Robert Altman je jedan od mojih najomiljenijih reditelja. Međutim, ono što tek sada shvatam, sa iz mozga poodavno isteranim znanjem iz istorije filma i nenovostečenim u međuvremenu, dakle, samo na bazi zgusnutog gledanja raznih filmova, pa i njegovih, jeste da je Altman... (wait for it)... jedan od najboljih filmskih post-modernista. Neko čiji rad je prilično nezahvalno pratiti bez poznavanja (najčešće političkog) konteksta epohe u kome film nastaje ili žanra na čijoj bazi Altman... improvizuje, i ko zna šta još treba da znate što ni ja ne znam, ali sve to vas, ipak, neće sprečiti da obožavate Altmanove filmove. Mene nije.
Long Goodbye sam prvi put gledao pre neki dan, čak 36 godina nakon što je premijerno prikazivan. Scenario za ovaj film napisala je Leigh Brackett, žena koja je u ranoj mladosti napisala scenario za noir klasik Big Sleep, ali i prvu verziju scenarija za Lucasov Empire Strikes Back (koji je Lawrence Kasdan završio kad je Leigh umrla). Mislim da je Big Sleep, ipak, bio presudan za njen angažman na još jednoj adaptaciji romana Raymonda Chandlera. A deluje mi da je jedina Altmanova sugestija bila- razbucaj sve što možeš, ali neka ostane noir u srži. I tako i bi.
Elliott Gould igra legendarnog detektiva Philipa Marlowea koji, kako to „uloga“ nalaže ne vadi pljugu iz usta, vozi oldsmobil iz tridesetineke, nosi odela, ali je prema životinjama pažljiviji od Brigitte Bardot, a naročito prema svojoj maci. Film počinje nebulozno kao i većina Altmanovih, tako što pomenuta mačka probudi Marlowea u gluvo doba noći i on mora da ode u obližnji supermarket da joj kupi hranu koju ona voli. Njegovo baktanje sa mačkom trebalo bi da svima bude jasan signal da ovaj noir neće vrveti atmosferom na kakvu nas je crno-bela era navikla.
Iste večeri Marlowea posećuje njegov prijatelj Terry Lennox koji traži da ga ovaj prebaci u Meksiko svojim autom, što Marlowe i učini. Ali već sutra ujutru stiže vest da je Lennoxova žena ubijena, a potom i da je Lennox pronađen mrtav u Meksiku. Paralelno sa tim Marlowe je pozvan da pronađe nestalog muža alkoholičara jedne od Lennoxovih komšinica na obali okeana, ali je i „nezgodno pritisnut“ da lokalnom mafijašu pronađe pare koju mu je Lennox oteo.
Digresije koje su postale esencijalna stvar Altmanove estetike i filmskog jezika i ovde, doduše prilično obuzdano, vode glavnu reč. Bilo da dopuštaju da zavirimo u „ludo vreme“ u kome se film dešava zahvaljujući njegovim new age/ hipi komšinicama koje po ceo dan polugole meditiraju na terasi svoga stana ili da bi izbacile radnju iz tipičnog noir koloseka nepotrebnim, ali zabavnim šlajfovanjima poput potrage za piscem-alkosom sa kojim će svaki susret biti samo još jedan dramaturški ćorsokak. Ali zato ogroman užitak za Altmanofile i sve one koji nemaju ništa protiv da žanr iscuri iz svog sigurnosnog pakovanja i doprinese stvaranju jedne drugačije priče koja na svim nivoima (a naročito psihološkom i socijalnom) postaje i kompleksnija i vrednija.
Long Goodbye (a muzička tema sa tim nazivom se od špice do kraja filma neprekidno reinterpretira kroz seriju različitih aranžmanskih izvođenja aludirajući tako na hiljadu istina koja postoji u noiru) u isto vreme istražuje neka od ključnih mesta ovog žanra: uber-mačo imidž koji ponekad prerasta u nerafiniranu mizoginiju, estetiku brutalnog nasilja, mističnost (koja je ovde ismejana hipi-komšinicama koje svi nastoje da „provale“) i detektivom čija skoro komična ambivalentnost prema ljudskim patnjama, ipak, mora da rezultira isterivanjem pravde. Što i ovde biva. Čime Long Goodbye biva noir koji se zajebava na račun noira, ali ne prestaje da bude noir.
Čak i ako počnete sa ovim filmom imate solidne šanse da postanete Altmanofil. A i biće vam drago da vidite mlađanog Schwarzeneggera u „nemoj“ ulozi jednog od mafijaških badigardova.
No comments:
Post a Comment