En la ciudad de Sylvia je film koji neki ljudi iz istih razloga mrze, a drugi obožavaju. To je film o gradu (koji bi mogao da bude Pariz, iako nema potvrditelja za to), to je film o romansi (otuda je miris Pariza jači), to je film o ljubavi, zapravo- o zaljubljenosti, o ženama, to je film koji izgleda kao da ga je lako napraviti (zato su intelektualni vašari filma prepuni sličnih ostvarenja). Konačno, to je film koji ima nečeg zajedničkog sa ostvarenjima Michaela Baya- neće ga svako voleti.
Prva tri minuta su nepodnošljiva. Prelepi mladić, koji podseća na onog što je igrao “argentinskog motorciklistu”, sedi u hotelskoj sobi i čeka da mu sine misao koju potom zapiše. Samo to traje tri minuta.
Narednih 10 su eliminacioni. Narečeni mladić izlazi iz zgrade i odlazi u obližnji kafić. Tamo posmatra ljude koji sede za stolovima u bašti. Naročito žene. Neke od njih crta, nešto zapisuje, tu vidimo da je napisao “U Silvijinom gradu”, a da je potom ispod crteža konobarice reč “ona” ispravio u “one”. Reditelj Jose Luis Guerin lukavo postavlja kameru između posetilaca kafića i namešta je tako da puno puta deluje da osoba u prvom planu razgovora sa osobom u drugom planu, i to deluje duhovito, naročito u kontekstu priče koja sledi i atmosfere koja se gradi.
Dramaturški ove dve sekvence podeljene su u dva dela “prva noć” i “druga noć”. Iako je sve vreme dan.
Razumem sve koji su do sada izašli iz sale i otišli na Anđele i demone.
Nakon toga mladić počinje da prati jednu devojku (to je već “treća noć”, iako je i dalje dan), otkriva se šta on radi u “Silvijinom gradu”, zašto… I tu imate priliku da se setite svih slučajnih (ne)ostvarenih susreta kada ste negde sreli nekoga i u svoj glavi razvili film o vašoj zajedničkoj budućnosti, a onda je on/a ušla u drugi autobus. Ili možete da se setite Before Sunrise i Before Sunset, s tim što su ovde izgovorili jedan milioniti deo tamošnjeg dijaloga (tačnije 84 reči), ali kao i kod Jesse-ja i Celine ljubav stoji na jednom tasu, a sudbina na drugom.
Guerin kameru jedva da skida sa stativa, planovi su uglavnom polu-totali ili krupni, fotografija maestralno budi romantiku unutar starovekovnih kamenih zgrada, kaldrma, malih trgova… Tamo gde bi se kod neveštog reditelja voajerisanje izvrnulo u nakaradnu improvizaciju ovde je strogo kontrolisana mreža detalja koji pune ili opstruiraju kadar- čovek koji prosi, beskućnica koja baca flaše, prodavac narukvica i kaiševa, ponavljanje grafita “LAURE JE T’AIME”… Sve to žubori i računa sa našim gledateljskim sleš životnim iskustvom, sve to mimo naše volje dopunjuje emociju koja stiže sa ekrana… Ponekad dodvoravajući se stvaranju romantike o kojoj svi maštamo, ponekad na kvarno je ironišući. Guerin, u svakom slučaju, odlično zna šta radi.
Tindersticks, istina, sugerišu daleko više strasti, besane noći, pijanstvo… Ali, tri “noći” u gradu sa Silvijom bruje istom magijom.
selektah: 8 plus / 10
.. a bit of a praise for you my friend : tako ti je vitichast humor kojim objektivno nipodastavsh pojedine stvari da sam potpuni podanik tvoga dela postao.bane :):)
ReplyDelete