DRAG ME TO HELL

Ili šta sve možeš da uguraš glavnoj glumici u usta, a da ne zadaviš film

Krenimo od očiglednog. Drag Me To Hell je bolji od bilo kog dela Spiderman-a. Što se mene tiče bolji je i od svih njih zajedno. A što se Sama Raimija tiče, lepo se vidi da je čoveku bilo potrebno da na ekran izbljuje sve ono mu u Spiderman-u nisu dali- jedan blesav, duhovit i strašan film. Kakve više ne prave. Još od Nightmare On Elm Street. Ako ste pomislili da ću reći Scream, onda ste pomislili na pogrešnu vrstu zabave.

Pretpostavljam da ste se vi koji čitate ovu recenziju već prinformisali o ovom filmu i da znate da je većina američke kritike pohvalila Raimijev povratak korenima kao duhovitu i pravednu satiru na trenutnu situaciju u zemlji odn. bankarski krah koji je pokrenuo dosta neveseo proces otimanja domova ukućanima koji više nisu u stanju da plaćaju hipoteku. Pretpostavljam da je njima taj aspekt bliži srcu, pa samim tim i zanimljiviji za tumačenje. Da budem iskren, mene zabole koliko će nesrećnih Amera ostati bez svojih domova. Cijenim da svi mogu privremeno da se prijave u Armiju i odu da brane Afganistan od Talibana (o, da, ta stvar još nije odbranjena!)... Huh, opasno skrećem sa teme.

Raimi se u suštini u Drag Me To Hell sveti institucijama preko pojedinaca koji su možda pošli putem dobrih namera, ali su sasvim sigurno svojim postupcima zaslužili da stignu u pakao. Baš tako naša junakinja Christine (skoro zaboravljena Alison Lohman) da bi dobila bolju poziciju u banci odbija da sirotoj baka Sylviji (veštičijski groteskna Lorna Raver) produži kreditni aranžman, zbog čega jadna baka ostaje bez kuće. Međutim, ono što Christine ne zna jeste da je baka Sylvija zajebana ciganska vračara koja na nju baca kletvu. Za tri dana po Christine će doći sam đavo i odvesti je u pakao. Drag Me To Hell dočarava ta tri dana strepnje, maltretiranja od strane nečistih sila, kao i pokušaja da se kletva svrgne.

Već scenom u kojoj baka Sylvija tokom bankarskih razgovora bljuje žutu sluz tokom kašlja ili vadi lažne zube iz usta i slaže ih po stolu jasno je da će ovo biti pravi horor, ali za naš želudac. Par minuta kasnije sledi najgenijalnijih desetak minuta fajta koji sam gledao u nekom hororolikom filmu u poslednjih par godina. Insert: baka Sylviji ispadaju zubi tokom šibanja sa Christine i ona, u pokušaju da je ugrize, počinje da bezubom vilicom sisa Christineinu bradu. Sekvenca koliko god groteskna bila, ipak, uspeva da nam dočara nemoć da se od kletve, ili smrti- ako hoćete, ikako pobegne. I to je, uprkos svemu, čini vrlo jezivom.

Ipak, ono što nikada nećete zaboraviti jeste šta je sve tokom tri dana izloženosti đavoljem maltretiranju Raimi uspeo da strpa Christinei u usta. Baka Sylvija joj je, brat bratu, jedno tri puta direktno bljugnula u usta sadržaje od kojih će vam želudac trajno ostati među očnim jabučicama. A imali smo još i: muvu, crve, blato, neku zelenu tečnost koja curi iz mrtve baka Sylvije, maramu... Ti momenti jesu dočarani kao strašni, iako su u suštini smešni, a smiješano deluju groteskno, barem, koliko i činjenica da zbog par dolara više u nečijem džepu neki ljudi gube svoje domove. Osim toga, poenta baka Sylvijine kletve i jeste bila da se Christine ponizi. Raimi je, čini se, odabrao pravi način.

Drag Me To Hell nije čist horor, a nije ni čista horor-komedija. To će ga učiniti prilično nezanimljivim onima koji su došli da gledaju ono prvo, a zainteresovanih za ovo drugo jedva i da ima. Možda baš zato, ako nećete da omašite jedan odličan film, treba da ga prihvatite kao jezivo satiričan esej, ali ne samo na hipotekarnu krizu, već i na pradavno postavljenu jednačinu- „svi ćemo na kraju dobiti šta smo zaslužili“. A šta drugo može više da nas uplaši?

selektah: 8 / 10