NICK AND NORAH’S INFINITE PLAYLIST

Indie publika je dobila svoj Nothing Hill. I trebalo bi da bude zadovoljna











Ako ste gledali prethodni Peter Soletteov film, Raising Victor Vargas, onda znate šta možete da očekujete- zaljubljene blesave tinejdžere u blesavom svetu. Nick and Norah.. u tom smislu pokazuje određenu ambiciju da se nametne kao „generacijski film“ jedne jasno profilisane društvene grupe. Sva sreća pa ta želja nije preterano nametljiva.

Nick (u već prepoznatljivoj šmokljastoj interpretaciji Michaela Cerae) je basista emo-hard-rok grupe The Jerk-Offs, u kojoj su pored njega i dva geja i jedna ritam mašina. Nicka je pre nekoliko nedelja ostavila bimbasta plavušica Tris i nju ne mogu da povrate ni desetine snimljenih CD kompilacija sa emo-cionalnim indi temama. Te kompilacije iz kante za smeće redovno preuzima Noraha, Trisina kao-prijateljica, koja misli da su ove savršene. Događaji predstavljaju idealan predložak za romantičnu komediju svima onima koji su sa manje ili više uspeha živeli svoj takozvani život uz My So-Called Life, zar ne?




Moram da priznam da nekoliko meseci nisam bio zainteresovan da pogledam ovaj film, jer je većina recenzija bila prilično kisela, a utisak koji su kod mene stvorili jeste da smo dobili tinejdžerski High Fidelity, a sve zajedno mi je delovalo kao isfabrikovani filmić čija je jedina svrha da pogura par mejdžrlejbl bendova koje Billboard zavodi kao „alternativne“. Neki su čak spominjali i Scorseseovu komediju After Hours kao dramaturški uzor za celonoćnu avanturu Nicka i Norahe. Na sreću, ništa od rečenog ne pije vodu.

Nick and Norah’s Infinite Playlist nema veze sa High Fidelity. To je film za matorce (u duši), ovo je film za mlade (bez kondicije). Soletteov film jedva da ima neku radnju, a potraga za Norahinom drugaricom Caroline ovde služi kao mekgafin za sitne turbulencije kroz koje prolazi Nickovo i Norahino smuvavanje. Pored toga, svi mi koji se divimo smelosti i „ogavnosti“ nekih fora u Appatowim komedijama vrištaćemo od smeha na to šta je tek Solett spreman da prikaže.

On je čitav film pretočio u seriju klišea koji važe za/ definišu „indi generaciju“ (kao „pogubljenu“, superfanovsku, hiperemotivnu, brbljivu, dovitljivu...) pa će tako vaš odnos prema ovoj generaciji lako moguće biti i vaš odnos prema ovom filmu. U slučaju da vas to ne raduje baš naročito propustićete ultimativnu indi-romansu koja duguje nešto od svoje naivnosti pomenutoj My So-Called seriji ili nešto od svoje romantičnosti dugim gradskim tumaranjima viđenim u Before Sunrise i Before Sunset (koji su neočekivano postali najspominjaniji filmovi na ovom blogu...).

S druge strane, muzika u ovom filmu je, iako stvar ukusa, najslabija stvar. Iako saundtrek (Devendra Banhart, Bishop Allen, Vampire Weekend, Takka Takka, Band Of Horses...) predstavlja tek neka od trenutno zanimljivih imena na indi sceni, mnogo je veći problem što upotrebljene pesme nisu baš upečatljivi hitovi, a ni sam film nije ni pokušao da neku pesmu generiše kao hit ili „sopstvenu temu“. A možda je baš ta vrsta traljavosti njegova vrlina. I ono što ga je poštedelo „generacijskog“ pritiska.

selektah: 8 / 10