Premijere: Braća Blum

Jedan skeletozno zamišljen klasik pregažen baroknom postmodernom realizacijom

BRAĆA BLUM/ Brothers Bloom

r. Rian Johnson

selektah: 4minus/ 10

Ja sam veliki fan Riana Johnsona i njegovog nedovoljno hvaljenog debija Brick. Zato su mi očekivanja od njegovog drugog filma bila ogromna. Baš kao i razočaranja nakon gledanja.

U osnovi Brothers Bloom nalazi se priča o dva brata, čiji život od najranijeg detinjstva protiče u sprovođenju raskošno osmišljenih prevara drugih ljudi. Idejni vođa je stariji brat, Stephen (Mark Ruffalo), a “glavnu ulogu” obično ima mlađi Bloom (Adrien Brody). Kako se dalo očekivati do prve ozbiljne komplikacije dolazi kada se mlađi brat zasiti življenja lažnog života, a do druge kada trio (pošto je u bandi još i Japanka Bang Bang) odluči da prevari naivnu, blesavu i prebogatu naslednicu Penelope (Rachel Weisz), u koju se Bloom zaljubljuje. Na metaforičnom nivou Stephen predstavlja laž (fikciju), a Bloom istinu. Bloom nije u mogućnosti da se odupre svom bratu (čarima fikcije) sve dok ne sretne bogatašicu čiji život protiče u sličnom samoobmanjivanju (lažima) i koja, takođe, ima potrebu da počne da živi “4real”. Brothers Bloom tako postaje potraga za istinom. Do koje se, na kraju, i stigne, uz odgovarajuću cenu.

Zašto onda ovo nije veliki i uzbudljiv film?

Johnson je za razliku od svog prvenca, odlučio da uzme daleko arhetipskiju konstrukciju, koju je potom dodatno unesrećio smeštanjem u prepoznatljivi milje dva siromašna brata lopova i bogate cice koja im život kvari. Njegovo prethodno demonstrirano umeće da odgovarajući materijal (noir tematika smeštena u običnu američku srednju školu) bez problema podigne na nivo postmodernog klasika, ovde je bilo ozbiljno potkopano nemogućnošću da već desetinama puta ispričana priča zaživi na autentičan i iskren način. Čemu nije puno pomogla ni potpuno šizofrena kostimsko-scenografska stilizacija u maniru “30-tih”. Zato, bez obzira koliko povremeno bio zabavan, Brothers Bloom uglavnom promiče kao film kome ne verujemo i koji, kako se bližimo kraju, zapravo počinje ozbiljno da nas ni ne zanima.

Rad sa glumcima je kao i u Brick odličan, ali sem (opasno dobre) Weiszove mislim da su svi ostali bili pogrešno kastovani. Ruffalo i Brody su nekako preočigledan izbor za Johnsona, a u tretiranju iste priče možda ne bi bili, recimo, kod Ridley-a Scotta. Johnsonova maštovitost, kao i umeće da duhovito osmisli scenu je i dalje najveća kada uvođenjem postmodernih inovacija razbija očekivana žanrovska rešenja (fenomenalna sekvenca koja ilustruje Penelopine hobije, način na koji se planovi osmišljavaju i razvijaju, prekrađa knjige…), ali ti detalji višestruko prevazilaze tvrdokornu predvidljivost celine i njenu nemogućnost da nas klišeiziranim vođenjem i raspletom odnosa među likovima dublje veže za sebe.

Ipak, ostajem fan. Razočaran, ali fan.