Premijere: TERMINATOR- SPASENJE

Mašina za kucanje je napisala scenario (sama!), mašina za pravljenje kokica je režirala (McG je asistirao)









Terminator: Spasenje/ Terminator: Salvation

r. McG

selektah: 4/ 10


Drugi deo McG-ijevih Čarlijevih anđela bio je fenomenalan vatromet akcije i kempa. Ja samo ne mislim da i četvrti deo McG-ijevog Terminatora treba da izgleda tako.

I tu bi sad bilo dobro da pojasnim šta mislim pod onim „kemp“. U Čarlijevim anđelima to je bilo bazično polazište za obnovu priče o četiri cice koje pored pedikiranja vole i da hvataju loše momke, šibaju se sa njima u štiklama od 10cm i ispijaju koktele. U drugom delu je na sve to dodata i četrdesetogodišnja Demi Moore kao seksi-zloća čime je postignut „ultimate kamp-match“. U Terminatoru McG pršti istim količinama akcije, samo što se u stilizaciji preteralo sa testeronima, pa pored potpunog stripovskog izgleda filma i scenografije, u već deset puta recikliranoj verziji onoga što je Mad Max postavio kao standard post-apokalipse, imamo vojne uniforme (na dobrom-lošem Marcusu) koje svojim krojem podsećaju na Drugi svetski rat i time, valjda, treba da pojačaju dramatiku rata koji je u toku. Zatim imamo ultimativni „Men’s Health“ u perfektnom spoju mišića i kablova (opet u dobrom-lošem Marcusu) i, konačno- onaj nadrkani, supergrubi glas kojim je Christian Bale povremeno progovarao u Nolanovom Dark Knight-u ovde je u liku Johna Connora doveden na skoro samo-sprdajući nivo. Zbog svega toga, ovakva akumulacija supermuškosti, ali ne način poslednjih Bournovea i Bondova, na kraju deluje malo... kemp.



Međutim, superočajni Christian Bale i popkornizacija muškosti nisu najveće mane novog Terminatora. Nepostojanje novog Terminatora je mnogo veći problem. Terminatoroidni Marcus (koji je po količini okupiranog vremena pravi junak ovog filma) od početka igra za tim „Connor“ pa samim tim izostaje borba čoveka i mašine koja je u osnovi svih nastavaka, a nema ni drugog, većeg i jačeg Terminatora, protiv koga se polu-šaban i polu-mašina zajedno bore. Očajnički potez (i totalni kemp trenutak filma) povučen je na samom kraju kada na mladog Connora nasrne niko drugi do ... (... a nije Demi Moore!)

Scenario je verovatno imao tri reda koja objašnjavaju radnju celog filma i još sto strana na kojima se detaljno elaboriraju akcione scene. A kad smo kod akcionih scena, koje u ovom filmu nisu loše, ali ne donose ništa novo na dramaturškom ili vizuelnom nivou, a na mestu je i pitanje- koliko puta još želite da gledate trku između hebenog kamiona i hebenog terminatora u hebenom Terminatoru?!!! Ili mi i dalje ne verujete da je i taj omaž omažu zapravo još jedna demonstracija kempa. S druge, neprijatnije strane, bavljenja McG-ijevom režijom, nije lepo od njega što je audio pojava džinovskih robota propraćena i.s.t.i.m. zvucima kao i pojava trajpoda u Spielbergovom War of The Worlds, baš kao što je način sakupljanja ljudi u džinovske metalne korpe identičan onome u istom filmu. A sve ni malo ne deluje kao posveta velikom Stevenu.




Kad sve saberete na kraju, ocena koju sam dao (jer VOLIM brojeve!), deluje kao poklon, ali se zapravo najviše odnosi na povremeni sjaj kojim zasvetli McG-ijev entuzijazam za raznošenjem svega živog, ali i simpatična i, nažalost, nerazrađena, reciklaža ideje da mašine (dobro, polu-mašine) spasavaju Connora i pomažu mu u borbi protiv drugih mašina.