TRUE BLOOD (DRUGA SEZONA)

Mlaćenje prazne slame. Ali zabavnije nego u prvoj sezoni

O čemu je serija True Blood?

Ako je u prvoj sezoni delovalo da je to Ballov politički komentar na Ameriku prelomljen kroz priču o suživotu Amera i (odomaćenih, manjinskih) vampira na Jugu, to definitivno ne važi za drugu sezonu. Druga sezona je priča o građanima i vampirima sela Bon Tempsa suočenim sa Ballovom željom da u tom kontekstu ugosti i ono sa čim su se vampiri “nominalno” u svom večitom vampirskom životu (“od kada je sveta i veka”) mogli sresti, pa neka su to i likovi iz grčke mitologije. Smelo. Hrabro. Duhovito. Za prosečne Amere, čak i edukativno.

Osećaj da se u True Blood pod milim bogom ništa ne dešava (I sezona) ovde je kamufliran, da ne kažem- zatrpan, uvođenjem raskošne dramske konstrukcije o grčkoj vili (samokreiranom božanstvu, whatever…) koja građane i građanke sela Bon Tempsa kroz orgijastične rituale koristi za spajanje sa svojim bogom, Dionisom. Takve okolnosti, udružuju vampire i ono malo x-mena (Sookie, Sam), koji odolevaju moćima “satanolike” Maryann, u zajedničkoj borbi za očuvanje sopstvenih teritorija. Paralelno sa tim, razvijena je i priča o desničarskoj Crkvi Sunca koja ima samo jedan cilj, a to je da istrebi sve vampire.

Međutim, ispod svega toga, sa likovima se ne dešava skoro ništa. Iako se, još u prvoj sezoni, očajnički trudio da aktere podigne iz njihove stripovske dvodimenzionalnosti, Ball nije uspeo da njihove karaktere produbi stvarnom dramom, što se sve vreme nekako iščekivalo. Zapravo, True Blood nikako ne uspeva da pronađe žanr. Ovo nije psihološko-realistična drama sa vampirima (što bi najviše volela da bude), a nije ni stilizovana drama, jer ima previše banalno-realističnih trenutaka tokom kojih likovi nepotrebno ispadaju iz svojih, za razvoj radnje, “stilizovanih, funkcionalnih uloga” u “blede karaktere” koji bi ovoj varijaciji na Blade/Buffy/Underworld materijal trebalo da daju “težinu”. Zato serija luta između “zakonitosti” jednog i drugog i tek povremeno ostvaruje zanimljive rezultate na jednom i na drugom polju. Ali u celini- ostaje… asimetrična? Što ima svojih čari, priznajem. Pre svega, na nivou građenja saspensa, jer sve dolazi u obzir i nemoguće je predvideti razvoj događaja. S druge strane, pojačavanje “začudnosti” ne prati adekvatan odziv “realnosti”.

Anna Paquin je (i dalje) fenomenalna kao Sookie, jer blesavost i naivnost njenog lika u velikoj meri unosi ravnotežu među sve gore rečeno. Za razliku od nje, Stephen Mayer, kao vampir Bill, je skoro karikaturalan u svom mačo-naboju, odnosno jednoj jedinoj grimasi i režećem glasu koji će vas skoro svaki put podsetiti na nesretnog Batmana, Christiana Balea. Epizodisti su daleko zahvalniji, ali opet svako vuče na svoju stranu. Vampir Eric, sa svojim plejbojevskim patosom veruje da je sve oko njega Underworld. Tara, Lafayette, Jason, Sam, detektiv Andy i šerif Bud pre deluju kao junaci “ballovske” satire kakvu smo viđali u American Beauty ili Six Feet Under, samo što im se prilika da postanu “tragični” i/ili da prođu kroz dramsku katarzu neprekidno izvlači ispod nogu. Zato Eric deluje smešno, a svi ostali komično. Ako razumete šta hoću da kažem. No, kao što rekoh, ovaj šum omogućava neku čudnu životnost svim dešavanjima i čini True Blood neobično pitkom serijom.

Sudeći prema neočekivano neiznenađujućem kraju (“hengeru”), deluje mi da će se u trećoj sezoni stvari vratiti na vampirski teren. Iako me mami mogućnost “zgušnjavanja” drame na tom prostoru, radovao bih se upadu novih momenata. Klonirani ili bankrotirani vampiri, vanzemaljci, zombiji-teroristi, čarobnjak Merlin, vudu vukodlaci… što da ne?