LOS ABRAZOS ROTOS

Enverujem da je ona pička Gilles Jacob iskulirala Nanking, Nanking za ovogodišnji Cannes, ali je zato u takmičarski deo uključila…OVO!

Novi film Pedra Almodavara je sve što jedna tetka* može da poželi. Topla, mekana, umereno duhovita, melodramatična sapunica, pa još španska! Ako je u Almodavarovoj (melo)drami pre i postojao elemenat kempa ili komedije koji je uspostavljao distancu prema događajima, sabotirao čistu patetiku i želeo da se nametne kao gilti pležr intelektualne elite, sa Los Abrazos Rotos upoznajemo jednog novog Almodavara. Željnog da od estetike koju je sam postavio napravi odskočnu dasku za “ozbiljan film”, kakve, recimo, Chabrol snima već dve, a možda, i tri decenije, mahom sa katastrofalnom naivnošću (La ceremonie).

Odakle da počnem sa pljuvanjem. Možda od onoga što valja. Penelope Cruz je prelepa, seksi, magična i na sve to- odlična glumica. Znajući koliko mu je odana, Almodavar ju je, praktično, umetnički silovao, ubedivši je da je ono u čemu će glumiti film, a ne ekranizacija scenarističkog kolapsa.

Uprkos intenzivnom trudu nisam uspeo da otkrijem o čemu je ovaj film. Mogao bih da vam prepričam o čemu se radi i da vas na taj način uverim da sam pažljivo gledao i da sam manje-više razumeo sve što se na ekranu događa. Ali, time bih samo pokvario uživanje u ovom filmu i ugrozio svaki pokušaj da se dopadnem ciljnoj grupi koja ozbiljno ignoriše ovaj blog. Tetkama, dabome.

Na jednom nivou ovo je ljubavni film o dva muškarca zaljubljena u istu ženu, čije muke počinju u trenutku kada onaj prvi otkrije ovog drugog. Ona (P. Cruz), naravno, voli ovog drugog. Ali, pošto je ovaj prvi producent filma u kome ona igra glavnu ulogu i koji režira ovaj drugi, ona je spremna da p(l)ati da bi se film završio. Posle toga strada u saobraćajnoj nesreći (ups!), a reditelj oslepi, istom prilikom. Oboje, dakle, nisu u prilici da nastave svoje karijere. Reditelj zbog toga preuzima svoj scenaristički alter-ego i postaje Harry Caine (tip vetra, a nije Michael). Film koji je sa Njom snimao je neka hilarijus (svima sem nama) komedija koja se zove Devojka i kufer.

I na tom nivou priče ovo je još jedna skupina prepoznatljivih Almodavarovih motiva (smrt, starost, strast, pederi, vanbračna deca, očevi i oci, ljubavnice, žene) aranžiranih tako da ih ni kemp-motika ne može iskopati iz blata superjeftine sapunice.

Na drugom nivou, pretpostavljam onom koji je Almodavar više želeo da uzmemo u obzir, Los Abrazos Rotos je metafilmski esej o snazi filma odn. o tome da se film mora završiti čak i kada reditelj oslepi (i to nam kaže sam reditelj na kraju filma). E, sad, to da li je film-u-filmu zaista urnebesna komedija kako nam se sugeriše, a mi iz par inserata ne uspevamo da primetimo, jeste vrlo bitan momenat za tumačenje ovog filma. Jer ako nije, onda je ovaj reditelj promašen slučaj i priča o njemu i njegovoj tragičnoj ljubavi je cinična satira na gorepostavljenu premisu. A ako jeste, onda je ovo dozlaboga dosadan film.

Pored toga, s obzirom da solidan deo Los Abrazos Rotos odlazi na snimanje Devojke sa kuferom, Almodavar pravi paralele između filmskih i “stvarnih” događaja, aludirajući na prastaro filmsko mlaćenje prazne slame- ko može da kaže šta je (za) film, a šta je (za) život? Nažalost, odgovor koji njegov film pokušava da da jeste- Almodavar je do sada snimao filmove (na koje Devojka s kuferom liči), ali sada snima život, u kome, gle čuda, ima jako puno onoga što je do sada bilo u njegovim filmovima! Što, opet, nekako ukida sam smisao ovog auto-eseja. Ili se varam?

Dva sata i 9 minuta.

selektah: chupame la pija! / 10

*tetka = žena koja oseća da je sve dobro što u životu može da joj se desi odavno za njom, ostale su samo uspomene i laži