Monday Morning 5.19
24. Monaco - What Do You Want From Me?
25. Tricky - Makes Me Wanna Die
26. Beck - Deadweight
27. Todd Terry Feat. Martha Wash & Jocelyn Brown - Something Goin' On
28. Bentley Rhythm Ace - Bentley's Gonna Sort You Out
29. Bette Davis And The Balconettes - Shergar
30. Roy Davis Jr Feat. Peven Everett - Gabriel

31. Stereolab, Nurse With Wound - Simple Headphone Mind
32. David Holmes - Don't Die Just Yet
33. Photek - Ni-Ten-Ichi-Ryu (Two Swords Technique)
34. Morrissey - Alma Matters
35. Byron Stingily - Get Up (Everybody)
36. The Chemical Brothers - The Private Psychedelic Reel
37. Christopher Just - I'm A Disco Dancer (Original Mix)
38. Erykah Badu - On & On
39. Rosie Gaines - Closer Than Close
40. Luscious Jackson - Naked Eye

41. Slacker - Scared
42. Hanson - Mmmbop
43. Leila - Don't Fall Asleep
44. The Verve - Lucky Man
45. Tindersticks - Rented Rooms
46. Pulp - Help the Aged
47. Lo-Fidelity Allstars - Kool Roc Bass
48. Pavement - Stereo
49. Tina Moore - Never Gonna Let You Go
50. The Blueboy - Remember Me

25 May 2020

UNTIL THE END OF THE WORLD (DIRECTOR'S CUT)

Neko je morao


4 sata i 47 minuta.

Navodno je Wim Wenders još 1994. isporučio "director's cut" verziju svog "neslavno brejktru" filma iz 1991, koja je bila dva sata duža od one puštene u bioskope. On je osećao da je tek na ovaj način adekvatno upotpunjena vizija njegove "putujuće avanture" koja se protezala na nekoliko kontinenata i desetine zemalja.

Te 1991. Wim Wenders je, "nekom šesanestogodišnjaku", mogao da izgleda kao Yorgos Lanthimos danas- perspektivno festivalsko ime sa solidnim opusom filmova na granici da napravi svoj internacionalni hit. Svoj veliki internacionalni hit. Ili svoj "intimni Heaven's Gate" što je Until The End Of The World, i u onoj kraćoj verziji, bio. Ja ga nisam naročito voleo. Ultrahvaljeni Der Himmel uber Berlin do dana današnjeg nisam pogledao, samo zato što mi se nisu dopadali ljudi koji su ga "tooooliko" voleli. Par godina kasnije, njuejdžovsko sranje Lisbon Story skoro sasvim je satrlo moje interesovanje za njega i u ovom milenijumu jedva da sam i odgledao neki njegov film.

Koliko uspevam da se setim, meni je onomad Until... izgledao prazno i prilično dosadnjikavo. Pored apsurdne minutaže nove verzije, pomislio sam da možda u "svoj svojoj lepoti" film danas može nešto da mi kaže što onda nije, ali zapravo deluje još bednije i besmislenije.

Ne znam odakle da počnem sa vređanjima.

Prvo, neverovatno mi je da je iko pristao da finansira film koji bi u idealnoj varijanti trebalo da traje skoro 5 sati, a u manje idealnoj skoro 3. Until... je sa 20 miliona spucanih dolara bio (i ostao) najskuplji Wendersov film, ali za one prilike to je bila ambiciozna suma i ja bukvalno ne znam primer da su ta dužina i taj budžet ikada do tada (a i od tada) urodili komercijalnim, pa i kritičarskim hitom.

Drugo, Solveig Dommartin (RIP), koja igra glavnu ulogu i gledamo je u skoro svakom kadru najvećeg dela filma (pre nego što on u poslednja dva sata ove verzije skrene u sasvim drugi film) je očajna glumica. Prvo sam mislio da je to zbog toga što glumi na engleskom jeziku, ali i kad bi dobila prostora "na francuskom" stvari su bile iste- drvenaste, prezasićene tim pušačko-pseudostrasnim izgovorom, nesposobne ni za jednu emotivnu reakciju. Nisam morao ni da guglam da bih sebi potvrdio da je "verovatno bila Wendersova riba", pa je tako dobila ulogu.

Iako film traje 3 odnosno 5 sati, bilo bi zgodno da ima jednu priču, a ne tri. U ovom filmu prvo pratimo kako se Claire zaljubljuje u Sama i juri za njim preko pola sveta, zatim pratimo kako ona i Sam zajedno pokušavaju da stignu do njegovih roditelja u najzabačenijem, aboridžanskom delu Australije, nakon čega se bavimo eksperimentom njegovog oca, koji se tiče i njegove majke, a nakon čega, zapravo počinje i četvrta priča- ona koja se tiče toga kako su Claire i Sam prošli u tom eksperimentu. Ako vam sve ovo nije bilo dovoljno, tu je i indijski nuklearni satelit (wtf?!!) koji se otkačio i preti da se sruši na zemlju i kreira nuklearnu katastrofu svojim padom. Tako da je svet u panici da će to biti baš u njihovom dvorištu, iako se sve vreme plasira situacija da će njegov sunovrat biti fatalan po celu planetu gde god da se desi.
Sad bi bilo zgodno da kažem da se ono "end of the world" ne odnosi na vreme, nego na mesto. Iako znači jedno i drugo. Ali Claire i Sam stižu "na kraj sveta". Tj ona zbog njega.

Stilski, mogli bi da kažemo da film u svom retro-futurizmu želi da bude stripovski i da u tom smislu reciklira distopijske ugođaje nekih prethodnih ostvarenja (Blade Runner, Brazil), ali zapravo sve vreme ima problem da uspostavi jedan ton. Na početku sve je šik, sa sirotom Solveig koja se ubi da zadeluje kao neka femme fatale problematične naravi i istorije, nakon čega film svojim komičnim razvojem deluje kao neka krimi komedija i ta komičnost boji dobar deo evro-azijskog potucanja (od Francuske preko Nemačke do Rusije, Kine i Japana), da bi stizanjem na australijski kontinent postao pseudo sci-fi drama koja kako ide ka svom kraju sve više i jadnije biva festivalski apstraktna varijanta iste. Sa Solveiginim nepodnošljivim šmiranjem u želji da nam dočara jednu i u snu i na javi izgubljenu ženu.

Wendersov pokušaj da kreira neku vrstu "planetarnog eventa" koji na ekološki način kroz jednu ljubavnu dramu promišlja "smak sveta" pretvorio se u film u kome, kao u nekoj lošoj komediji Petera Bogdanovicha (a on kad promaši...), junaci neprekidno imaju problema tj žickaju pare i sredstva da nastave put. Dok deo te okupljene ekipe na okupu drži apsurdni ton filma, na onom psihološkom apsolutno nema opravdanja zašto ljubavnici putuju, kao treći točak, sa bivšim ljubavnicima, zašto neki, navodno, profesionalni detektivi gube vreme sa očigledno ne-fatalnim ženama, zašto Sama niko ne proziva zato što je samoživi narcis, već svi gledaju da mu pomognu...
Kad stignemo u Australiju, među oca i majku, i njihovu mini-dramu, stvari postaju još gore, i još tužnije realizovane. Wenders jednostavno nema materijal ni za strip-junake, ni za psihološki postavljenu dramu, a hteo bi i jedno i drugo.

Wenders je očigledno želeo da skroji "veliki film" i bio je u panici da li će isti imati dovoljno "velikih" tema. Nažalost, Until... se ne bavi nijednom od njih. Ovo nije priča o ljubavnicima u suton sveta, jer oni jedva i da polažu pažnju na to (baš kao i sasvim neuspaničeni svet oko njih). Ovo nije priča o žrtvama zarad ljubavi, jer sve priložene (Claira za Sama, Sam za roditelje, Samov otac za Samovu majku, Clairein bivši ljubavnik, Gene, za Claire...) deluju skoro retardirano i neopravdano u svom žrtvovanju, ili se pak radi o nepotrebno velikom žrtvovanju. Nije ni o mogućnosti da snimimo i potom gledamo svoje snove (čime se eksperimentalno bavi Samov otac), niti o gubljenju realnosti zarad navučenosti na iste- zapravo jeste, na načine uvredljive i smešne, i to u poslednjih sat i po (ove verzije). Utisku trideset godina kasnije ne pomaže ni infantilno i staromodno dočaravanje futurističkih aspekata života (film je smešten u 1999) koji su već onda delovali nepraktično i glupo (video-govornice) ili rezonuju neplaniranom zlokobnošću (prizori snova).

Prigodni i iskreni info na početku filma kaže da je saundtrak filma bio daleko uspešniji i, zaista, impresionira kakvu je ekipu Wenders ovde okupio (U2, REM, Nick Cave, Julee Cruise, David Byrne...) i kakve vrhunske pesme su mu oni isporučili! Prava je šteta što u ovoj petosatnoj verziji saundtrak bude ispucan u prvih dva-tri sata, pa u drugoj polovini dobijamo samo Days, Kinksa, u izvedbi aboridžansko-evropskog orkestra sa nesrećnom Solveig na vokalu. Ili je to utisak.

Na kraju mi je bilo tužno kada sam video da je ovaj (i ovakav) film Wenders posvetio mami, tati, deci... valjda u želji da budu ponosni na njega.

SELEKTAH: 4.47/10

JOHN & YOKO: ABOVE US ONLY SKY

O tome kako je pravljen album Imagine. Ali malo više kao istorijski rewrite uloge Yoko Ono u svemu tome, kao i u karijeri i životu svoga supruga


Ja nikada nisam imao loše mišljenje o Yoko Ono, i van i u kontekstu Johna Lennona, ali ovaj film, baš kao i Hillary o Hillary Clinton, dosta čini da o njoj promenimo i unapredimo mišljenje, i konačno se pomirimo s tim da ona nije pocepala Beatlese i omađijala Lennona svojim levičarskim ideologijama i avangardnim pristupima životu i umetnosti. Lennon je, kanda, sve to nosio u sebi i bio je vrlo obradovan što konačno ima s kim to da podeli i realizuje. Kako neko reče u filmu- što konačno može da bude i oseća se kao umetnik.

Poslednih godina sedme dekade, John i Yoko prezasićeni bitlsovskim iskustvima povukli su se na ogromno imanje na jugu Engleske i počeli da rade na albumu koji će dve godine kasnije biti objavljen pod imenom Imagine. Reditelj Michael Epstein (ne znam da li je u srodstvu sa Brianom) imao je na raspolaganju desetine sati "fly on the wall" materijala snimanog tokom tih godina, uz aktuelno prisustvo skoro svih učesnika (sem "glavnog" i Georgea Harrisona) koji su svojim izjavama dodatno pojasnili neke stvari. Mahom one koje se tiču nenavalentne, kreativne i pozitivne uloge Yoko Ono.

John je bio sirovi talenat. Yoko je bila vizionar. Ona mu je pokazivala gde bi sve mogao da dobaci, a on je to potom uspevao. Oni su bili tim, koji se dopunjuje, ispunjava, uzajamno usavršava i nebrojano scena ide u prilog tome. Detalj koji otkriva kako su se upoznali i šta je Lennona "poguralo" ka Yoko naročito je lep i indikativan. Lennon (više) nije uživao u Beatlesima i Yoko je bila neočekivano obećavajući izlaz iz te situacije.

Neposrednost materijala, Lennonova kontradiktorna raspoloženost za participaciju (s obzirom da je od istih tih stvari pobegao na ovo imanje) omogućila je da dobijemo maksimalno otvoren prozor u nastanak Imagine, i pesme i albuma, da ukačimo neke istorijske trenutke u nastanku tih pesama, da čujemo Lennonove komentare i izjave u vezi sa istim.

Epstein malčice luta pričom, pokušavajući da "film o snimanju Imagine" proširi i na odnos Yoko- John i revalorizaciju istog, pa u izvesnoj meri dobijamo i rezime iste i njen progres godinama nakon ovog albuma. Ne znam da li je Yoko insistirala na tome ili nije bilo ideje kako da se materijal o snimanju Imagine bolje uobliči u priču.

Lepo je. Neposredno. Prijaće vam.

SELEKTAH: 7plus/10

GREED

Kao što znamo/znate, Greed je ime velikog filma Ericha von Stroheima i srećom po nas ovo nije rimejk istog


Michael Winterbottom.
Još od Welcome To Sarajevo imam love-hate odnos prema njemu i njegovoj neprekidnoj potrebi da se svakim svojim filmom nadoveže na ili prokomentariše "aktuelna dešavanja u svetu". Retki izuzeci su, zapravo, i prilike da uživamo u dobrim filmovima i njegovom solidnom talentu. 24 Hour Party People, A Summer In Genoa ili Tristram Shandy: A Cock And Bull Story.

Greed spada u ove prve.
U njemu, uz pomoć predragog Steva Coogana koji je postao jedan od nosećih stubova njegovih filmova, Winterbottom "raskrinkava" fešn-milijardere koji su svoja ogroman bogastva stekli na robovskoj eksploataciji radne snage u zemljama azijsko-indijskog arhipelaga.

Glavni junak je Sir Richard McCreadie. Titula "sera" daje mu link sa imperijom i njen prećutni blagoslov za nehumano poslovanje, a on sam predstavljen je kao "trampovski" vulgaran trgovac koji jeftino kupuje, a skupo proćerdava, neprekidno u vodama jedva legalnih transakcija koje mu omogućuju da sve oko sebe zavija u crno sem sebe. Bavljenje njegovom karijerom inicirano je radom na njegovoj zvaničnoj biografiji, a povod za to je njegov 60. rođendan i ogromna proslava upriličena "negde u sunčanoj" Grčkoj, koja treba da povrati sjaj njegovom poljuljanom biznis imidžu.

I dok u jednom vremenskom toku upoznajemo satirične i apsurdne razmere kreiranja jedne proslave sa kupovinom Eltona i Coldplay "na kilo" uz izgradnju replike rimskog amfiteatra u kome McCreadie treba da se pojavi kao imperator, jedna manje bučna i oporija priča o sticanju "prvog miliona" odvija se iseckana u epizodice.

Kraj je veoma efektan. Neočekivano dramski, i donekle tragičan. Ali, Winterbottom i Coogan nisu znali koji je najbolji ton za njihovu priču i do kraja se nisu odlučili. A, ako mene pitate- bolji ton bi bio onaj ozbiljni, bez trunke satire i ironije, koji bi priču tretirao sa istim, blago komičnim, ali sirovim, nabojem kojim je prikazan dan izbacivanja McCreadijea iz škole- kada njegova majka prebacuje "sistemu" da je rasistički i klasistički tj da "Englezi" nikada neće dopustiti da neko "iz Irske" uspe ili zatraži ulazak u višu kastu. Iz te "gorčine" mogla je da bude izvučena McCreadiejeva tvrda posvećenost uspehu i ne-osetljivost na siromaštva kreirana na tom putu. Očekivano sjebana porodična situacija mogla je da i na tom planu otvori prostor za dodatnu tragediju (između oca i sina).

Coogan je bio potpuni promašaj za ovu ulogu. On je izšmirao McCreadieja svaki put kada to nije trebalo. Winterbottom je imao ogroman problem da bude oštar, a da ne zagrize stvarne ljude i biznise, i par prežvakanih telopa na kraju koji nam govore ko "stvarno" koliko ima, a ko koliko na račun toga nema (ništa) ne podižu kredibilitet ovoj neuznemiravajućoj satiri.

Ako želite stvarno da se pozbavite milijarderskom pohlepom i razmerama iste, preporučujem teve seriju Trust. Greed je trebalo da bude njen moderni apdejt.

SELEKTAH: 4plus/10

22 May 2020

CHRONICLE OF A DISAPPEARANCE

Ovde, u četvrtom filmu Elije Suleimana koji sam pogledao, je, izgleda, sve počelo


Idući unazad karijerom palestinskog reditelja Elije Suleimana stigao sam i do njegovog igranog debija (imdb kaže da ima i dva dokumentarca pre toga) i neke stvari fasciniraju.

Chronicle Of A Disappearance je snimljen pre dvadesetčetiri godine, negde na trenutnoj polovini rediteljevog života i zaista je fascinatno u kojoj meri je on već sa prvim ostvarenjem uspeo da fundira neke stvari koje će potom postati nezamenljivi elementi njegovog stila- statični kadrovi, "silent movie"-apsurdni i tragikomični pristup, neverovatna saradnja glumaca i još više naturščika koji su često koreografisani u kadrovima čiji komični tajming zavisi od njihove discipline, preciznosti i poslušnosti, zatim njegova odluka da bude nemi klovn u svojim filmovima...

U ovom filmu, kao i u narednom, opet, iako Chronicle... formalno ima tri dela/celine, osećamo njegovu podeljenost na dva dela- prva je fokusirana na Nazaret i na satarični kolaž ponekad i neverovatnih žanr scena (očigledno utemeljenih u još neverovatnijoj stvarnosti) u kojima su junaci njegovi zemljaci. U drugom delu, već nešto apstraktnije i hermetičnije postavljene stvari (u odnosu na filmove koji su usledili) postaju to još više, a film, sada na "političkom terenu" "izraelskog terora" ponovo koristi žensku osobu, koja je, sad shvatam, kao neka vrsta Suleimanovog superherojskog alter ega, i koja se na načine vrlo teroristične obračunava i nosi sa evidentnim izraelskim rasizmom spram Palestinaca (fenomenalna scena njenog pokušaja da rentira stan u Jerusalimu).

Međutim, u drugom delu, a naročito trećem (koji reprizira neke scene i junake iz prvog dela) ni sami delovi kolaža, a ni on kao celina nisu baš naročito zanimljivi, a ni jasni, i sem osećaja da nam se iste, ksenofobične stvari i dalje "dočaravaju", nije jasno zašto je Suleiman batalio efektnu satiru zarad eksperimentalnijih i pseudo-intelektualnijih zahvata koji, iako nekada iznenađujuće briljantno (kad montira ples Palestinaca na teveu na izraelsku himnu ili šta već), deluju nezavršeno i nategnuto.

SELEKTAH: 5minus/10

21 May 2020

SINGL GODINE 2020/24

DIVINE INTERVENTION

Baš kao i ljubavnici u ovom filmu i treći film Elije Suleimana koji sam pogledao razdvojen je rampom u dva dela


U svom ostvarenju iz daleke 2002. kada se činilo da će uspešno savladana apokaliptičnost "Milenijumskog baga" biti pomućena "Post-NajnIleven" deljenjem pravde, Elia Suleiman neplanirano snima dva filma u jednom. Prvi se bavi komšijama, Palestincima u Nazaretu, a drugi ljubavnom vezom sa ženom koja možda jesta, a možda nije "divine intervention" i najmoćnije palestinsko oružje.

Statični kadrovi, crni humor, tragikomične i apsurdne situacije krase kolaž žanr scena u kojima Suleiman prikazuje svoje komšije koji su "ljudi, iako su Srbi". Drugim rečima, oni su puni besa, puni kurcobolje za prvog bližnjeg svoga, osvetoljubivi su i prgavi, nemarni, drkadžije, dosadnjakovići i tek na momente promoli se neka trunčica empatije.

Nakon toga na scenu stupa tužnotupavikitonovski Elia, kao sin jednog od junaka, koji opet završava u bolnici, gde ni pacijenti, a ni doktori ne brinu za zdravlje- u duhovitoj sceni harmonija nikotinske konzumacije pokazuje razmere zdravstvenog javašluka.
Međutim, u ovom segmentu nalazimo se i na rampi kojom vojska razdvaja Ramalu od Jerusalima gde palestinski živalj biva izložen nepotrebnom i vulgarnom iživljavanju izraelske vojske. Što, možda i donekle, objašnjava njihovo životno raspoloženje pokazano u prvom delu filma.

Na toj rampi sreću se Elija i njegova izabranica i u duhovitoj alegoriji seksa pipkaju se rukicama u blizini falusne ručne kočnice njegovog automobila. Nemoćni da se susreću podjednako slobodno na obe teritorije razdvojene rampom.

Nakon toga film odlepi i bukne u fantazmagoričnu komediju u kojoj Elija, recimo, zamišlja svoju dragu kao nindža ratnicu sposobnu da se odbrani od svih mogućih napada izraelske vojske. Bolivudske akcije i honkonške komedije moguće su reference. Ne znam zašto je Elija fantastičnu scenu sa balonom sa likom Jasera Arafata, koji krči put ljubavnicima na rampi, zamenio ovakvim tipom scena, sa stilski potpuno drugačijom dozom humora, ali sumnjam da ćete, kao što ni ja nisam, naći neko valjano opravdanje za to. Naročito za gubitak gledalačkog interesovanja.

Na kraju, baš kao i u Srbiji, mora da se prikaže lonac koji samo što nije eksplodirao.

SELEKTAH: 5/10

20 May 2020

THE TIME THAT REMAINS

Kako je herojski palestinski narod pružao herojski otpor herojskom kreiranju izraelske države od strane herojskog izraelskog naroda
Ili drugi film Elije Suleimana koji sam pogledao


Možda ja (ovih dana) svuda vidim Fellinija i svuda gde realnost preti da komično zaigra kao san ja vičim "Federico! Federico!".
Ali u The Time That Remains teško je osporiti utkanost Amarcorda (i ostatka Fellinija) u nostalgično, crnohumorasto i apsurdno prisećanje kako je jedan narod ostao bez slobode i stekao svoju novu državu. Kao i svi veliki filmski umetnici Elia prelama nacionalnu priču preko ličnog i autobiografskog prisećajući se opsade rodnog Nazareta od strane izraelske vojske, učešća njegovog oca u otporaškim aktivnostima, potonjem maltretiranju od strane izrealske vojske i navikavanja na potčinjen odnos. Elia kroz inserte iz života svoje porodice kroz par dekada pokazuje kapitulaciju i "večito NE!" jednom sistemu koji, opet, nema druge nego da bude baš takav kakav je, ako želi da bude.

Elia svojim statičnim kadrovima unosi komično tamo gde bi trebalo da stoji ili obično stoji patos, on nema milosti u kritici Izraelaca, ali nije gorak i bljutav. Prvi deo filma, pre nego što se sam reditelj uključi u priču (sa svojom "tatijevskom" pozom) je neposredniji, veseliji, iako je tužniji, filmskiji i pokazuje Suleimana kao majstora discipline i koncepta koji na terenu toliko puta dočaravanom na različitim teritorijama, uspeva da ostvari autentičnu i duhovitu vizuru.

U drugom delu filma, statičnost i dokumentarnost više podsećaju na švedskog mastermajnda dešavanja po dubini kadra, Roya Anderssona, ali za razliku od njega Suleiman je velemajstor da ulovi emocionalne detalje toliko jake i bolne da će vam zadrhtati pluća dok ih budete gledali- scene kada Elia s mamom gleda neki film, a jednom rukom igraju "vrele rukavice", ili kad dođe mami u posetu u bolnici, ili kad posmatra oca kako je zadremao...

Suleiman u senci jedne očigledne nacionalne nepravde traži tragove svog detinjstva i odrastanja, apsurdne trenutke koji su skoro odigrali u našem Varljivom letu ili pomenutom Amarcordu ili Woody Allenovim Radio Days... a koji u sebi nose unikatnost i lepotu života, porodice, bivanja sinom, bivanja ocem ili majkom.

Bez obzira s koje ste strane zida na Zapadnoj obali, treba ovo da pogledate, jer ako ovde nema i parčenceta vaših života, treba da se upitate- da li ste uopšte i živeli?

SELEKTAH: 9minusminus/10

19 May 2020

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: MITO MATIJA & BIJELOKOŠULJAŠI - Proživljeno (Bandcamp)

Crnokošuljaši su bili u crno obučeni pripadnici paravojnih fašističkih formacija uoči i za vreme Musolinijeve vlasti. Hitlerovi SS odredi i ustaške frakcije u Hrvatskoj modno i ideološki su modelovani prema njima.
Bijelokošuljaši su, valjda, sve suprotno od njih.


Mito mi je sam poslao svoj album na recenziranje. Ima tome već par meseci. Jedini razlog zašto ranije nisam prionuo na bavljenje istim bilo je što za vreme korone ova muzika baš nije prijala našem prinudno zbijenom porodičnom životu, a ni ja nisam bio naročito voljan da joj se prepustim u intimnijoj atmosferi "na slušalicama".

Sada kada je Srbija oslobođena od korone i kad ljudi umiru, ali od gluposti, Mito Matija se zaorio mojim provetrenim domom.

Mito Matija je, kako na Bandcamp stanici piše, "prvi umjetnik međuslavenski usmjerene izdavačke djelatnosti 'Čto slyšam, a čto mne se sluča'". Dok je njegov prateći sastav samoopisan kao "post-tamburaški".
I dok ovo prvo, bez ikakve sprdnje, ništa ne razumem, ovo drugo mi deluje kao zgodan opis za ono što vas ovde čeka.

Proživljeno je album, vrlo dinamičan, vrlo agresivan, vrlo kafanski. On je poput razgovora koji je posle par čaša previše malo izgubio kontrolu, ali i smisao. Neprekidno se, kroz brojne semplove iz teve serija i drugih emisija, pretresa "nečija krivica". Za šta i čija, bez želje da se sprdam i pravim lud, nisam razumeo. Bijelokošuljašenje bi moglo da implicira pretresanje odgovornosti post-crnokošuljaša čije dejstvo ne posustaje, evo, od prve do ove aktuelne nezavisnosti Hrvatske. Međutim, Mito se ili obraća onima koji znaju koga proziva, zašto i koliko je lud u tome, ili to čini prilično ambivalentno, tako da njegova potencijalna oštrica uvek može da se otupi time da se on ovde bavi "krivicom kao takvom", a možžžda je inspirisan svojima.

No, mi smo ovde i zbog muzike. A muzika je kao da su se, recimo, Džoni Štulić (koga nikada nisam ni razumeo, ni zavoleo) i Damir Avdić (koga i respektujem i volim) sreli sa grupom tamburaša koja se, kada padne mrak, pretvara u nešto gotskiji orkestar koji bi mogao da zasvira sa ili za, recimo, 16 Horsepower, Gallon Drunk ili God Machine. Većina pesama je vrlo progresivnog-rok ugođaja, počinje semplom, nakon čega se simfonijski raspiruje u nešto što bi mrtvi na plovidbi Hadom mogli zapevati, onako da zaprovociraju bogove. Tokom tog ugođaja ritam se katkad digne u hardkor unc-unc ritmične razine, Mito malo zazvuči besno kao Damir ili apelirajuće kao Marčelo, a svako malo neko tamburaško preludiranje podseti nas šta će i kako će Balašević na onom svetu.

Proživljeno je intenzivan ekspirijans, skoro kao radio-drama s muzikom ili, možda čak, kao audio snimak neke pozorišne predstave sa dosta brehtovskog pevanja (taj link sa Brechtom i Weillom je trebalo ranije da pomenem kao referencu), a malo manje kao album. Usled toga reprizna slušanja neće biti tako česta, jer audio udar nije konstruisan da deluje kao album, već kao unikatno iskustvo, koje gubi dosta toga u reprizama. Sad moram biti iskren i priznati da Mito nije baš Weill u domenu komponovanja, te i to dosta opstruira tranziciju ovih pesama u hitove vaše jave. Komplikovana i faux-dramatična tematika, povremeno prekrcana (večitom hrvatskom ljubavi prema) psovkama također usporavaju moje simpatije.

Probajte. U crnoj minuti dana. Ili kada potegnete nožekanju na "arapina" u zenitu sunca. Ili dok ste zarobljeni u višekilometarskoj koloni automobila na granici, na svom putu ka korona-slobodnim hrvatskim otocima. Ova muzika zahteva malo posebniju priliku i malo neprisebnijeg vas.
Nisam toliko ta publika, shvaćam.

SELEKTAH: 5plus/10



TOY STORY 4

Toy Story goes Westworld


U izvesnoj meri Woody i ekipa su sve vreme bili deo dečijeg "Westworlda"- igračke kreirane za potrebe zabave i emotivnu nivelizaciju. U prva dva dela mogli bi da kažemo da su igračke bile "zatvorene u tom svetu", a da sa trećim delom i odrastanjem Andy-ja, zapravo, počinju da se otvaraju pukotine u tom svetu, a igračke intenzivno počinju da razmišljaju o svom smislu, a naročito o smislu istog u odsustvu onoga za čije potrebe su kreirani, koji je, kako do juče, bio "bog" njihovih života. Treći deo ove superzabavne i nimalonaivne parabole i njenog smisla bio mi je i ostao najbolji.

Šta donosi četvrti deo?

U ovom nastavku, isprva deluje da je sudbina lutaka bezidejno i trivijalno svedena na još jednu spasilačku avanturu, ovaj put "lutke" Forky-ja, koga je mala Bonnie napravila od par komada đubreta tokom prvog dana u obdaništu i koji neprekidno gravitira ka "đubrištu sa koga je potekao". Međutim, onda se jedan novi momenat ove priče poveže sa kratkim flešbekom sa početka, u kome vidimo kako (a naročito gde) je završila Woody-jeva cura Bo Peep. A usput upoznajemo i antkvarnu lutku koja već decenijama čeka svoje dete...

Bo Peep unosi dva nova momenta- Westworld i feminizam. Bo Peep je lutka koja već godinama živi sama, "na ulici", osuđena da se snalazi i "grebe" o privremenu i kratku pažnju dece, bez želje da ikada više bude "zarobljena" u pripadanje jednom detetu, "sa izvesnom sudbinom". Drugim rečima, imamo "buđenje lutaka", shvatanje da njihova egzistencija nije i ne mora biti vezana za "povereno" im dete, već da ima života iza "infinity and beyond...". Kao i u Westworld jedan ženski lik je "progledali" inicijator te nove prakse, a jedan muški krenuće da je sledi. Naravno da ne mislim da je iko od autora (a ima ih dosta) novog Toy Story nastavka pozajmljivao iz WW (ili jeste?), ali sličnosti vam mogu pomoći da iz još jednog ugla osvetlite kompleksnost ove priče, kao i njenu "popkulturnu aktuelnost".

Druga bitna stvar je feminizam, koji se pod pritiskom "javnosti", konačno agresivnije budi u Andy-jevom svetu muških lutaka, u kome Bonnie, zapravo nije uspela da nametne svoje igračke (zar ne?). Bo Peep je Wonder Woman ovog sveta, koja od ultrakonzervativnog ideala zgodne čobančice postaje skorosuperherojska heroina sposobna da organizuje i vodi misije do sada poveravane muškim lutkama (Buzz je u ovom filmu potpuno u drugom planu). Pored nje imamo i divnu skrivenu kritiku muškog sveta, kroz antikvarnu lutkicu Gabby Gabby koja ima fabrički pokvarenu zvučnu kutiju usled čega je neinteresantna deci. Da bi "oživela" i našla "host-a", Woody mora da joj da svoju zvučnu kutiju (ili neophodne delove), ali na simboličkom nivou- muškarac mora da joj "pozajmi glas" i otvori život. Srećom po nas i aktiviste meToo pokreta Woody je toliko divan i srčan momak da taj proces nijednog trenutka ne bode oči kao pan-mačoistički akt, već kao iskreni i humani gest.

Ostaje nada da će u sledećem delu Toy Story autori konstatovati i postojanje (barem) afro-američke populacije oko sebe i u skladu sa tim uskladiti barem neku lutku, neko dete ili nekog statistu. Jer sad bi već mogli. Ili morali.

Najzanimljiviji aspekt ovog filma je onaj koji sem mekagafinovske uloge nije imao drugu- a to je pojava Forky-ja, ručno kreirane lutkice koju su osmislila sama deca. Da, u nekom od prethodnih nastavaka imali smo onu "lutkinu kuću užasa" gde je onaj bolesni dečak od različitih lutaka kreirao svoje miks-monstrume, ali ovo "kućno udahnjivanje duše" je moglo da ima ogroman dramski potencijal- sa preispitivanjem toga šta je lutka i čemu ona služi, na potpuno drugi način, sa otvaranjem jednog novog polja u kome su stare lutke suvišne, a da ne govorim o kliznom području razmišljanja za roditelje- šta bolje i više aktivira kreativnost i maštu njihove dece- napravljen ili gotov prozivod. Jasno mi je da Disney-jev departman za proizvodnju igračaka isekao ovu ideju u korenu, ali samo kažem...

Film režira i ko-scenaristički potpisuje Josh Cooley, koji je napisao scenario za Inside-Out, i njegov film uprkos par efektnih fora, ipak, na režijskom nivou manjka nekim inovativnim rešenjima i pokazuje da je njegova debitantska pozicija ovde bila više oprezna, nego pionirska. Usled čega TS4 vizuelno diznijevski bezbedno nit smrdi nit miriše previše, a čini se da neke prekretne trenutke u ovoj sagi treba očekivati tek sa sledećim nastavkom.

SELEKTAH: 7plus/10