MICHAEL JACKSON

Prvi vinil koji sam dobio u životu kupio mi je ćale tokom novogodišnje kupovine u robnoj kući u Zemunu. Bad, Michaela Jacksona... Još uvek ga imam.





Danas će verovatno svi pisati o Michaelu. I svi će pokušavati da kažu ili napišu nešto što niko drugi nije. Pa tako i ja.

* * *

U osnovnoj školi otac jednog od učenika sa kojim sam delio istu smenu (čini mi se) radio je u Pepsiju. Jednoga dana doneo nam je u školu fotografiju svog ćaleta sa bledolikim momkom za koga je tvrdio da je Michael Jackson. Sličnost je bila zapanjujuća, ali bilo je jasno da to nije Michael, već neki Jacko Wacko frik koga je Pepsi angažovao da paradira naokolo tokom regionalne konferencije svojih direktorčića. Mislim da još uvek imam tu fotografiju negde. Više se ni ne sećam kako sam uspeo da je dobijem, ali se sećam da je moje obožavanje Jacksona u osnovnoj školi (a i kasnije) uvek bilo notorijusli podjebavano od strane svih ostalih. Ali, iz nekog razloga, ta fotografija je ostala najbliže što ću mu prići za života.

* * *

U Bravo-u su pre iha-ha(-ha) godina periodično izlazile tzv. "autogram karte"- fotke zvezda sa njihovim odštampanim potpisom. Imao sam dve Michaelove. Sećam se da sam godinama uzaludno pokušavao da repriziram taj vatromet od njegovog potpisa svuda gde sam stigao. Sva sreća pa to nisam uradio na svom primerku Bad, a bio sam blizu, sve sa markerom i drvenom olovkom koja je trebalo da pripremi teren.

* * *

Ne znam da li ste ikada odgledali (ili uopšte?) ceo spot za pesmu Black and White. Dakle nakon čitave one mekalikalkinijade, Jacksonovog igranja sa indijancima, benetonovskog pretapanja svih rasa i polova, ide deonica bez muzike u kojoj se Michael pretvara iz tigra u čoveka i onda u skoro pet minuta dugom segmentu demolira neki auto bejzbol palicom. Sekvenca je neviđeno brutalna, ničim izazvana i potpuno neverovatna. Negde sam čuo da je taj deo režirao David Lynch. Ali nikada nisam proverio. Baš kao što nikada nisam proverio ni da li je on autor spota za Give In To Me (a to je tek trip!). U neke stvari je lepše verovati. Zar ne?

EDIT: Ne računajući s tim da je u trenutku pisanja ovih redova moja svest bila pomućena bolom, Boki Đoković me je,s prezirom, korigovao da ime pesme nije Given To Me, nego Give In To Me. Ali ja sam tek danas, gledajući more Michaelovih spotova na MTV-iju, shvatio da sam ja zapravo sve vreme mislio na spot za pesmu Who Is It, znate onaj u plavim tonovima, sa devojkama sumnjivog morala...

* * *

Omiljena Michaelova pesma mi je Smooth Criminal. Ne, Dirty Diana. Ili Man In The Mirror.

AnnieareyouOKareyouOKAnnieAnnieareyouOKAreyouOKAnnieareyouOKAnnie…

* * *

Na zidu moje (radne) sobe je do pre neku nedelju stajala fotografija Michaela Jacksona i poster iz Bravo-a koji sam sačuvao još iz osnovne škole. Skinuo sam ih da bih napravio mesta za ogroman plakat za nove Transformerse. Majke mi. Znaju oni koji me posećuju.

* * *

Čitajući jutros raznorazne vesti i memorijale, a pošto je Maša otišla na posao, dopustio sam sebi par suzica. Onaj krckavi Bad svira na ripit od jutros. Što se mene tiče, zaslužio je.

U sredu vas čeka MV MJ specijal.

* * *

I još... Ne znam da li su takva bila vremena, medijsko okruženje ili sam odrastao u KKK porodici, ali sećam se da mi je beli Jacko na omotu Bad, baš kao i priče o tome da on želi da bude beo, bile najnormalnija stvar na svetu. Zašto svi ne bi bili beli, zar to nije prelazak na bolje?... I dan-danas, a naročito danas, kada svaka druga vest podseća na njegovo ("tzv.") kožno oboljenje, meni i dalje nije jasno- zašto ako su rase i boje toliko nebitne, zašto bi neko bio toliko prozivan zato što je maternje "crno" hteo da zameni za gostujuće "belo"? Eto, setio sam se i tog vajtpauer momenta svog detinjstva, sumnjam da će biti prilike da ponovo želim da ga podelim sa nekim.

* * *

Black and white humor runs in the family...

(kliknite na fotku ako je nejasno)