L’HEURE D’ETE

Šta će biti s kućom?

Francuzi, velika porodica, porodični susreti, dosta priče, mon tasse du thé, dakle. Ali, L'heure d'été ne spada među najbolje filmove iz te sorte.

Zaplet je veoma jednostavan- majka umire, iza nje ostaje kuća i brojna umetnička dela koja je ili izradio ili dobio na poklon njen slavni ujak. Iza nje ostaje i troje dece, dva sina i ćerka, koji treba da odluče šta će sa imovinom. Priča se odigrava, od jednog do drugog leta, u nekoliko poglavlja staromodno odvojenih sporim zatamnjenjima.

Najstariji sin, ekonomski esejista Frédéric, kome je majka za života dala instrukcije šta da uradi sa stvarima, najmanje je voljan da proda kuću i preostale umetničke vrednosti. Mlađi sin, Jérémie, se zbog posla seli u Kinu i treba mu novac za novi početak. Ćerka Adrienne odavno živi u Njujorku i sem par predmeta na koje je odavno bacila oko nije zainteresovana ni za šta drugo. Naravno, da bi se uvećao čehovljevski tj. Višnjikovski momenat „rastanka sa prošlošću“ tu je i matora sluškinja Eloise koja je sa majkom provela ceo svoj vek.

L'heure d'été je film o tome kako su iste stvari, da ne kažem predmeti, za neke ljude uspomene, a za druge objekti manje, veće, ili nikakve materijalne ili istorijske vrednosti. Jednoga dana kada naše stvari (p)ostanu pošteđene našeg prisustva na njima će ostati samo prašina i naša nada da bi još nekome mogle da znače koliko su nama. Međutim, reditelj Olivier Assayas previše pažnje i efektnih detalja (prodaja stvari muzeju i njihovo izlaganje) posvećuje intelektualnoj strani ovog procesa, dok ona „ljudska“ ostaje uskraćena za emocijama nabijene trenutke tokom kojih ćemo se sa suzama u očima osvrtati ka predmetima koje smo nasledili i koji tek treba da postanu deo nečijih uspomena. U par navrata on će pokazati ’ladnokrvu dizajnerku Adrienne (uvek dobra Juliette Binoche) kako skoro gramzivim pokretima po kući skuplja escajg koji joj je odavno namenjen. Ili kako Eloise obilazi napuštenu/prodatu kuću, u koju više ne može da uđe, i kroz prozor viri u prostor u kome je provela čitav život. Iako je Eloise žena sa staračkim brkovima vaše srce će odraditi set sklekova nad tim prizorom.

U isto vreme, čini mi se da uspelijoj emotivnijoj poenti smeta i to što film nije snimljen nekom arhaičnijom tehnikom sa raskošnijom fotografijom, nego izgleda kao neki bolji televizijski film. Čak i ako je to urađeno namerno- ne bi li ispalo kao da se parodira neka od onih (britanskih?) serija u kojima antikvari rovare po tuđim kućama sa njihovim domaćinima u potrazi za vrednim stvarima- i na taj način se pravi emotivni komentar, čini mi se da taj postupak pre u nama budi revolt nego saosećanje.

L'heure d'été počinje poslednjim porodičnim skupom, za 75. rođendan „velike mame“. Deca jure naokolo i uz pomoć mape traže „skriveno blago“. Završava se žurkom koju prave deca najstarijeg sina, u praznoj kući koja je „zaposednuta“ po poslednji put i to aktivnostima na koje nije navikla (duvanje, glasna muzika, ležanje po podu...). Ćerka se šeta sa svojim momkom po vrtu i kaže kako joj je baka rekla da će se jednog dana tuda juriti njena deca. Bake više nema, a kuća je prodata.

C’est la vie.

selektah: 6 /10